Sistematizacija - poslednje utočište....

Krstić objašnjava zašto je pogrešno protumačen da je više novih ljudi zaposleno nego što se prethodno mislilo a i za ovo malo što je zaposleno ima originalno objašnjenje:  radna mesta na kojima je zaposleno tih 3.000 ljudi, "nisu nužno nova, već su postojala po sistematizaciji, pa su popunjena".

Sistematizacija je klasičan izgovor - prva stvar koju direktori/ministri urade je naprave novu sistematizaciju po kojoj im uvek fali ljudi, pa kada zaposle gomilu uvek se pozivaju na originalni plan po kome su trebali da zaposle gomilu^2. Zamrzavanje zapošljavanja ne znači zapošljavanje samo po sistematizaciji i nije tako predstavljano pre par meseci kada je zamrzavanje zapošljavanja najavljeno. 

Radulović

Da li Radulović treba da se politički angažuje?
Da li treba da osnuje svoju stranku ili da se pridruži nekoj od postojećih? 

Oglasi u "Politici" od pre 80 godina

Na sajtu Narodne biblioteke se mogu naći skenirane Politike of 1904. do 1941. Listao sam ih malo prethodnih dana, pa sam naleteo na dosta zanimljivih reklama (sve su iz 1926. ili 1929.)

Evo prvo nekoliko reklama za automobile:

A evo i reklame za penzijski fond:

Vojvođanskih 7%

Jedna od besmislenijih odredbi važećeg Ustava Srbije godine je odredba da „Budžet Autonomne pokrajine Vojvodina iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije”.

Zašto je odredba besmislena? Zato što Vladi otežava vođenje fiskalne politike, a Vojvodini ništa ne garantuje. Suštinski, budžet Vojvodine zavisi od toga da li će Skupština usvojiti neke irelevantne, praktično knjigovodstvene promene.

Evo dva primera:

Recimo da se doprinos za zdravstveno osiguranje ukine i zameni povećanim porezom na zaradu (ili nekim drugim porezima), a rashodi Fonda RZZO prenesu na Ministarstvo zdravlja (nešto što donekle podseća na predlog Ministarstva privrede). Dakle, nikakva velika reforma sistema zdravstvenog osiguranja ili zdravstvene zaštite, jednostavno nakon izmena Fond RZZO svoje prihode ostvaruje preko Ministarstva zdravlja, umesto direktno, od doprinosa. Jedna od posledica – veći budžet Vojvodine za 15 mlrd, jer se budžet Republike povećao za oko 200 mlrd.

Da neko ne pomisli da promene mogu da idu samo u korist Vojvodine, evo i drugog primera.

Trenutno transfer PIO fondu iz budžeta iznosi oko 250 mlrd dinara. Jednostavna izmena zakona, koja bi, na primer, rekla – „prihod od akciza je prihod PIO fonda“ ne bi suštinski mnogo toga promenila – uputila bi iznos od oko 200 mlrd prihoda od akciza direktno ka PIO fondu i time bi se smanjili transferi PIO fondu iz budžeta Srbije za 200 mlrd (samim tim, i budžet Srbije), ali bi se time smanjila i ustavna obaveza prema Vojvodini za 15 mlrd iako sama promena sistema sa Vojvodinom nema ama baš nikakve veze.

Dakle, ako Vlada želi, može sutra da Vojvodini uzme 15 mlrd godišnje, potpuno u skladu sa Ustavom, a to je posledica toga što oni koji su pri pisanju Ustava želeli da „zaštite vojvođansku autonomiju“ nisu baš znali šta rade – vezivanje veličine budžeta Vojvodine za budžet Srbiije prosto nije preterano pametno jer je veličinom budžeta Srbije moguće "knjigovodstveno" manipulisati.

Skrećem pažnju da ova dva primera knjigovodstvenih "reformi" povlače za sobom i dodatnih 10 mlrd povećanja (odnosno smanjenja u 2. primeru) budžeta za poljoprivredu. Naime, u Zakonu o poljoprivrednim podsticajima koji je donet krajem pretprošle godine, stoji odredba da budžet Ministarstva poljoprivrede ne može biti niži od 5% budžeta Republike. Dakle, „ubacivanje“ zdravstva u budžet povlači za sobom i povećanje budžeta za poljoprivredu za 10 mlrd, a „izbacivanje“ transfera PIO fondu smanjuje budžet za poljoprivredu za 10 mlrd. Naravno, to je mnogo manje ozbiljan problem od onog sa Vojvodinom, jer se zakon u Srbiji mnogo lakše promeni nego Ustav.

Problem ne postoji samo sa PIO i zdravstvenim fondom - i neke druge odluke, koje nemaju apsolutno nikakve veze sa Vojvodinom, bi mogle da smanje ili povećaju obavezu prema Vojvodini. Na primer, pre par godina je Putevima Srbije oduzet prihod od akciza na gorivo i pređeno je na finansiranje putem subvencija (što je povećalo budžet Srbije), a takođe je umesto vraćanja transfera lokalnim samoupravama na nivo od pre krize povećan udeo koji imaju u porezu na zaradu (čime je izbegnuto povećanje budžeta Srbije i, posledično, budžeta Vojvodine).

Sve u svemu, poenta posta je da će u nekom trenutku Ustav morati da se menja i da tada treba iskoristiti priliku da ova odredba bude zamenjena nečim smislenijim. Čime tačno je zameniti, vredi razmisliti.

Smanjenje plate na odmoru

Jedna od stvari koja se prigovara postojećem Nacrtu o izmenama i dopunama Zakona o radu (kako se zvanično zove) je "što će doći do smanjenja plata za vreme godišnjeg odmora". To je tačno za neke zaposlene, ali tako i treba da bude. Evo zašto.

Evo šta kaže prvi stav člana 114. postojećeg Zakona o radu:

Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.

Šta se tu menja? Fraza "u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca" se menja u "u visini osnovne zarade" (član 54. Izmena i dopuna). Šta to znači, koja je uopšte razlika između ta dva pojma?

U praksi znači sledeće. Pretpostavimo da pomoćnik direktora u firmi ima platu 1.000 evra mesečno. Dođe raj godine i firma isplati pomoćniku direktora bonus od 3.000 evra. On ode dve nedelje na skijanje, od 1. do 15 januara. Kada mu firma pravi obračun plate za januar, isplati mu 500 evra za period od 16. do 31. januara, ali za period od 1. do 15. januara mora da mu isplati "prosečnu zaradu u prethodna tri meseca", dakle u periodu oktobar - decembar. Kolika je bila prosečna plata? Pa, (1.000+1.000+1.000+3.000)/3=2.000. Pošto se radi o 15 dana, treba da mu isplati 1.000 evra za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, plata će mu u januaru, kada je pola meseca na odmoru, biti 1.500 evra, a u februaru, kada radi ceo mesec, 1.000 evra (isto kao svim drugim ljudima na toj poziciji koji rade ceo januar). Nelogično, jel da?

Drugi primer je relevantniji. Recimo da radnik ima osnovnu platu 500 evra, ali da često radi noću, tako da za smenski rad dobije još 200 evra. Kada odlazi na odmor, firma po sadašnjem zakonu mora da mu obračuna i smenski rad, iako je na odmoru. Meni to nema nikakve logike. Sediš na plaži, spavaš do pola 10, a firma ti plaća plaća platu kao da radiš i noću. 

Dakle, jeste tačno da će, ukoliko se usvoje izmene zakona, neki radnici dobijati manje para dok su na godišnjem odmoru nego sada. Ali, to je samo zato što je sadašnje rešenje nelogično i na kraju krajeva i nepravedno - ljudi koji odu na odmor odmah nakon što dobiju bonus, ili bilo kakvu drugu isplatu, zarađuju više para nego ljudi koji tada rade. To, po meni, nema nikakvog smisla.

Ako neko ima neki kontraargument vezano konkretno za ovu izmenu, voleo bih da ga čujem. 

Podrška reformama u Srbiji

Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja Američkog međunarodnog republikanskog instituta (IRI), sprovedenog polovinom decembra, 41,4 odsto ispitanika smatra da on svoj posao radi dobro, dok 23 procenta nije zadovoljno.

U skladu sa tim, dve trećine anketiranih podržava izmene Zakona o radu, po kojima bi zapošljavanje, ali i otpuštanje radnika bilo olakšano, čime bi se, po mišljenju Ministarstva privrede, konačno stvorili uslovi za istinski dogovor između poslodavaca i radnika. Sa druge strane, 36 odsto ispitanika se ne slaže sa ovim predlogom zakona.

Da bi izašla iz krize i daljeg ekonomskog propadanja, 58 odsto ispitanika smatra da je za Srbiju neophodno da prođe sveobuhvatne i korenite ekonomske reforme koje bi neretko mogle da budu bolne. Kada je reč o subvencijama javnim i državnim ili društvenim preduzećima, 70 procenata anketiranih podržava predlog Ministarstva privrede o njihovom ukidanju, uz obrazloženje da je u protekloj deceniji na ta preduzeća potrošeno oko pet milijardi evra, bez ikakvog napretka.

Tri četvrtine ispitanika izjasnilo se za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak za svakog zaposlenog, što je, takođe, još jedan od predloga Ministarstva privrede. Taj podatak je potvrda da se anketirani slažu da su ti nameti veliki i da aktuelni sistem gura preduzetnike u sivu ekonomiju.

Na pitanje da li bi u sledećem sastavu vlade voleli da vidite Sašu Radulovića kao ministra privrede, polovina anketiranih (54 odsto) odgovorila je potvrdno, dok 19 procenata nema stav o tome.

Anketirani građani su u najvećem procentu istakli da su najviše zadovoljni Radulovićevom namerom da zavede red u državnim agencijama i nenamenskom trošenju budžetskih sredstava (45 odsto), potom zato što se ne plaši da govori istinu (41), odlučan je da sprovede reforme i reši probleme sa kojima do sada niko nije bio spreman da se suoči (32), ima dobru strategiju za oporavak srpske privrede (25 odsto).

U sličnoj anketi koju je Unija poslodavaca sprovela među privrednicima istog meseca 81,8 odsto njih je pohvalilo rad ministra privrede. Ljudi iz sveta biznisa u velikom procentu podržavaju izmene Zakona o radu, ukidanje podsticaja stranim investitorima, ukidanje subvencija javnim i državnim preduzećima, a stopostotno podržavaju meru ministra Radulovića za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak svakog zaposlenog.

Sve u svemu podrške ima, ali su oni koji gube tim reformama, bučni, lažljivi i bez skrupula. 

Na čiji teret?

Povodom predloga reformi ovih dana se dosta čuju reči da se neki doprinosi ukidaju ili "na teret radnika" ili "na teret poslodavca". Pa se onda neki bune oko raspodele tog tereta, kažu da treba ukinuti više na teret jednih, manje na teret drugih.

Zakonodavna raspodela tereta na radnika i poslodavca je čisto računovodstvena. Ona je ekonomski potpuno irelevantna. Na čiji teret se doprinos nominalno ukida nema nikakve veze sa time ko stvarno snosi trošak doprinosa, odnosno kakva će neto i bruto plata radnika biti.

Biće važno možda privremeno dok ne isteknu važeći ugovori.  Nakon toga, visinu bruto i neto plate i stvarnu raspodelu doprinosa između radnika i poslodavca određuju tržišni odnosi -- ponuda rada i tražnja za radom. Kao i kod bilo kog oporezivanja, nije važno ko nominalno plaća porez, već ko stvarno snosi trošak. I PDV plaćaju isključivo firme, ali trošak u najvećoj meri stvarno snose potrošači. Tako je i sa tržištem rada -- možete doprinose potpuno preneti na poslodavca, ali trošak će u stvarnosti svejedno biti raspodeljen između radnika i poslodavca.

Kako će tačno biti raposdeljen između ove dve grupe zavisi od situacije na tržištu rada.  Ako hoćete da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa, to se ne može postići zakonodavstvom. Može samo naizgled, računovodsveno, ali će ekonomski poslodavci i dalje prevaljivati taj trošak na radnike, smanjujući im neto platu.

Jedini način da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa je da se poveća elastičnost ponude rada, a smanji elastičnost tražnje za radnom snagom.  Običnim jezikom, potrebno je da se radna snaga nađe u situaciji u kojoj ima mnogo opcija -- da bude veći broj firmi koje traže radnike jer su im potrebni, da stopa nezaposlenosti bude niža tako da radnici imaju veći izbor između firmi.  To je veća elastičnost ponude rada.

Potrebno je i da firme manji izbor između radnika; da im se isplati zapošljavati radnike jer su im potrebni za ostvarivanje profitnih projekata. Da ima profitnih prilika u koje vredi ulagati. Opet, to znači da je nezaposlenost manja, da ima relativno više firmi i potencijalnih projekata od nezaposlenih radnika na tržištu rada. To je manja elastičnost tražnje za radom.

Jasno je kakve su reforme potrebne za to.

Par zanimljivih linkova

1. Šta bi Marks rekao Saši Raduloviću, odličan post sa bloga Liberty 4 Balkans. Ukratko:

"...neumitna logika istorijskog materijalizma jasno predočava da svaku promenu u istoriji civilizacije mogu izneti jedino svesne i organizovane društvene grupe koje reprezentuju određenu klasu i rade na ostvarenju njenih objektivnih ciljeva. A iza Vas ne stoji niko."

2. Post sa Usporedbi o institucionalnoj memoriji. 

3. Šizofreni odnos Druge Srbije prema reformama dobro pokazuju dva teksta na Peščaniku. 

Prvo, intervju na Pesčaniku sa filozofom Srećkom Horvatom:

Kao što se u Hrvatskoj referendum i rehabilitacija ustaštva podudara s liberalizacijom tržišta rada, tako i u Srbiji „Ravna gora“ i rehabilitacija Dražinih četnika ide zajedno s izmjenama novog Zakona o radu.

A onda, članak Miše Brkića. Između ostalog:

Najreprezentativniji primerak srpskog rentijera/klijenta je onaj deo radničke klase koji je intravenozno konektovan na državu kao poslodavca – u svemu je zaštićen od vremena Josipa Broza i samoupravljanja do današnjih zagovornika očuvanja propalih preduzeća u restrukturiranju.

4. Pretpostavljam da ste intervju sa Danicom Popović već videli, ali ako niste, evo linka.

Koreni siromaštva

U nas neprijatelji, u Americi najcenjeniji posle vojske. Jasno je zašto smo i jedni i drugi tačno tamo gde treba da budemo.

Btw, klikom se dobija veća slika.

Akademija liberalne politike

Drugari iz Libeka organizuju Akademiju liberalne politike. Šta reći, osim preporučiti događaj i malo ga izreklamirati na našem blogu. Biće tu raznih gostiju, šuška se da će biti i jedan baš naš ministar.

Ko hoće da se prijavi, samo napred.

Reforme

Najveći deo stvari na kraju zavisi od javnog mnjenja, ali to ne znači da su pojedinci nemoćni. Ekonomske reforme su u 20. veku često bile plod napora posvećenih pojedinaca -- slučajevi Ludwiga Erharda, Johna Copperthwaita, Denga Hsjaopinga, Vaclava Klausa, Marta Lara svedoče da pojedinci mogu da naprave razliku. U Srbiji danas Radulović nema političku moć za sveobuhvatnije reforme, ali ako uspe samo i to što pokušava biće to veliki korak.

Ovo što se dešava poslednjih meseci podsetilo me je na jedan tekst poznatog čikaškog ekonomiste Harbergera pod nazivom: "Tajna uspeha -- nekoliko heroja". Harberger piše da ekonomske reforme najčešće nisu plod nužnih istorijskih procesa, već u praksi do njih dolazi usled akcije nekoliko odlučnih pojedinaca -- koje on naziva ekonomskim herojima.  I navodi brojne primere iz Južne Amerike koju je dobro poznavao.

Ako vam ovo o herojima zvuči preterano, možda se treba setiti italijanskih primera od pre 10-15 godina. Tada su Crvene brigade u razmaku od par godina ubile dvojicu italijanskih ekonomista, Marka Bjađija i Masima Dantonu. Obojica su radili kao savetnici Ministra za rad i tu se zamerili interesnim grupama. Nemojte zanemarivati dozu odlučnosti, upornosti i hrabrosti koja je potrebna za reforme. 

Ko, ako ne svi mi? Kad, ako ne sad?

Rodila se kvalitetna stranica na Fejsu. I lajkuje je narod.

Bez teksta

Sintetika, Hari Poter, Baron Minhauzen... Strasno... Ajde da vidimo barem 1 milijardu da stigne za početak, a da je ulaganje, a ne kredit gde 80% GVA dodaju isti ti Kinezi.