Amerika bira (2)

Pre prelaska na teren dnevne politike, potrebno je malo više reći o izborima za zakonodavnu vlast u SAD koji su po strani kada je reč o medijskom izveštavanju u svetu, a u Srbiji se gotovo i ne primete. Amerikanci pored izvršne vlasti oličene u predsedniku i potpredsedniku, biraju i zakonodavnu vlast svake druge godine. Kako je ideal američke demokratije da se zakoni donose sporo i kvalitetno, a ne da se štancaju brzo i loše kao što je slučaj u Srbiji, njihovi parlamentarni izbori su osmišljeni da ih sačuvaju od brzih diskontinuiteta. Donji dom, nešto kao naša nekadašnja veća građana, se bira svake dve godine i ima ukupno 435 poslanika. Poslanici se biraju u izbornim jedinicama koje imaju nešto preko 720 hiljada stanovnika u proseku, po većinskom jednokružnom sistemu. U sadašnjem donjem domu prevlađuju republikanci, a sve su šanse da će tako biti i posle ovih izbora. Republikanci imaju nešto manju podršku nego pre dve godine kada su na krilima borbe protiv Obaminih politika odneli dosta ubedljivu pobedu za američke prilike. Interesantno je napomenuti da je praksa prekrajanja izbornih jedinica u skladu sa potrebama većine potpuno legalna i legitimna u SAD, što onome ko ima većinu daje određen vetar u leđa. Ta praksa gerimenderinga postoji od kada je i izbora. Suština je da se izborne jedinice skroje tako da glasači protivnika budu većina u što je manje jedinica, da u njima pobede što je moguće ubedljivije, a da pozicija pobedi u većem broju jedinica sa malom razlikom. Na primer, ako neka teritorija ima četiri jedinice gde u po dve pobeđuju demokrate i republikanci sa po 10% razlike, poenta je da se jedinice prekroje tako da demokrate u jednoj trijumfuju sa recimo, 20% razlike, a da republikanci dobiju u tri sa po 6%. Naravno, ovo je veliko kockanje ako je poziciji rejting u padu.
Kada je reč o Senatu, u njemu ima sto članova koji se biraju na mandat od šest godina, po dva iz svake države. Svake dve godine bira se trećina Senata. Stoga su promene većine moguće svaki put, ali one se najčešće dešavaju postepeno. U sadašnjem Senatu demokrate imaju većinu 53:47 (formalno imaju 52 i jednog nezavisnog poslanika koji je po svemu fan demokratskih politika). Na ovim izborima trka je uglavnom u plavim državama i za sada su demokrate u nešto boljoj poziciji da sačuvaju tanku većinu, mada nije nemoguće ni da republikanci uzmu isto tako tanku većinu od dva poslanika. Postoji 5 bojišta gde će se rešiti izbori i republikancima za većinu treba pobeda u 4 države, sa tri nema većine (o tome ću isto pisati ako se desi), a demokratama je potrebna pobeda u dve od četiri poravnate utrke. Interesantno je da za razliku od Srbije koja teži da se volja sa nivoa republike preslika do sastava upravnih odbora seoskih domova kulture, birači u SAD veoma gledaju ko su kandidati imenom i prezimenom. U Floridi je Romni najverovatnije prelomio izbore u svoju korist, ali će demokrata po svemu sudeći predstavljati Floridu u Senatu. Slično je u Misuriju, gde Romni vodi ubedljivo, a isto tako ubedljivo gubi republikansku kandidat za Senat. Postoje i drugačiji primeri, na primer u Masačusetsu i Konektiketu se vodi ogorčena borba za Senat, a u obe države Obama prilično glatko pobeđuje.
Za razliku od Srbije gde je podela vlasti itekako zaživela, a trenutno je oličena u podeli na aleksandrovsku, ivičnu i mlađansku vlast (u prethodnom sazivu aleksandrovska vlast je bila borisovska), SAD su se odlučile da vlast podele na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Predsednik je suštinski nemoćan da bitno menja stvari u skladu sa svojim željama i agendom ukoliko nema većinu u oba doma Kongresa. Stoga je Obama bio nemoćan predsednik od 2010. godine, što ga je sputalo da uvede još poneku novinu poput Obamakera. Predsednik koji nema podršku oba doma kongresa je pre pravilo nego izuzetak u SAD, što pogoduje stvaranju društvene kohezije i dijalogu predstavnika različitih političkih opcija. Kako su poslanici zaista odgovorni svojim biračima, male su šanse da će neko od njih ići na kanabe kod Romnija ili Obame, po svoju pamet i stav. Levo smetalo u štabu predsednika ne može ni da pomisli da deli lekcije poslanicima, što svakako nije slučaj u Srbiji. Skupština u kojoj se usklađuju interesi regiona, bez da u njoj sede predstavnici ujedinjenih regiona SAD, stvara plodno tle za različite vrste lobiranja, političke trgovine, ali u krajnjoj instanci, uz povremene dogovore koji su čiste "svinjarije" ili "guranje balvana", odluke Kongresa su rezultat nekakvog društvenog konsenzusa. Ne postoji način da niži činovnik administracije ofrlje prevede neki zakon, isti prosledi u Kongres bez da se o njemu diskutuje, a da glasanje bude puka formalnost. Ali tu dolazimo do ključne treće epizode uvoda u glasanje, karaktera američke narodne demokratije kako je ista često pežorativno opisivana od strane evropskih elitista.