Da li postoje karteli?

Čini se da je jednodušno mišljenje da postoje, barem kada je reč o poljoprivredi. Razlike u mišljenjima se tiču toga šta treba uraditi da se oni razbiju, i time problem reši. Većina političara, novinara i ostalih misli da treba malo pojačati nadzor, ograničiti marže, interventno uvesti ulje ili mleko itd. Mi smo zastupali ovde mišljenje da treba liberalizovati tržište trajno konkurencijom iz uvoza. Ali, da karteli postoje, i da su skok cena i nestašica ulja ili mleka proizvod njihovih zavera, do sada nismo ni mi dovodili u pitanje.

Na drugi pogled, ja mislim da je ovo gledište pogrešno. Drugim rečima, da karteli ne postoje, ili barem da nam njihovo postojanje nije neophodno da bismo objasnili činjenice. Najpre, kada je reč o prehrambenim proizvodima Vlada konstatno pokušava da formira kartele poslednjih godina, ali to ne uspeva. Dalje, gde se denuo tradicionalni argument da su karteli hronično nestabilni? Makar bilo i samo nekoliko proizvođača, i makar tržište bilo zatvoreno, free riding problemi i podsticaji da se snižavanjem cena ili davanjem drugih pogodnosti uveća tržišni udeo na račun drugih "zaverenika" uvek deluju u pravcu razbijanja kartela. Na globalnom nivou, postoje vrlo konkurentne industrije gde imate samo dva ili tri konkurenta. Pa opet nema zavere. Ne vidim zašto bi među srpskim proizvođačima ulja ili mleka, samo zato što je tržište zatvoreno, bilo lakše rešiti sve one probleme koordinacije i sprovođenja zajednike politike koji postoje kod svakog kartela. Troškovi adminsitiranja kartelskih sporazuma zavise od broja učesnika, ne od stepena zatvorenosti tržišta. Čini se da su ovde slične cene, više od onih u okruženju, uzete same po sebi kao dokaz da imamo posla sa knjiškim primerom kartela. No, iz visokih cena i zatvorenog tržišta uopšte ne sledi taj zaključak. Posebno ne sledi kad je reč o homogenim dobrima kao što su mleko i ulje, gde necenovna konkurencija u načelu igra manju ulogu, i gde je pritisak za držanje što sličnijih cena konkurenciji vrlo jak. Tojota može da košta više od Škode zato što kupac zna da je Tojota bolji auto, ali litar ulja ove firme i litar ulja one firme se relativno malo razlikuju. I na potpuno otvorenom tržištu imali bismo vrlo slične cene svih ponuđača ulja, samo što bi one bile niže nego sada.

Zamislimo da nema nikakve kartelske zavere u Srbiji, kad je reč o proizvodnji mleka i ulja. Zamislimo dalje da je tržište, kao što jeste, zatvoreno i zaštićeno. Kakvu vrstu ekonomskog ponašanja bismo očekivali od firmi u takvom ekonomskom okruženju? Niske cene i dobar kvalitet? Ili pak "zidanje troškova" i veliku neefikasnost, koji se prevaljuju na potrošača kroz više cene? Ne treba nam nikakva egzotična i spekulativna teorija o kartelskoj zaveri i koordinaciji da bismo objasnili činjenicu da je ulje u Srbiji skupo. Dovoljno je da shvatimo da su firme koje proizvode ulje neefikasne, sa visokim troškovima i malom produktivnošću. A da ih je takvima načinila protekcionistička politika Vlade. I ja potpuno verujem proizvođačima kad kukaju da ne mogu da spuste cene jer onda ne bi mogli da pokriju troškove. Naravno da ne bi. Ali u tome i jeste stvar; nas kao potrošače ne zanima da li oni mogu ili ne mogu da pokriju troškove. Ako ne mogu, bankrotiraće i njihova imovina i kapital će preći u ruke nekog ko će s njima bolje znati da radi.

Stoga se ja slažem da je liberalizacija uvoza apsolutno neophodna, ali ne da bi razbila navodne kartele, nego da bi prisilila domaće firme da snize svoje troškove, ili da odu u bankrot. Problem nisu zajednički dogovorene cene, nego visoke cene, koje nisu posledica zavere, nego zajedničke neefikasnosti, koja je pak posledica zatvorenog tržišta.