Javno servisiranje

Kako je Srbija izuzetna zemlja gde se svakih 5-10 godina postavljaju ista pitanja, što samo po sebi govori o pogrešnosti kolektivnih izbora, budući da svet u međuvremenu ne tapka u mestu, tako smo dočekali da opet imamo nekakvu javnu diskusiju (uslovno rečeno, budući da se diskusija progoni jer one najbolje među njima uvek za temu imaju politike velikog vođe) o pretplati za RTS (u ostatku teksta se mislim na televiziju, budući da je radio i sam režim zaboravio, pa je trenutno oaza slobode).

Moj stav je poznat, a to je da u slobodnim društvima ljudi plaćaju za one robe i usluge koje koriste, a da se za ono za šta nema dobrog tržišnog rešenja plaćaju različiti porezi, takse, naknade... Tu i tamo, ustvari u većem delu Evrope, u to ulaze i mnogobrojne stvari koje nisu ni na koji način nužno državne usluge, već pre podmićivanje birača i finansijera političkih partija, a iznad svega servisiranje potreba birokratije koja je samoj sebi ponajviše svrha.

Gde je tu javni servis, zvani RTS? Ovlašan pogled na tržište nam govori da imamo desetine TV stanica, stotine radio stanica, dnevne i sedmične novine i mnogobrojne internet portale koji su dostupni građanima Srbije. Dakle, ne postoji oskudica izvora informacija. Činjenica da u Srbiji postoji oskudica različitih stavova i da od značajnih medija osim N1, RTV i radio Beograda manje-više svi guslaju politiku veličanja fiktivnih uspeha vlade se javlja kao drugi argument. Naime, javno servisirani RTS će omogućiti dostupnost različitih informacija, ili narodski da se čuje još neko osim vlasti. Avaj, iskustvo nam govori da RTS nikada nije bio nešto posebno nenaklonjen navijanju za vlast. Opozicija je tu uvek bila kao dekor. Ne bih iz svog primera izvodio neke zaključke, ali od kada sam javno deklarisan kao neko ko podržava jednu jasnu opozicionu opciju, RTS me je za dve godine zvao dva puta da ispričam ponešto na teme koje su negde u rangu uzgoja tekunica u Rasinskom okrugu. Slični procesi javnog servisiranja vlade se mogu primetiti kod još nekih ljudi. Dakle, nemam nekog razloga da verujem u to da će nekim čudom kada dobiju para koliko im treba moral novinara i urednika odjedanput postati gvozden, a objektivnost aksiom. To nikako ne znači da RTS nema normalniji informativni program od Pinka, B92, Studia B ili Kopernikusa (jer osim B92 koji neguje kukavičko novinarstvo koje se pretvara da je nezavisno, ostale tri uglavnom imaju dezinformativni program). Ipak javni servis nije servis gledalaca sa zapadne tribine koji navijaju za SNS tako što lagano tapšu i zapevaju neku kasičnu navijačku kada se lomi rezultat, dok ostale TV stanice stoje na tribinama juga ili severa, kako vam već drago, i uz zurle, baklje i prostakluk navijaju za jednu opciju. Dakle, mrka kapa ako se informišemo na RTS za džaba, a posebno ako nas to košta 5 evra mesečno.

Drugi argument je produkcija kulturnog i obrazovnog programa. Avaj, kulture i obrazovanja ima na komercijalnim stanicima i internetu u količinama koje su nezamislive, kako na srpskom, tako i na engleskom jeziku. Ne zna se čega sve nema, koliko je to dobro upakovano, interaktivno i potpuno besplatno. RTS sa idejama o kulturi i obrazovanju iz 1980-ih je beznadežno zaostao koncept, baš kao što je i cela naša zemlja anestezirana i ostavljena u prošlosti. Ako neko veruje da će deo društva koji obožava programe za priglupe, primitivne i neostvarene, postati konzument kulture i obrazovanja ne zna o čemu govori, najblaže rečeno. Posebno u Srbiji gde je vrhunac mode biti prostak, pogrešno izgovarati skoro svaku trosložnu reč koja ne spada u uobičajnih 1000-2000 reči, obmanjivati, veličati glupost, prostituciju, kriminal i uopšte negovati sve vrednosti Farme, Parova ili vanrednih dezinformativnih programa.

Sve u svemu, RTS mora da se restrukturira.  Drugi program, to jest kulturu, obrazovanje i sve ino što nisu informacije mogu da nude na tržištu, pa ko hoće da plati neka gleda, baš kao i Diskaveri, Histori, HBO ili bilo koji drugi kanal. Ko neće da gleda, ne mora. Prvi program koji bi služio informisanju treba opet restrukturirati, drastično smanjiti troškove jer za prenos skupštine, političke emisije i druge stvari koje imaju veze sa državnom upravom i politikom vam ne trebaju armije ljudi od kojih se neki ubijaju od posla, a neki ništa ne rade. To što ostane treba finansirati probno iz budžeta 12 meseci, a test napraviti tako što će se građanima prepustiti da odluče da li žele da daju 100 dinara mesečno po porodici, a ne po aparatima, vikendicama, automobilima i tako dalje za program koji proporcionalno zastupa sva politička viđenja pitanja koja postoje u Srbiji.