Od Svetog Save ka Novaku Đokoviću

Prolog:
Sa ponosom i nadom da nije sve izgubljeno za Srbiju,
čitamo ovde u Australiji vesti vezane za Kusturicu,
Dodika, Novaka, Matiju Bećkovića...
Za vaše akcije spremni smo da novčano pomognemo
koliko i kako mogadnemo.

J. E, čitalac Politike


Saša je pomenuo u jednom komentaru na prethodni post o Đokoviću da je čitanost naglo skočila posle tog teksta, pa reko', daj da opet usijamo malo žice, ako je kojim slučajem čitanost u međuvremenu pala. :)

Šalu na stranu, razlog zašto se vraćam Đokoviću je jednostavan. Tvrdio sam u prethodnom postu da je Đokovićev sportski uspeh iskorišćen na jedan vrlo specifičan način od strane intelektualnih i medijskih elita Srbije. Evo šta je bila moja glavna teza:

Ja se jako bojim da cela ta neuroza da se o "Srbiji bolje misli u svetu", makar uz pomoć Novaka Đokovića, nema mnogo veze sa Srbijom i Srbima, nego opet sa politikom. Kao što priča o antirspkom haškom sudu nije tu da bi branila "Srbe", nego Miloševićevu politiku i njegov ratni projekat, tako i briga za sliku sveta o Srbiji nije briga za "Srbiju" nego za isti propali politički projekat.

I danas čitam tekst Đorđa Vukadinovića koji pokazuje crno na belo, schwartz auf weiss, koliko je vaš komentator, dragi čitaoci, bio beznadežno u pravu. Iako Vukadinović ne daje mnogo na priču o popravljanju imidža Srbije (naprotiv), jednačina o kojoj sam ja pričao: Srbi i Srbija jednako Sloba, Voja, Ratko, Dobrica i Matija prosto je bolno očigledna.

Osim uobičajenih litanija o Noletu koji vraća Srbljima nacionalni ponos, koji ceni i razume "srpsku duhovnost i tradiciju" i sličnih kritičkih filozofema, Vukadinovićeva specifična teza je da našeg Noleta zapadnjaci mrze. I to zato što je naš, tj srpski, a nas mrze zato što su bezobrazni. Ali "eve im ga" - Noletu ne mogu ništa jer je najbolji, i tako i mi svi ostali treba da budemo najbolji i da nam ne mogu ništa, a ne da se opravdavamo, izvinjavamo zbog Slobe i Ratka, i slično, što je bespredmento, jer su ovi bezobrazni i neće prestati da nas mrze (možda nam i zavide jer smo lepši ,viši i plavlji, i jeli smo zlatnim kašikama u 13 veku, ali to autor na sreću ne elaborira):

Дакле, пошто је Ноле готово беспрекоран (искрено говорећи, мени једино није симпатично оно стењање, али времена су се променила и то – изузев Федерера – сада упражњавају практично сви водећи тенисери), очито је да највећи део анимозитета са којим се Ђоковић суочава долази из негативног односа не према њему лично, него према његовом пореклу и земљи из које потиче. И које се не одриче.

Poslednja, kratka rečenica je ovde ključna. Nole se ne odriče svoje zemlje. Uprkos mržnji kojoj je izložen zbog nje. Zastanimo malo kod te propozicije. Da li ste se nekad zapitali - kako se to čovek "odriče svoje zemlje"? Šta to neko treba da uradi pa da bi objektivni posmatrač, tj Vukadinović, rekao da se dotični "odrekao" svoje zemlje? Prva asocijacija koja se barem meni nameće je - da ode u inostranstvo da tamo živi, recimo zbog nižih poreza. Vukadinović, kao socijalno odgovorni analitičar i osvedočeni neprijatelj divljeg kapitalizma i borac za "socijalnu pravdu" bi svakako morao imati razumevanja za takav argument - kakav je to patriota-bogataš koji odlazi u Monako da sakrije svoje dukate od sirotinje i poreskog egzekutora u Srbiji? Lako mogu da zamislim Vukadinovića kako piše čitav esej o sveopštoj vladavini neoliberalnog duha i pohlepe u Srbiji posle 5 oktobra, koji su "proželi sve pore društvenog života", pa eto nisu zaobišli čak ni našeg Noleta. Ali, avaj, kao što vidimo, ništa od toga - "Nole" je zaključan u srcu a ključ je izgubljen i ne može se naći, a kamoli da bi bilo moguće da se dotični odrekao Srbije životom u Monaku. Daleko bilo.

Ok, možda život u inostranstvu nije odricanje od Srbije, ali bi recimo odricanje od srpskog državljanstva i pasoša i/ili prihvatanje stranog mogli da budu. Nole drži srpski pasoš i igra za Davis kup reprezentaciju, pa je time dobar patriota. Možda je tu caka? Ali, ne verujem ni da je ovo ključ, jer ako jeste, onda bi i takvi kvalitetni srpski rodoljubi poput Srđe Trifkovića i Obrada Kesića morali da budu proglašeni za odrode i izrode jer imaju strane, pa još, Bože mi oprosti što psujem, američke, pasoše. Nešto mi govori da Vukadinović ne bi bio spreman da ovu dvojicu uglednih nacionalnih radnika baci među izdajnike, pa sledstveno sumnjam da bi onda i Noleta, čak i kad bi ovaj postao de jure Amerikanac. S druge strane, siguran sam da Vukadinović misli da su se mnogi koji imaju srpske pasoše i žive u Srbiji odrekli ove odavno, pretpostavljam na čelu sa zloglasnom Drugom Srbijom, "misionarima" i sličnima. Tako da je ovo irelevantno, ni državljanstva ni pasoši nam nisu od velike pomoći.

Ali, ako nije ni ovo, šta bi moglo da bude? Da pustimo mašti na volju - Nole bi, recimo, mogao da kaže da nije Srbin, da mrzi Srbiju i odriče je se. Ali, to je potpuno suludo. Niko, ili skoro niko, to ne bi nikada rekao. To ni najgori izdajnici i "evro-unijati" iz Druge Srbije ne čine. To bi bio neki vrlo radikalan i neubičajen, i nadasve malo verovatan, čin. A opet, Vukadinović insinuira da je Noletovo neodricanje jedan stvaran, hrabar i netrivijalan čin, odolevanje nekom sasvim realnom i svakodnevnom iskušenju i mogućnosti, nešto na čemu bi mu trebalo čestitati i podržati; oni mrze njega jer je iz zemlje iz koje je, a on je se ipak ne odriče. Hm, misterija, zar ne, šta bi to tako strašno Nole mogao da uradi na odricanju od Srbije, a nije? Na kakvom je on to iskušenju?

Dozvolite da improvizujem malo i da vam dam jedan ad hoc ali relativno tačan primer. Verujem da bi se Nole "ispisao iz Srba", tj "odrekao svoje zemlje" ako bi recimo javno, negde na televiziji, ili u novinama, rekao nešto poput sledećeg:

Izručenje ratnog zločinca Ratka Mladića Hagu je ispravan korak kojim se uspostavlja pravda prema njegovim žrtvama a moja zemlja suočava sa odgovornošću za ratne zločine 1990ih.

Mislim da bi se "naš Nole", ponos, dika i veliki poznavalac "srpske tradicije i duhovnosti" obnoć premetnnuo u skota, kretena, odroda, slugu Iluminata i Vatikana, a nadasve, odrekao bi se "Srbije". Ili recimo - mogao bi da odbije orden Svetog Save, ili da kaže nešto protivu Nemanje Kusturice ili Matije Bećkovića i njihovog političkog projekta. Možda da se slika sa Sonjom Biserko ili javno donira neke pare "Peščaniku". Šta mislite koliko bi opstao kao nacionalna ikona takav "Nole"? Tačno, pet sekundi. Ne bi se majci onda izvukao ni sa svojim Monakom, svojim parama koje ne da srpskoj sirotinji i nejači, i da ne nabrajam.

Mislim da Vukadinović ima upravo ovo u vidu. Srbije se ne odričeš i iz Srba ne ispisuješ ni odlaskom iz nje, ni menjanjem pasoša niti državljanstva, niti ičim takvim, nego određenim političkim stavom. Što kažu - kretanjem izvan dominantnog, oficijalnog političkog diskursa i standarda "pristojnog" ponašanja U NINu, Francuskoj 7, NSPM, RTSu i ostalim nacionalnim institucijama kulture. Dakle, ne pominji Mladića u negativnom kontekstu, druži se sa Jeremićem, Kusturicom, primaj orden Svetog Save, oblači onu idiotsku majicu sa srpskom zastavom i ćiriličkim natpisom "šampioni" (dakle, ne ja, Novak Đoković šampion, nego mi Srbi šampioni) itd. Ako Nole ikad pređe crtu i kaže nešto ružno o "nama Srbima" (čitaj nacističkom, genocidnom programu i politici 1990ih i njenim intelektualnnim lučonošama) gotov je. Pa makar osvojio i petnaest Vimbldona.

Onaj smehotresni "prolog" koji sam citirao na početku - čitalac Politike koji stavlja u isti koš Dodika, Bećkovića, "Noleta" i Nemanju Kusturicu kao jedine nade Srbije, pravi je manifest srpske političke misli, tj jezgrovito, istinito i elegantno izricanje shvatanja koja Vukadinović i ostali analitičari i intelektualci formulišu samo malo zakukuljenije. Podsetilo me je i na izjavu neke iste takve komične figure pune priča o "istinskoj duhovnosti" iz Bosne, koja je izjavila kako će Bošnjaci opstati (zapazite kako je "narod" kod nacista uvek na rubu opstanka) "samo sa Kuranom u desnoj i sevdalinkom u lijevoj ruci". Tako i mi Srblji opstajemo samo sa Svetim Savom u desnoj i Novakom Đokovićem u levoj ruci. I možda sa Teslom kao "duhovnom sponom" među njima.