Apendiks o SAD

Ko je čitao knjigu video je značajan odeljak o tzv. tržišnim monetaristima. To je vrlo zanimljiva grupacija o kojoj ne mogu sada opet naširoko da pišem, ali ću reći šta se njima u međuvremenu dogodilo. Njihov guru je Scott Sumner, koji je od 2008. tvrdio da je recesiju u SAD, a kasnije i u Evropi, izazvala restriktivna monetarna politika. Kako restriktivna kad svi znamo da su kamate bile niske?

Sumner je pokazao do koje mere su ekonomisti postali autistični. Zauzeti modeliranjem i kompjuterskim simulacijama ekonomije, zaboravili su osnove. Ustvari, mlađi osnove nikad nisu ni naučili, jer se na doktorskim programima knjige više ne čitaju. Čitaju se samo tehnički radovi, ne više od desetak godina stari.  

Sumner je, naime, podsetio da se smer monetarne politike ogleda u količini novca -- nešto što je Milton Friedman naglašavao više od svih. A količina novca i brzina njegovog opticaja su u 2008. pale, bez obzira što su kamate bile niske.  Naprotiv, kamate su bile niske jer je količina novca pala, pa je to izazvalo deflaciona očekivanja. Kamate su bile niske zbog prethodno restriktivne monetarne politike. 

2008. je Sumner, inače nepoznati profesor skromnog koledža praktično jedini to uvideo. Velikim monetarnim autoritetima, stotinama profesionalaca u Fedu i Ivy League ekonomistima je to nekako promaklo. Sumner, koji se inače ne bavi hi-tech modeliranjem nije znao kako drugačije da objavi to što ima da kaže, pa je pokrenuo blog i preko njega počeo da saopštava to što ima. Pri tome on nije ništa novo izmislio, već je podsećao ljude na ono što je govorio Friedman i što je trebalo da svima u branši bude poznato: ne gledajte u kamatne stope, gledajte u količinu novca.

U međuvremenu je Sumner stekao pristalice i kao što rekoh, njemu i sledbenicima sam u knjizi posvetio celo poglavlje. Međutim, pravi Sumnerov uspon nastupio je tek nakon što je knjiga predata u štampu. Otprilike ovim redosledom, neki od vodećih monetrnih ekonomista (naročito Michael Woodford) su prihvatili Sumnerove ideje i propagirali ih na konvenciji Feda u septembru 2012; mediji su počeli o njima izveštavati (odjednom je Sumner dospeo u WSJ, FT, Economist, Bloomberg i druge medije, Kongres ga je pitao za mišljenje); centralni bankari su se priključili (novi guverner Banke Engleske na primer). 

Izgleda da su i Fed i Bernanke prihvatili tumačenje tržišnih monetarista, jer ubrzo posle pomenute konvencije i rasta Sumnerizma, Fed je krenuo sa dodatnim intervencijama. Trenutno Fed štampa dodatnih 85 milijardi dolara mesečno, u nameri da preokrene trend. Međutim, ovako nešto nije nužno po ukusu tržišnih monetarista. Sumner ima dijagnozu krize (nastala je zbog naglog pada novčane mase), lek za izlazak iz nje (podići novčanu masu pomnoženu brzinom opticaja na nivo prethodnog trenda), ali se pre svega zalaže za monetarno pravilo -- rast nominalnog GDP po konstantnoj stopi. Poenta nije da Bernanke posle konvencije arbitrarno odluči da odštampa još para, poenta je uspostaviti režim, pravilo, koje ne dozvoljava ni nagli rast ni pad nominalnog GDP, već cilja njegov rast po konstantnoj stopi. 

Time su tržišni monetaristi u Friedmanovoj tradiciji. Ni oni, kao ni Friedman, ne znaju zašto centralna banka uopšte postoji i najradije bi je ukinuli; kad već postoji, onda kažu da ne bi smela arbitrarno da odlučuje, već bi monetarna politika morala biti obavezana pravilom. 

U svakom slučaju, uspon tržišnog monetarizma je lepa priča iz 2012. zbog povratka Friedmanovih ideja i kao pokazatelj uticaja koji jedan bloger može na kraju da ostvari. Nepoznati profesor koji se oslanja na klasično znanje i zdrav razum, koji ne robuje naučnom pomodarstvu i konvencijama i zato je van uglednih pozicija, je samo uz pomoć tastature u jednom trenutku postao najuticajniji ekonomista na svetu.

Evo par linkova o naglom rastu Sumnerovog uticaja, ovde i ovde.