Pages

31 May 2012

Zannimljivosti Evropske Unije

Odličan tekst o budućnosti EU u Daily Telegraphu. Evo ključnog "ulomka" koji se odnosi na projekat evropskih obveznica koji je sada u razmatranju:

"Project bonds", of course, are designed to be a step towards the "eurobonds" being promoted by new French President, Francois Hollande – a euphemism for Germany under-writing everyone else's debts. That would amount, in essence, to fiscal union. It seems to me pretty obvious that, for all the hopes being pinned on such an outcome, it simply isn't going to happen.

The tacit plan seems to be that Berlin will accept full-on European Central Bank debt monetization in return for a German-directed fiscal union, with powers to raise taxes and make large-scale transfers between countries, while issuing joint eurobonds.

The trouble is that Greece is a democracy, Spain is a democracy. France, the world’s fifth-largest economy and one of the most powerful countries on earth, is a democracy – and a pretty feisty one at that. Are all these countries, their electorates supplicant, their future politicians content, really going to subscribe to and live under, for decades to come, a system based on Berlin telling them how much they can borrow and spend? I don’t think so.

Ipak, primetićete jednu nelogičnost ovde: francuski predsednik Hollande, ako je verovati autoru članka, gura projekat evropskih obveznica čija je suština da će EU postepeno prerasti u superdžavu kojom dominira Nemačka. Zašto bi on to radio? Francuski predsednik promoviše nemačku dominaciju Evropom? Jel to vama ima nekog smisla?

Ja mislim da je problem sa celom analizom u tome što nije spremna da se odrekne prevaziđenog teorijskog modela u kome su akteri međunarodne politike na globalnom ali i evropskom nivou "nacionalne države". Ma koliko neintuitivno zvučalo, za svrhe analize EU nije mnogo korisno posmatrati Francois Hollandea kao francuskog predsednika, niti Angelu Merkel kao nemačkog kancelara. Da je tako Hollande ne bi predlagao rešenje koje će na prvi pogled da Nemačku pretvore u hegemona.

Mnogo je bolje i informativnije tretirati ih kao predstavnike jedne ideologije. Mislim da je jedna od najnesrećnijih posledica marksizma bilo to što je sam pojam "ideologije" došao na zao glas, i da on njega teoretičari beže kao đavo od krsta. Ali, u ovom slučaju, ideologija nam je mnogo korisnija za razumevanje šta se zbiva u EU nego isprazne kategorije "demokratije" i "nacionalne države". Već znamo da u Evropi demokratija ne vredi ni po lule duvana. Kad Irska izglasa "ne" na referendumu, isti se ponavlja dok se ne dobije ispravan odgovor. Kad Francuska i Holandija izglasaju ne novom Ustavu, onda se napiše novi koji je isti kao stari, i ukine referendum. Kad Slovačka izglasa "ne" grčkom bailoutu, glasanje se opet ponavlja dok se ne dobije korektan odgovor. U ovom trenutku, dok kolumnista Daily Telegrapha piše o "demokratiji" 90% zakona "suverenim", "demokratskim" zemljama EU diktira neizabrano birokratsko telo zvano Evropska komisija koje ne polaže račune nikome i ne predstavlja nikoga. Govoriti da u takvom sistemu "demokratija" išta znači je komično.

U takvoj situaciji, ideologija Evropskog ujedinjenja je mnogo deskriptvnija kategorija od demokratije. Najbolji način da razumete ponašanje vodećih evropskih političara je da izbore i unutrašnju politiku shvatite kao manje važan fenomen, i kao teškoću i ograničenje koje treba prevazići, a ne kao neku važnu determinantu. Socijalizacija u centrima evropske elite moći je mnogo važnija od nacionalnog interesa: Holland, baš kao i Sarkozi i Merkel, je na prvom mestu žrec ideje evropskog jedinstva, a ne reprezent svoje nacije u međunarodnoj areni, kako bi zastareli modeli politike hteli. Njegova prevashodna lojalnost je lojalnost ideji "evropskog jedinstva" tj evropske super-države. Sve što vodi tom cilju, ili pak cilju sprečavanja da se taj projekat, sruši on će podržati, i odbaciće sve što ide protiv ostvarenja tog cilja. Nije on ni za ni proitv nemačke dominacije u Evropi. To je za ljude poput njega ili Merkelove irelevantno pitanje.

Najbliža analogija ovome bi bili stari zagriženi komunisti. Ili možda čak i mi libertarijanci. Koliko nas koji ovde pišemo bi na mestu Tomislava Nikolićča ili Borisa Tadića vodili politiku tako da ostvarujemo neki srpski "nacionalni interes" koji se definiše kao igra nulte sume sa drugim "nacijama"? Ili bi pre koristili nacionalnu politiku kao arenu za sprovođenje libertarijanskih ideja? I smatrali libertarijance u Finskoj i Hrvatskoj mnogo bližim od Dačića ili Koštunice ovde? Zašto je tako teško prihvatiti činjenicu da evrofanatici na isti način vode i doživljavaju politiku? Da Francois Hollande ne štiti "francuski nacionalni interes" protiv "nemačkog" (ili obrnuto), nego da naprotiv deluje u sistemu francuske nacionalne politike (koji je datost) da ostvari ciljeve evropske superdržave. Šta god to praktično značilo u svakom pojedinačnom trenutku, u smislu posledica po ovu ili onu naciju.

Evo vam zgodne ilustracije ovog fenomena. Financial Times "izbrbljava" što bi rekao drug Lenjin šta je pravi razlog straha od grčkog izlaska iz EU. On nema nikakve veze ni sa ekonomijom, ni sa finansijskom stabilnošću, bankama, zajmovima, ničim sličnim, već isključivo sa politikom, tj kako će se grčki izlazak reperkutovati na budućnost "evropskog jedinstva" i "evropskog projekta":

Suppose that by mid-2013 Greece’s economy is recovering, while the rest of the eurozone remains in recession. The effect on austerity-addled Spain, Portugal and even Italy would be powerful. Voters there would not fail to notice the improving condition of their hitherto scorned Greek neighbour. They would start to ask why their own governments should not follow the Greek path and voice a preference for leaving the eurozone. In other words, the Greek experience could fundamentally alter the incentives for these countries to remain in the eurozone, especially if economic conditions remained grim.

Such a scenario would be rich in irony. Greece is viewed as the pariah polluting the eurozone; its expulsion might make it a far bigger threat to the single currency’s survival. If a eurozone exit creates the conditions for a rebound in Greece, it may prove an infectious model. The ongoing Greek tragedy could yet turn out not too badly for the Greeks. But tragedy it might well be for the eurozone and perhaps for the European project.

Evro je kamen-temeljac projekta evropske super-države. Bez njega, cela građevina pada. Oni su uložili decenije rada da stignu dovde. Ako Grčka izađe, čak i bez ovog optimističkog scenarija koji FT opisuje, evro će verovatno biti na putu bez povratka. A sa njim i ideja Evrope od "Atlantika do Urala". I to je tajna svih bailouta, svog alogičnog "nemačkog finansiranja neradnika", svog tog straha od "ekonomske zaraze" i svih ostalih strašila.

U tajnoj arhivi koju je iz Gorbačovljeve fondacije prošvercovao Pavel Stroilov ima izveštaj o jednom susretu bivšeg francuskog predsednika Žiskar Destena i Gorbačova, negde 1987. I Desten kaže Gorbiju otprilike "za 10 ili 15 godina Evropa će biti jedna država, i vi morate da odlučite kakve ćete odnose da imate sa njom". Pitam se koliko je ljudi u Evropi 1987 uopšte pomišljalo na mogučnost da cela Evropa postane bukvalno jedna država? I još gore, koliko je političara o tome javno govorilo. I gle čuda, 20 godina kasnije, isti proročki Žiskar Desten - glavni pisac Evropskog "Ustava". Da li vi zbilja verujete da je najbolji način da se Žiskar Desten opiše - "bivši francuski predsednik"? Ja mislim da nije. Predsednik jedne nacije ne bi posvetio ceo svoj život projektu utapanja te nacije u nekoj drugoj zar ne? To nas konvencionalni modeli politike i međunarodnih odnosa uče: cilj svake države je opstanak, jačanje i preotimanje moći od drugih država. Ako je tako, objasniste mi Žiskar Destena. Ili FD Ruzvelta, koji je sanjao o svetskoj vladi sa Staljinom i formirao UN kao zametak svetske federacije? Ili 40 američkih senatora, na čelu sa budućim predsednicima J.F Kenedijem i Geraldom Fordom koji 1948 donnose rezoluciju kojom od Trumana traže da pretvori UN u efikasan organ svetske vlade? Ili, konačno, Angelu Merkel koja je spremna pre da izgubi na izborima nego da odbije da nemačkom poreskom obvezniku natovari na vrat stotine milijardo za pokrivanje deficita ljudi koji rade 30 sati, idu u penziju sa 55 godina ili imaju 14 plata?

9 comments:

Срђан said...

Jedna ili više grupa, prekogranično povezana?

Čudno.

Političari, oni na pozicijima, ne vole demokratiju, zašto bi? Možda izgube. Zato i oni iz manjih zemalja hrle u eu, između ostalog.

U svakom slučaju sssr je slao vojsku "apostatima", zar nije izvesno da će i eu to da radi? Naravno. Treniraju se. Dole.

Srđan Mladenović said...

He, he... Znači, i EU je krenula da gusla onu staru srpsku: spasa nam nema, propasti nećemo.

Nemanja said...

Iako nisam zagrizeni evroskeptik poput autora teksta, koji bi Srbiju bacio i u ralje Rusije ako (za)treba, te u svom slepilu prevideo oportunitente troskove statusa quo, priznajem da su njegovi tekstovi zadovoljstvo za citati jer vas teraju na razmisljanje, poput teretane za mozak ;D

"Angelu Merkel koja je spremna pre da izgubi na izborima nego da odbije da nemačkom poreskom obvezniku natovari na vrat stotine milijardo za pokrivanje deficita ljudi koji rade 30 sati, idu u penziju sa 55 godina ili imaju 14 plata?"

Ovde je predstavljen izbor koji je vec nacinjen. Jel ih neko terao da formiraju monetarnu/ekonomsku uniju? To je poput bracnog zaveta i u dobru i u zlu. Moc i odgovornost su nerazdvojni.

Sa druge strane, vidim veci problem od gubitka suvereniteta/demokratije koji niko ne spominje a to je religija. Kako pomiriti Katolike, Pravoslavce, Protestante, Luterance, i Muslimane u jednoj (super) drzavi. Rekao bih nikako a da ne dobijete novu Jugoslaviju.

Speaker said...

"Last summer this newspaper argued that to break the euro zone’s downward spiral required banks to be recapitalised, the European Central Bank (ECB) to stand behind solvent countries with unlimited support, and the curbing of the Teutonic obsession with austerity. Unfortunately, successive European rescue plans fell short and, though the ECB bought temporary relief by supplying banks with cheap, long-term cash in December and February, the crisis has festered and deepened."

No shit? :)))

Nemanja, ne budite smešni, The Economist je banda kejnzijanskih štetočina koja ne vidi dalje od nosa, to što oni predlažu nema veze s mozgom, a pametni ljudi nisu neprijatelji EU zato što su namćori ili rusofili (kamo sreće da se EU može pretvoriti u federaciju zasnovanu na nekim realnim, demokratskim i tržišnim principima, ko bi razuman bio protiv istinskog ukrupnjavanja tržišta i koncentracije kapitala?), već zato što vide da se glavni problem, socijalna država, život na dug i hipertrofirana administracija nikako ne mogu "odreformisati" u sadašnjim okolnostima, jer je članstvo u Uniji faktor koji zamrzava radikalne reforme i tamo gde postoji politička volja, i da je danas manja šteta žrtvovati EU, nego pustiti da to ceo kontinent odvede u treći svet i na prosjački štap.

Срђан said...

Ok.
Jasno je da je stvar u ozbiljnom problemu.

Jasno je da je stvar pred pucanjem.

Jasno je da je u stvar uloženo mnogo truda, vremena i promišljanja.

Šta nije jasno?

Nemanja said...

"i da je danas manja šteta žrtvovati EU, nego pustiti da to ceo kontinent odvede u treći svet i na prosjački štap"

Sa ovim se slazem. Ali cini mi se da je kod autora takav stav pre slucajna pozitivna eksternalija dogmatizma a ne kriticko razmisljanje o posledicama zagovaranja nekakve odluke :D

Ivan Jankovic said...

"Ali cini mi se da je kod autora takav stav pre slucajna pozitivna eksternalija dogmatizma a ne kriticko razmisljanje o posledicama zagovaranja nekakve odluke"

Da, upravo tako. Ja sam gledao svet oko sebe i proucavao istoriju, i dogmatski zakljucio da ni jedna ideja politickog "ujedinjavanja" i konsolidacije u istoriji nikad nista dobro nije donela. Osim korupcije, centralizacije i postepenog ekonomskog propadanja i truljenja. I onda sam primenio svoju dogmu na EU.

Nemanja said...

Ja nisam preterano mnogo proucavao istoriju, ali znam da je npr. Sengoku jidai period krvavih gradjanskih ratova u Japanu, okoncan upravo idejom politickog ujedinjenja i centralizacijom.

Da nije do nje doslo, oni bi se medjusobno klali duze od originalnih 150 godina..

Speaker said...

@Nemanja
Problem sa nama iz Srbije je što na neki način moramo biti dvostruke ličnosti: ja, recimo, živim u EU, i, iz očiglednih razloga, ne mogu očima da je vidim, i bio bih najsrećniji da se raspadne i ide dođavola još danas popodne, ali je u srpskom kontekstu, EU u relativnom smislu još uvek mnogo manje zlo od ostalih tamošnjih opcija, pa sam, kada je reč o Srbiji, uprkos svemu još uvek veoma gadljivi i nevoljni "evrooptimista" :)) Ivan, opet, kao lako zadrt čovek, sklon teorijskoj doslednosti (ili, ako hoćete, dogmatizmu :) ) i kad treba i kad ne treba, :)) za tu vrstu dihotomije očigledno nema smisla, i ne želi da je razume.
@Ivan
Da ne bi carstava, ne bi bilo ni piramida, samo je pitanje šta vam se više dopada, svet lokalne provincijske učmalosti, u kojem većina ljudi možda nešto prijatnije i slobodnije živi, ali se nikad ništa značajno ne dešava i nema pravog napretka, ili svet u kome ih carstvo natera da grbače i prave piramide, ali se zato u jednom trenutku naprave i putevi, sedne u avion ili popne na mesec. Stvar ukusa, ja lično sam okoreli i ponosni "imperijalista" :))