Izgleda da stvarno nisu znali

Financial Times počinje da shvata stvari -- jedan od glavnih urednika i kolumnista Gillian Tett prenosi istraživanje ekonomista sa Princetona koji tvrde da bankari pre i tokom finansijske krize nisu znali šta se sa spornom aktivom dešava, da su i sami verovali u kvalitet hipotekarnih obveznica i druge AAA aktive.

Odlično, ali o tome ste na ovom blogu mogli da čitate od 2009. godine (evo samo nešto direktno o tome, da ne linkujem poznate postove; a sve to opširnije imate i u mojoj knjizi). Svetska finansijska kriza je proizvod sistematski pogrešnog verovanja, uzrokovanog pre svega bazelskom regulacijom, da su neke vrste hartija manje rizične nego što su zaista bile.

Finansijski sistem i rizici u njemu su užasno kompleksni i zbog toga smo osuđeni na zablude i neznanje, na tumaranje u mraku kad je reč o rizicima i posledicama. To neznanje se može rešiti samo na jedan način, mobilizacijom individualnih i decentralizovanih znanja -- pustanjem ljudi da kupuju, prodaju i drže aktivu koju žele, da rizik procenjuju sami za sebe i da u tom procesu neki propadaju a neki profitiraju. Kao i sva tržišna ekonomija, to nije savršeno rešenje ali je daleko bolje od alternativa.

Međutim, svet radi potpuno suprotno -- regulacijom se odlučivanje centralizuje i ponašanje u finansijskom sistemu homogenizuje. Gomili koja tumara u mraku naznačen je vođa, pa se sada svi kreću zajedno što ih kolektivno dovodi u još veću potencijalnu opasnost. Svi su kupovali iste hartije koje je regulator proglasio kvalitetnim (od hipotekarnih obveznica do državnih hartija Grčke i Kipra) i niko, do pred sam kraj, nije imao pojma koliko je tu bilo rizika.

Uzroci deficit fobije

Pošto strah od spoljnotrgovinskog deficita nije karakterističan samo Srbiju već se neretko može čuti i od makroekonomista u drugim zemljama, a često i MMF izrazi zabrinutost za njega, hteo sam da predložim moguće razloge iza raširenosti ove zablude. Zabluda o deficitu je dvojaka. Prvo, na spoljnotrgovinski deficit se gleda kao nešto samo sebi negativno, lošu statistiku, nešto što odslikava loše stanje ekonomije. Drugo, misli se da prisustvo deficita može dovesti do nekih još gorih posledica, da je on mogući uzrok nečega još goreg. Tako se često upozorava da je deficit "neodrživ", ili MMF izrazi zabrinutost ili pozove na oprez zbog deficita, uglavnom bez obrazloženja šta se to tačno može dogoditi ako se deficit ne smanji.

Prvi izvor deficit fobije je star nekoliko vekova. To je doktrina merkantilizma, po kojoj je međunarodna trgovina dobra ne zbog koristi od same razmene nego zato što zemlji donosi bogatstvo u zlatu. A pošto je tako, onda je jedino izvoz dobra stvar, a uvoz samo nužno zlo. Merkantilisti su predlagali mere za ograničenje uvoza da se zlato ne bi odlivalo iz kraljevstva. Protivnici ove škole, francuski fiziokrati ili "prirodnjaci", su primetili da se blagostanje zemlje ne ogleda u količini nagomilanog zlata nego u mogućnosti ljudi da zadovolje svoje potrebe. Razmena je sama po sebi korisna i to je svrha spoljne, kao i unutrašnje trgovine, a ne centralizovano gomilanje zlata. Adam Smith se slagao sa njima i njegovo Bogatstvo naroda je bila reakcija na rašireni merkantilizam. Ali merkantilizam nikada nije potpuno umro, ono što je nekada bio zlato sada su devizne rezerve u čvstoj valuti. Danas ga najviše ga ima kod Kine, koja izgladnjuje svoje građane, čuva kurs na nižem nivou od realnog da bi zbog nečega gomilala rezerve (ko zna šta je u glavama kineskog rukovodstva, ali politika je klasično merkantilistička.)

Treba dodati i da je ovakvo, merkantilno shvatanje instinktivno, prirodno, svojstveno ljudima koji ekonomiju nisu posebno izučavali i zato lako previđaju njenu važnu pouku da je korist od razmene uvek obostrana. Umesto toga, na trgovinu pogrešno gledaju kao na takmičenje, na igru sa nultim zbirom. Tako je Toma Nikolić svojevremeno tvrdio da sa Hrvatskom možemo imati slobodnu trgovinu, ali samo ako od njih uvozimo onoliko koliko njima izvozimo. Znači da je potpuno promašio poentu trgovine, kao i merkantilisti.

Drugi izvor zablude je mnogo skorija istorija. Bretonvudskim aranžmanom, kojim je 1946. osnovan MMF, uspostavljen je međunarodni sistem fiksnih deviznih kurseva. Sa fiksiranim kursom spoljnotrgovinski deficit stvarno može predstavljati problem i to nekoliko decenija jeste bio slučaj. Ako vam je kurs precenjen i ne odslikava tokove kapitala realno, imaćete stalne deficite. Takvi deficiti se moraju finansirati iz deviznih rezervi, kojih će onda biti sve manje jer kursnog prilagođavanja nema. A kada se rezerve tope možete ili tražiti zajmove i upadati u dalji problem, ili na kraju prilagođavanje izvršiti jednokratno, devalvacijom. U tom, i samo tom smislu, je spolnotrgovinski deficit razlog za zabrinutost. Ali, to je tako bilo nekada, uglavnom do pre nekoliko decenija, a u međuvremenu je većina zemalja, uključujući i Srbiju, prešla na fluktuirajuće kurseve. Kad je kurs fluktuirajući do ovog problema uopšte ne može doći, jer se prilagođava kurs, a ne veličina deviznih rezervi. Često, međutim, izgleda da MMF ili drugi zaborave na drugačiji kontekst, pa kad vide redovne deficite, automatski upozoravaju na opasnost koje ustvari uopšte nema. Ta anahronost je razlog zašto se na deficit i dalje gleda kao na opasnost koja može izazvati neki dalji problem. I zato retko čujemo kakav tačno je taj dalji problem -- jer njega prosto nema.

Treći razlog iza zablude je nerazumevanje uzročnosti. U poslednjih možda 30-ak godina, sve veći broj ne ekonomista ali raznih policy-makera, daje ogromni značaj fenomenu konkurentnosti u kontekstu spoljne trgovine. Misli se da je nacionalna konkurentnost važan faktor u tokovima međunarodne trgovine, i da je manjak izvoza u odnosu na uvoz pre svega posledica nedovoljne konkurentnosti zemlje. Ovo je pogrešno, jer deficit je, o čemu ima dosta u postu ispod, mehanička posledica priliva kapitala. Štaviše, konkurentnost je jedan potpuno promašeni koncept, koji u striktnom smislu uopšte i ne postoji. Konkurentnost na nivou zemlje nije ništa drugo nego produktivnost, što je drugi izraz za bogatstvo, razvijenost, GDP. Ali nivo produktivnosti nema nikakve veze sa trgovinom -- bogate SAD već 300 godina imaju najveće deficite, a mnoge siromašne zemlje imaju suficite. Konkurentnost, jednostavno, nije uzročno povezana sa trgovinskim tokovima, kao što je u poznatom eseju prvi primetio rani Paul Krugman. Ali zbog pogrešnog uverenja da konkurentnost utiče na tokove međunarodne trgovine, ljudi gledaju na deficit kao na posledicu slabe konkurentnosti, a onda na kurs i kretanje deviznih rezervi kao na posledice deficita. Zato se često čuje da se deficit "treba finansirati" -- kao da je on zadat nekim realnim faktorom (konkurentnošću), a mi ga onda moramo finansirati. U stvarnosti je obratno, deficit postoji bez obzira na konkurentnost, i postoji samo zato što je već nekako izfinansiran. A kad nema finansiranja, deficita neće ni biti, opet bez obzira na konkurentnost.

Zablude ekonomista

Ovo je odličan post na Marginal Revolution: deset najvećih grešaka koje su napravili poznati ekonomisti.

Moja lista nekoliko najvećih je ovakva (prve dve navodi i MR ili komentatori tamo, ostatak ne). Na prvom mestu je Filipsova kriva, koja se inače kad sam ja bio na Ekonomskom fakultetu još uvek predavala kao da je čista istina, a ustvari je školski primer pogrešnog zaključka izvučenog iz pogrešne metodologije. Filips je izmerio istorijske stope inflacije i nezaposlenosti, video da postoji obrnuta korelacija i zaključio da postoji nagodba ili trade-off među njima -- ako povećate jedno, smanjićete drugo. Potpuno pogrešno, ali teorija je dobila veliki broj sledbenika i na kraju je trebalo Friedman i Phelps da je opovrgnu. Inflacijom naravno možete privremeno podstaći aktivnost i zaposlenost, ali se to brzo vrati kao bumberang, veštački smanjena nezaposlenost opet poraste a plus vam ostane i inflacija. Zemlje zapada su jedno vreme nezaposlenost lečile inflacijom i sve što su dobili je naravno i jedno i drugo. Čak je i shvatljivo to što su mnogi kejnzijanski ekonomisti mislili da to može tako, ali neoprostivo je da su tog zaključka došli gledajući istorijsku korelaciju, što znači negirajući upozorenje koje stoji u prvih deset strana bilo kakvog udžebinka osnovne statistike: korelacija ne znači uzročnost.

Drugi je Paul Samuelson koji je godinama, u raznim izdanjima svog udžbenika Ekonomija predviđao brže stope rasta SSSR od Zapada. Vrhunac je dostigao negde 1989. John Kenneth Galbraith spada u istu grupu jer je posetio SSSR krajem 1980-ih i izjavio da im odlično ide.

Moj treći kandidat je teorija uvozne supstitucije -- teorija da se treba zaštititi kvotama i carinama da bi se uvoz zamenio domaćom proizvodnjom istih proizvoda. Bilo je raznih protagonista ali je uglavnom treba svaliti na Raula Prebischa, argentinskog ekonomistu koji je dugo bio predsednik UNCTAD-a i preko UN-a ohrabrivao zemlje da je sprovode. Ta politika je celih tridesetak godina posle II sv. rata upropaštavala ekonomije zemalja u razvoju od Indije do Afrike i cele Južne Amerike koje su, umesto da se uključuju u svetsku trgovinu, svaka pravile svoju čeličanu i fabriku automobila.

Četvrti su Abba Lerner i Oskar Lange koji su 1930-ih matematički dokazali Misesu i Hayeku da socijalizam može da funkcioniše bolje od kapitalizma. Šta se posle desilo znamo. Ali sa Lernerom i Langeom na stub srama ide i onih 9 od 10 ekonomista koji su ih proglasili pobednicima u toj debati.

I peta je greška obraćanja pažnje na trgovinski bilans, mada za to ne postoji jasna teorija ili konkretni autor, krivci su svi od merkantilista do današnjih ekonomista koji makar i prećutno platnom bilansu iz nepoznatih razloga pridaju važnost. Od krivice su i izuzeti mnogi, na čelu sa Adamom Smithom koji je pisao na "nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa".

Ako krenemo dalje u istoriju zanimljivo je uočiti da je svaka velika pesimistična teorija bila potpuni promašaj. Uzmimo Malthusa i njegovo predviđanje o neodrživom rastu stanovništva. Onda Rikarda i gvozdeni zakon nadnica -- predviđanje da će plate uvek stagnirati da nivou pukog preživljavanja. Nije se desilo. Ili Marxa i njegov zakon opadajuće profitne stope tokom vremena. Još čekamo da počnu da opadaju.

To su najveće ekonomske zablude koje su nekada dominirale, a mnoge i dalje imaju nekakav uticaj. Ekonomisti naravno prave greške svaki dan, ali ovo sve su teorije koje su bile široko prihvaćene od strane drugih ekonomista ili su njihovi autori izrazito eminentni ili su imale veliki praktični uticaj na ekonomsku politiku raznih zemalja.

Ekonomskih 100 dana

B92 o ekonomskih 100 dana Vlade.

Po meni najveći problem nisu poskupljenja. Ona nisu iznenađenje jer država inače na ovaj ili onaj način kontroliše polovinu svih cena. Monetarna politika je bila restriktivna, ali ne dovoljno da bi uspela da neutrliše rast tražnje nastao prilivom deviza iz inostranstva. Ograničenja uvoza kojim se otežava da devize napuste zemlju, kao i porast javne potrošnje samo su išli u prilog rastu domaćih cena. Ali to nije specifičnost nove Vlade, to o odnosu uvoza-kursa-inflacije su zablude u koje veruju ne samo svi glavni kreatori ekonomske politike otkad smo u tranziciji, nego i većina domaćih ekonomista.

Da bi se inflacija zaustavila pri ovolikim prilivu deviza, potrebno je imati slobodan uvoz i dozvoliti apresijaciju dinara koliko je to potrebno. Takođe, treba se rešiti državne kontrole cena. Tek tada će monetarna politika imati smisla.

Ali to je bilo predvidivo. Najveće ekonomsko razočarenje nove Vlade za mene je najava da se neće žuriti sa privatizacijom javnih preduzeća i trabunjanja o strateškim interesima. Najgori pojedinačni potez je zabrana izvoza žitarica. Najbolji je možda gašenje fantomske Zastavine firme.