Kandidat za premijera Somalije

U poslednjih nekoliko sedmica bilo je dirljivo koliko je bilo upinjanja da se dokaže da je nesticanje vrlina u politici, a izgleda i uopšte. I da su oni koji su stekli vrlo prosečan imetak, skoro pa lopovi, nečastivi ili ko zna šta još ne. Rekao bih tipičan kult siromaštva, gde samo onaj koji nema može biti nosilac vrline i koji time dokazuje da je predodređen da brani javne interese. Strašno je koliko je to netačno i štetno za društvo kao što je naše, a bogami i za svako drugo društvo. Prvo, nesticanje koje se izbacuje kao adut iz rukava, jer ne mogu drugačije da zaključim ako se apostrofira sticanje prosečnog imetka kao nešto još malo pa amoralno, meni ne govori išta samo po sebi pozitivno o sposobnostima onoga ko nije sticao. Moguće je da je neko po prirodi skroman i znam mnogo ljudi koji su sposobni, a opet nisu imali želju da stiču, nego su tražili različita druga zadovoljstva u životu. Ali nikada od njih nisam čuo da, osim u šali na svoj račun, to apostrofiraju kao dokaz da su bolji od njima sličnih koji su stekli mnogo više. Međutim, tu je reč o ljudima koji se nikada nisu ni prihvatali da budu top menadžeri, nego su uglavnom bili savetnici, povremeno konsultantni, a većina od njih su intelektualci i posvećeni stvarima koji oni smatraju bitnim. Međutim, ako neko želi biti top menadžer, posebno ako želi da menadžeriše državom i to u trenutku kada je ista u teškim problemima koji će nas tako žestoko zaskočiti u vrlo skoro vreme, nikako ne treba biti lišen želje za sticanjem, a pogotovo rezultata. Onaj koji je stekao dokazao je da ga je društvo percipiralo kao sposobnog i korisnog člana i iznad svega pokazao je stručnosti da upravlja ljudima. Ko nije za sebe, teško da može biti uspešan u kreiranju šansi za druge ljude. Možda na poziciji "predsednika Somalije" to ima i nekog smisla, gde se može govoriti u terminima gore pomenitih "vrlina", ali na izvršnom mestu teško. Ne verujem da će ijedan menadžer banke, velike kompanije, a pogotov vlasnik u svom CV napisati odu o nesticanju. Međutim, recimo da grešim, iako me armija ministara i državnih nameštenika kratkog CV koji uglavnom nije bio ispunjen pozicijama koje su bile sticalačke, a posebno ne u privatnom sektoru, uverava da sam u pravu. Čak i da jedna lasta načini proleće i bude dobar top menadžer, kult siromaštva nas gura dugoročno u još gore sfere. Ako je stav jednog društva da su svi privatnici (a to je pežorativan naziv u Srbiji, po svemu) u najmnju ruku mufljuzi, a u proseku lopuže, a da je nosilac vrline radnik, onda smo mi na opasno lošem koloseku. Čak i u Srbiji gde je oduvek cvetao burazerski kapitalizam, većina imućnih ljudi je svoj imetak zaradila svojom sposobnošću, uprkos, a ne uz pomoć države. Ako se pogledaju mediji, istupi ljudi koji trebaju da kroje našu sudbinu i budu u top menadžmentu, slabe su nam perspektive. Čak i ako se otme od tih omrženih tajkuna, ta imovina ide onima istima koji "uspešno" vode podržavljene firme i banke, uz obilan bafer sa strane koji svi plaćamo iz svog džepa. Dakle, ako neko hoće da apostrofira sticanje koje nije bilo baš bistrovodno nego u nekim mutnijim vodama, onda treba da lupi šakom o sto jasno kaže - od sada marš na slobodno tržište. E to nisam ikada čuo. , I sada kako me ovo može odvesti daleko od teme, ja bih ako mogu da biram neku vladu koja je teška u stotinama miliona. Može neki Ivanišivili, znam da nećemo dobiti takvog (čim je meni došao u sferu Pinočea i Lara, ovde se neće primiti), ali bih zaista radije one koji su nešto stekli i o tome s ponosom govore.