Pages

29 September 2011

Šta će biti sa evrom?

Po mom mišljenju ništa. Kao što je i Igor Lukšić na svom blogu primetio, pitanje evra i pitanje bankrota su dve različite stvari. Tačno je da kada zemlja bankrotira, onda i valuta obično padne, a ako ima fiksni kurs onda bankrot skoro obavezno uključuje i devalvaciju. Ali ove stvari, iako često idu zajedno, nisu isto.

Sama Grčka ne može da devalvira jer već ima evro -- odnosno može to uraditi samo izlaskom iz evra i uvođenjem drahme. Ali to je u praksi nemoguće. Lako je promeniti valutu ako iz gore ulazite u onu za koju se misli da je bolja ili ako se stara ukida pa nemate izbora. Ali u istoriji nije zabeležen slučaj da je zemlja izašla iz bolje valute u drugu za koju se unapred zna da će biti gora. Ako Grčka izlazi iz evra, onda se zna da razlog za to nije nacionalizam, samostalnost ili bolja monetarna politika, nego planirana devalvacija. Ali kako primorati ljude da zamene evro u drahmu, ako svi znaju da onda sledi njena devalvacija? Pošto još uvek važe pravila EU i slobodni tokovi kapitala, to znači da će se sav novac iz grčkih banaka preliti u druge zemlje i ostati u evru. Prelazak na drahmu je neizvodljiv i nadam se da nikome neće pasti na pamet da to pokuša.

Kako će onda proći evro? Čak i ako se uzme da će grčki bankrot dovesti celu evrozonu u problem, najgore što se može dogoditi sa evrom je njegov umereni pad. Računam da će pad biti umeren zato što problemi traju već tri godine i deo rizika je već ukalkulisan. Evro je sve ovo vreme već po malo padao u skladu sa rizicima i prognozama. Taj pad se ne primećuje ako se gleda prema dolaru, ali je vidljiv prema korpi svetskih valuta ili substitutima kao što je zlato.

Ako se grčki bankrot i prelije na italijanski, španski i druge, problem u evrozoni će ostati više finansijska i bankarska nego valutna kriza. Ove krize obično idu zajedno tako da je pad evra neminovan -- tvrdim jedino da nema govora o "smrti evra" i drugim katastrofičnim scenarijima koji se pominju.

Štaviše, ako EU nastavi da ovako rešava probleme, da proširuje bailoute i smešta loš dug u Evropsku centralnu banku, takvo "rešenje" može na kraju biti gore po evro nego pošteni bankrot. Vrednost valute privremeno zavisi od stanja ekonomije i mnogo drugih poznatih i nepoznatih faktora, ali je na kraju krajeva određena njenom količinom u odnosu na vrednost ekonomije. Spašavanje dužnika će, ako se nastavi, na kraju ili dovesti do fiskalnih problema za celu evrozonu, ili će ECB štampanjem pokriti dugove -- u oba slučaja to je gore po evro nego potencijalna bankarska kriza usled bankrota zemalja. Pogledajte Island, koji je relativno prema veličini ekonomije imao mnogo veće probleme od evrozone, ceo bankarski sektor je propao i kruna pala za 80%, ali se ekonomija onda prilagodila, finansijski sektor splasnuo i zemlja se sada oporavlja. Da je Grčka bankrotirala kad je trebalo, pre dve i po godine, do sada bi se evrozona oporavila.

11 comments:

Igor said...

Slavisa ako vam nesto znaci mozete da pozovete trading desk bilo koje vece banke u svetu i da trazite da vam daju trenutnu cenu Grcke Drahme u trenutku kad bude reizdata. Trenutno joj je vrednost oko 40% manja nego sto je to bila ranije (izmedju 44-48000 za 100 EUR).

Nemanja said...

S obzirom da je EU optimalna valutna zona, vec zamisljam kako se vredni grcki radnici sele iz recesijom pogodjene drzave, u potrazi za boljim zivotom u Nemackoj, te ih ona oberucke prihvata jer svi smo mi jedan isti narod.

A evru ne predstoji potencijalna podela na severni i juzni kako kaze prof. Mencinger.

Speaker said...

I ja sam sklon da mislim da se ništa posebno neće desiti, barem ne još neko vreme, ali meni se čini da je to najgora moguća opcija, jer bi, dugoročno gledano, mnogo zdravije bilo sada odlučno preseći Gordijev čvor, po cenu neminovne recesije, i potpuno restruktuirati i EU i evrozonu na realnim tržišnim principima (jasno je da evro, sam po sebi, nije nikakav problem, problem je ekonomska i socijalna politika većine zemalja EU, naročito njenog južnog i zapadnog dela, zasnovana na promašenoj ideologiji socijalizma i isto toliko promašenim konceptima "ljudskih prava" i "države blagostanja"). Međutim, sadašnja evropska politička elita, odnosno ono što ja, delimično i kao hommage najdosadnijem bendu u istoriji rokenrola, :) nazivam "partija Status Quo", očigledno je spremna da pusti kontinent niz malignu spiralu ekonomske stagnacije i socijalnih potresa koja će se, rekao bih, zakonomerno završiti nečim barem jednako grdnim kao raspad pokojne Jugoslavije, samo da ne bi morala da svojoj parazitskoj glasačkoj mašineriji jasno i glasno kaže Nezamislivo: nema više, stoko, kraj, svoju budućnost ste davno pojeli i posrali, socijalizam je mrtav, odsada ćete da radite onoliko koliko je odavno trebalo i da zarađujete tačno onoliko koliko vredite na globalnom trištu radne snage: Ende, fin, fine, τέλος, einde, slutet, vége, amaiera... :))

Stanke said...

Gospodine Speaker, već duže vreme želim da Vam predložim da otvorite blog. Vidi se da ste načitani i da imate dosta toga da kažete. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da redovno pratim Vaše autorske tekstove. Jedino mi kod Vas smetaju predugačke rečenice.
Pozdrav

mr Marko Đogo said...

Sve što je napisao g.Tasić o bankrotu Grčke se slažem, čak sam nešto vrlo slično napisao i za jedan BH portal (ekapija.ba- Ima li života poslije bankrota?). Mene zanima nešto drugo. Kao liberal osjećam averziju prema regulaciji na bilo kom nivou. Međutim, kada bi trebalo nastati tijelo koje bi instituciju bankrota u organizovanoj formi omogućilo i za države (slično sudovima u razvijenim zemljama), nisam siguran kako bih se postavio prema toj ideji/instituciji? Volio bih da čujem mišljenja.

Slaviša Tasić said...

Marko,

Bankrot država i nije tako neorganizovan, one se obično nagode sa poveriocima i isplate im veći deo duga u nekim dužim rokovima.

Problem sa potencijalnim međunarodnim regulisanjem bankrota je što međunarodno pravo ne postoji -- nema mehanizma prinude. Suverene države se ne mogu primorati da bilo šta urade, zato i biraju da bankrotiraju. Sistem i ovako uglavnom funkcioniše -- veći problem od neorganizovanosti je regulacija koja gura poverioce na ulaganje u državni dug.

Speaker said...

@Stanke
Hvala vam, drago mi je da imate tako lepo mišljenje o meni i tome što ovde povremeno prokomentarišem, razmišljam se i sam da uradim nešto slično, jer sam u poslednje vreme sve više frustriran razvojem događaja i osećam, iako se, u principu, lagano spremam da se preselim u Severnu Ameriku i ostavim ovaj EU brod ludaka koji nekog ko je bio tinejdžer osamdesetih kao ja, sve sablasnije podseća na ondašnju SFRJ sa obećanjem slično zlogukog finala, da ću jednoga dana, ako stvari, kao što se meni čini, krenu mnogo više nizbrdo nego što ogromna većina ljudi na ovom kontinentu sluti, ipak imati neku grižu savesti ako danas ne uradim makar neki lični, dixi et salvavi animam meam minimum da odvratim takav scenario. Daleko od toga da se zavaravam da će jedan glas, i to baš moj, nešto krucijalno promeniti, ali mislim da je svako ko unosi nešto svetla i razuma u sadašnju šikaru laži i manipulacija dobro došao, a moram da priznam i da sam danas sasvim sigurno dosta mirniji kada gledam u kakav se trećesvetski svinjac Srbija pretvorila kada se osvrnem i kažem sebi: OK, pokušao si, bio si politički aktivan, učestvovao si u svim mogućim demonstracijama kad god si bio Beogradu, objašnjavao, pisao, objavljivao, pa bez obzira što su se sve najgore opcije ostvarile, i stvari jesu tamo gde jesu, ti ne snosiš nikakvu odgovornost za to, jer možda nisi ništa uradio, ali si pokušao sve u granicama svojih tadašnjih, dvadesetikusurgodišnjih mogućnosti, pa si, kad si konačno digao ruke od te zemlje, to mogao da uradiš mirne duše i bez ikakvih sumnji i zadnjih misli. U svakom slučaju, ako nađem dovoljno vremena i energije da počnem da pišem neki redovan blog, bilo na srpskom ili engleskom (ovo drugo je nešto verovatnije, i tu će i rečenice biti sasvim sigurno kraće: u srpskom malo volim da se stilski i verbalno iživljavam, da ne kažem valjam kao nerast na bunjištu, :) a živim i pod iluzijom da taj jezik to ipak dosta dobro podnosi :)) ), mislim da ćete vi i ostali redovni posetioci TR-a imati tu lako sumnjivu privilegiju da to saznaju među prvima :)))

mr Marko Đogo said...

Slaviša,

hvala na mišljenju i to je naravno činjenično stanje. Doduše nisam ubjeđen da se u ovoj krizi Grčka ponaša kao suverena država, ali to je već stvar okolnosti. Iako je pitanje šta bi bilo kad bi bilo molim Vas da zamislite sledeće: zamislite da postoji međunarodna organizacija koja bi recimo koristeći kriterijume MMF-a ili kreditni rejting velikih agencija mogla da isključi zemlju iz MMF-a, IBRD-a, WTO-a, na kraju iz EU, NAFTE ili EMU čim joj dug premaši određeni nivo ili rejting padne ispod unapred definisanog nivoa. Znači organizacija koja bi djelovala preventivno. Šta bi ste mislili o njoj? Doduše, neki bi rekli da je to ideja svjetske vlade, pa nazovite je i tako ako želite. Znači unapred definisana pravila ponašanja i kazne u obliku isključenja iz međunarodnih organizacija. A ako i dođe do bankrota tačno utvršena pravila provođenja po principu egzistencijalni minimum dok ne vrete dug ili zrveni karton.

Slaviša Tasić said...

Ne bi bilo tako jednostavno. Nivo duga nije jedino što je važno, Argentina je bankrotirala sa 60% duga u GDP, Japan ima 200% pa se smatra bezbednim. To bi vodilo u neke druge kriterijume, što bi dovelo do nove ultraregulacije kao što je uvek rastući Basel. Sankcije, bilo kakva kazna da se izmisli, ne bi sprečile bankrote nego ubrzale. To je slučaj i sa evrozonom, oni imaju predviđene novčane sankcije za zemlje koji prekorače kriterijume deficita - ali pošto takve sankcije samo pogoršavaju deficit i dug koji se pokušavaju sprečiti, oni ih nisu ni sprovodili.

Mnogo lakše od svega toga je ukinuti državno osiguranje depozita i bailoute pa banke neka misle kome daju novac. Takođe i bazelske i druge regulacije koje subvencionišu ulaganja u državne obveznice kao bezrizične a oporezuju ili zabranjuju alternative. A povremenih bankrota neka bude, bilo ih je redovno u proteklih 200 godina pa to nije bio kraj sveta.

mr Marko Đogo said...

Slaviša,
Vaše mišljenje je kristalno jasno i neosporno izvorno liberalno. Šteta što političari u cijelom svijetu ne razmišljaju šta je za građane dugoročno najisplativije pa da odmah uvaže ovakve sugestije. Ipak, čini mi se da istorija, za sada, ide u pravcu dalje regulacije i da je za razumjevanje ovih procesa bitno biti na čisto sa par (istorijskih) pitanja. Recimo zašto je SAD napustila Breton-Vudski sistem sa dolaskom Niksona na vlast. Znam zvanično objašnjenje kako je Nikson bio republikanac a Fridman njegov savjetnik, kako je postojao Tifinov paradoks itd. Međutim, meni se čini da je SAD napustila sistem čvrstih kurseva jer je izgubila konkurentsku prednost koju je imala krajem IIww, a održavanje čvrstog kursa uvjek traže manje ili više bolno prilagođavanje manje konkurentnih ekonomija(amerikanci još govore o "zlatnim 50-tim"). Pokušaj amerikanaca da izbjegnu prilagođavanje u obliku "stezanja kaiša" ih je, po mom mišljenju, i doveo do relativne stagnacije (tu se 100% slažem sa preporukama velikog Mandela). Čak je i Regan koga inače preferiram, eksplatisao pravo velikih na "besplatan ručak". Takođe, odavno sam ubjeđen da će jedna svijetka valuta emitovana po principima koje je zagovarao Fridman biti sledeće rješenje na kome će se zasnivati neki novi međunarodni monetarni sistem. Na kraju stalni rast državne potrošnje i krize do kojih dolazi i dolaziće sve više, će od samih zagovornika regulacije zahtijevati samo jedno: mnogo čvršču regulaciju i samih regulatora (država). Mislim da to počinjemo da gledamo u EMU. Pitanje je da li je ovo pozitivan proces jer zaustavlja dalji rast državne potrošnje ili je podloga za još dublju krizu. Moje je mišljenje da će se ova regulacija kad-tad izvitoperiti i dovesti do neke nove globalne krize ili dugoročne stagnacije nakon koje će iskonski liberalizam, nadam se, dobiti pravu šansu.

Nostradurus said...

....

Objašnjenje potonuća i slabljenja Eura je sagledano preko monetarne regulacije i za sada se sasvim dobro uklapa u situaciju već preko godinu dana. Da bi se eurozona izvukla iz krize morala bi se promijeniti regulacija novca. Novac (Euro) se ne bi smio više ubacivati kao još veći dug, a banke ne bi smjele multiplicirati novac preko depozita. Države se tada više ne bi zaduživale za deficite proračuna. Privatni ulagači više ne bi mogli ulagati novac u države obveznice te bi izgubili guske koje nose zlatna jaja. Kako je više nego očigledno da je ovaj scenarij nerealno za očekivati od onih koji su i stvorili EU na bazi novca kao duga, jasno je da sve što sada možemo vidjeti će biti da se produži vrijeme trulom kreditnom novcu. Svaki mjesec i godina je bitna da se što više uskoro bezvrijednih Eura zamijeni za važne resurse država koje će ih na ime potpuno nepotrebnog duga morati prodavati. Tkz. privatizacije i štednje u proračunima država ne mogu polučiti nikakve rezultate. Dugovi su stvarno neotplativi.

Ovome definitivno možemo zaključiti da će sve države koje koriste kreditni novac morati propasti u beskrajnim dugovima. ...

Cijeli tekst je na: https://sites.google.com/site/financijskisustav/kolaps-eura