Vodi se ovih dana rasprava o decentralizaciji. Kaže Saša " Nigde ni govora o istinskoj decentralizaciji koja podrazumeva vraćanje ovlašćenja", pa rekoh da probam da dam svoj doprinos. Dakle, pitanje je - šta bi to Republika mogla da prenese na opštine? (Zanemarujem sada pitanje da li država uopšte, na bilo kom nivou, treba nečim da se bavi.)
Hajde prvo da vidimo šta uopšte opštine danas rade. Prvo i osnovno, bave se građevinskim dozvolama. Dakle, imaju skoro potpunu kontrolu nad time gde šta može da se gradi. Drugo, bave se komunalnim delatnostima (voda, kanalizacija, daljinsko grejanje, gradski prevoz, groblja, pijace...), uključujući i održavanje ulica i lokalnih puteva, obično preko komunalnih preduzeća. Opštine se takođe bave predškolskim obrazovanjem, a i finansiraju održavanje školskih i zdravstvenih objekata. Ima tu i drugih stvari - neke mere socijalne zaštite, poput jednokratne pomoći i narodnih kuhinja, zatim promocija turizma, poljoprivrede, finansiranje nekih sportskih i kulturnih događaja i institucija itd.
Dobro, šta bi onda opštine mogle još da rade?
1. Decentralizacija policije i pravosuđa - moguće bi bilo (mada ja uopšte nisam ubeđen da bi to bilo dobro), da policija bude u nadležnosti opštine, odnosno da lokalnog šefa policije ("šerifa") ne postavlja ministar unutrašnjih poslova, već gradonačelnik. Tako postavljena policija bi se bavila samo određenim krivičnim delima i prekršajima (šta znam, klasične pljačke, krađe, tuče, "obična" ubistva), a druga krivična dela bi bila u nadležnosti ministarstva (organizovani kriminal, korupcija itd), kako bi se izbegla situacija da šef policije treba da hapsi svog šefa, gradonačelnika, zbog korupcije. Znači, ta republička policija bi bila nešto poput našeg FBI. Saobraćajnu policiju bih zadržao na republičkom nivou, prosto imam utisak da bi se lokalna saobraćajna policija pretvorila u reketiranje vozila sa tablicama drugih gradova. Verovatno bi onda trebalo nešto uraditi i sa Tužilaštvom, možda i sa sudovima (ne znam, da se "opštinski" prekršaji i krivična dela procesuiraju u "opštinskim" sudovima), ali se u to stvarno ne razumem dovoljno.
2. Odlučivanje o mreži škola i finansiranje prosvete. Načelno posmatrano, stvari je moguće postaviti manje ili više radikalno. Radikalniji pristup bi podrazumevao finansiranje osnovnih i srednjih škola isključivo iz lokalnih poreza, dok bi manje radikalan pristup podrazumevao "per student" transfere opštini iz republičkog budžeta, a onda bi posao opštine bio da sa tim parama uradi najviše što može. Dakle, ideja je da će opštine moći bolje nego Ministarstvo prosvete da racionalizuju školsku mrežu, da zatvore škole koje su nepotrebne, da izgrade škole koje su neophodne i da organizuju prevoz đaka tamo gde to ima smisla. Takođe, obrazovanje bi postalo onda predmet lokalne politike, direktore škola bi postavljao gradonačelnik i za to snosio političku odgovornost na lokalnim izborima. Što se školskih programa tiče, verovatno bi imalo logike da se time i dalje bavi Ministarstvo.
3. Zdravstvo. Teško mi je da zamislim sistem u kojem se zdravstvo u Srbiji finansira iz lokalnih poreza, pa tako mogu samo da razmotrim sistem u kojem se zdravstvo finansira iz budžeta (Fonda RZZO), ali opština ima veću ulogu u samom rukovođenju bolnicama/domovima zdravlja. Dakle, moguće bi bilo da sve medicinske ustanove (ili možda ne baš sve, recimo samo one koje pružaju primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu) postanu opštinske, a da se finansiraju iz Fonda u skladu sa unapred definisanim cenovnikom usluga. Ideja je da kadrovska politika u zdravstvu, kao i sam kvalitet zdravstvenih usluga postanu pitanja opštinske politike. Ima neke logike, a kako bi funkcionisalo u praksi, bog će ga znati....
4. Aktivne mere zapošljavanja i socijalna politika. Suštinski, Nacionalna služba za zapošljavanje bi mogla da prestane da postoji, a da umesto nje svaka opština (koja to želi) oformi svoju službu i finansira svoje programe zapošljavanja/ekonomskog razvoja. Isplatu naknade za nezaposlenost (pasivna mera) bi mogao da radi neko drugi, recimo Fond PIO. Takođe, druge mere socijalne politike bi mogle da se decentralizuju, mada je dosta toga i sada na lokalnom nivou (šta znam, dnevni boravci za decu sa posebnim potrebama, pomoć u kući starim osobama itd), a finansiranje socijale verovatno mora da ostane na republičkom budžetu.
5. Što se javnih preduzeća tiče, nisam siguran. Aerodrom Beograd bi svakako mogao da postane beogradsko javno preduzeće, ali ne vidim šta bi to promenilo. Za ostala javna preduzeća verovatno ima smisla da ostanu jedinstvena, ili ako se veće dele, da to ne bude na opštinskoj osnovi.
6. Što se puteva tiče, koliko sam ja čuo, pripremljena je nova kategorizacija, koja dobar deo putne mreže treba da prebaci na "lokal", odnosno smanjiće se mreža puteva koji se smatraju "nacionalnim" i za čije održavanje su nadležni Putevi Srbije.
Ostaju stvari koje je praktično nemoguće ili besmisleno decentralizovati (penzije, vojska, poljoprivreda, spoljni poslovi itd).
Dobro, kako sve to finansirati?
Meni se čini da je sadašnji sistem u suštini dobar. Iole razvijene opštine se dominantno finansiraju iz sopstvenih prihoda (bilo izvornih, bilo ustupljenih) - dakle kroz učešće u porezu na dohodak, zatim porez na imovinu i lokalne takse i naknade. Siromašne opštine se dominantno finansiraju iz transfera i tu nedavno usvojene izmene zakona koje je predložio URS neće ništa bitno da promene - promeniće se struktura prihoda, nabolje, ako mene pitate.
Opštine i sada imaju veliku slobodu u vođenju poreske politike kod poreza na imovinu, kao i kod utvrđivanja taksi i naknada. Lično mislim da im tu slobodu treba ograničiti kada se radi o taksi i naknadama, jer se to često svodi na klasično reketiranje, a firme nemaju kome da se žale. Dakle, mislim da treba utvrditi zajediničke kriterijume na nivou Republike, a opštinama ostaviti da utvruđuju iznos i naplaćuju potraživanje. U suštini, jedino ostaje pitanje poreza na dohodak - da li opštinama treba dati mogućnost da određuju iznos poreske stope? Argument za "Da" je jak - poreska konkurencija, ali problem sa time je u sistemu transfera koji direktno podriva tu istu konkurenciju.
Ako se ide na dalju decentralizaciju u smislu u kojem sam malo pre pisao (policija, prosveta, zdravstvo, socijala...), mora se naći mehanizam da se novac koji sada ide u centralni budžet prebaci opštinama. Kod prosvete postoje dve mogućnosti - per student transferi ili lokalno finansiranje. Meni je teško da vidim koji bi izvor lokalnog finansiranja bio dovoljno "izdašan" za tako nešto. Republici su ostali PDV, akcize, carine i porez na dobit, a sva tri prihoda je praktično nemoguće (ili je besmisleno i preskupo) dati opštinama na administriranje i naplatu. To znači da su per student transferi realnije rešenje. Što se zdravstva tiče, tu pretpostavljam da ostaje sistem sa Fondom RZZO, samo bi suštinski zdravstvene ustanove prešle u nadležnost opštine.
Ima neko nešto da doda/oduzme?
Hajde prvo da vidimo šta uopšte opštine danas rade. Prvo i osnovno, bave se građevinskim dozvolama. Dakle, imaju skoro potpunu kontrolu nad time gde šta može da se gradi. Drugo, bave se komunalnim delatnostima (voda, kanalizacija, daljinsko grejanje, gradski prevoz, groblja, pijace...), uključujući i održavanje ulica i lokalnih puteva, obično preko komunalnih preduzeća. Opštine se takođe bave predškolskim obrazovanjem, a i finansiraju održavanje školskih i zdravstvenih objekata. Ima tu i drugih stvari - neke mere socijalne zaštite, poput jednokratne pomoći i narodnih kuhinja, zatim promocija turizma, poljoprivrede, finansiranje nekih sportskih i kulturnih događaja i institucija itd.
Dobro, šta bi onda opštine mogle još da rade?
1. Decentralizacija policije i pravosuđa - moguće bi bilo (mada ja uopšte nisam ubeđen da bi to bilo dobro), da policija bude u nadležnosti opštine, odnosno da lokalnog šefa policije ("šerifa") ne postavlja ministar unutrašnjih poslova, već gradonačelnik. Tako postavljena policija bi se bavila samo određenim krivičnim delima i prekršajima (šta znam, klasične pljačke, krađe, tuče, "obična" ubistva), a druga krivična dela bi bila u nadležnosti ministarstva (organizovani kriminal, korupcija itd), kako bi se izbegla situacija da šef policije treba da hapsi svog šefa, gradonačelnika, zbog korupcije. Znači, ta republička policija bi bila nešto poput našeg FBI. Saobraćajnu policiju bih zadržao na republičkom nivou, prosto imam utisak da bi se lokalna saobraćajna policija pretvorila u reketiranje vozila sa tablicama drugih gradova. Verovatno bi onda trebalo nešto uraditi i sa Tužilaštvom, možda i sa sudovima (ne znam, da se "opštinski" prekršaji i krivična dela procesuiraju u "opštinskim" sudovima), ali se u to stvarno ne razumem dovoljno.
2. Odlučivanje o mreži škola i finansiranje prosvete. Načelno posmatrano, stvari je moguće postaviti manje ili više radikalno. Radikalniji pristup bi podrazumevao finansiranje osnovnih i srednjih škola isključivo iz lokalnih poreza, dok bi manje radikalan pristup podrazumevao "per student" transfere opštini iz republičkog budžeta, a onda bi posao opštine bio da sa tim parama uradi najviše što može. Dakle, ideja je da će opštine moći bolje nego Ministarstvo prosvete da racionalizuju školsku mrežu, da zatvore škole koje su nepotrebne, da izgrade škole koje su neophodne i da organizuju prevoz đaka tamo gde to ima smisla. Takođe, obrazovanje bi postalo onda predmet lokalne politike, direktore škola bi postavljao gradonačelnik i za to snosio političku odgovornost na lokalnim izborima. Što se školskih programa tiče, verovatno bi imalo logike da se time i dalje bavi Ministarstvo.
3. Zdravstvo. Teško mi je da zamislim sistem u kojem se zdravstvo u Srbiji finansira iz lokalnih poreza, pa tako mogu samo da razmotrim sistem u kojem se zdravstvo finansira iz budžeta (Fonda RZZO), ali opština ima veću ulogu u samom rukovođenju bolnicama/domovima zdravlja. Dakle, moguće bi bilo da sve medicinske ustanove (ili možda ne baš sve, recimo samo one koje pružaju primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu) postanu opštinske, a da se finansiraju iz Fonda u skladu sa unapred definisanim cenovnikom usluga. Ideja je da kadrovska politika u zdravstvu, kao i sam kvalitet zdravstvenih usluga postanu pitanja opštinske politike. Ima neke logike, a kako bi funkcionisalo u praksi, bog će ga znati....
4. Aktivne mere zapošljavanja i socijalna politika. Suštinski, Nacionalna služba za zapošljavanje bi mogla da prestane da postoji, a da umesto nje svaka opština (koja to želi) oformi svoju službu i finansira svoje programe zapošljavanja/ekonomskog razvoja. Isplatu naknade za nezaposlenost (pasivna mera) bi mogao da radi neko drugi, recimo Fond PIO. Takođe, druge mere socijalne politike bi mogle da se decentralizuju, mada je dosta toga i sada na lokalnom nivou (šta znam, dnevni boravci za decu sa posebnim potrebama, pomoć u kući starim osobama itd), a finansiranje socijale verovatno mora da ostane na republičkom budžetu.
5. Što se javnih preduzeća tiče, nisam siguran. Aerodrom Beograd bi svakako mogao da postane beogradsko javno preduzeće, ali ne vidim šta bi to promenilo. Za ostala javna preduzeća verovatno ima smisla da ostanu jedinstvena, ili ako se veće dele, da to ne bude na opštinskoj osnovi.
6. Što se puteva tiče, koliko sam ja čuo, pripremljena je nova kategorizacija, koja dobar deo putne mreže treba da prebaci na "lokal", odnosno smanjiće se mreža puteva koji se smatraju "nacionalnim" i za čije održavanje su nadležni Putevi Srbije.
Ostaju stvari koje je praktično nemoguće ili besmisleno decentralizovati (penzije, vojska, poljoprivreda, spoljni poslovi itd).
Dobro, kako sve to finansirati?
Meni se čini da je sadašnji sistem u suštini dobar. Iole razvijene opštine se dominantno finansiraju iz sopstvenih prihoda (bilo izvornih, bilo ustupljenih) - dakle kroz učešće u porezu na dohodak, zatim porez na imovinu i lokalne takse i naknade. Siromašne opštine se dominantno finansiraju iz transfera i tu nedavno usvojene izmene zakona koje je predložio URS neće ništa bitno da promene - promeniće se struktura prihoda, nabolje, ako mene pitate.
Opštine i sada imaju veliku slobodu u vođenju poreske politike kod poreza na imovinu, kao i kod utvrđivanja taksi i naknada. Lično mislim da im tu slobodu treba ograničiti kada se radi o taksi i naknadama, jer se to često svodi na klasično reketiranje, a firme nemaju kome da se žale. Dakle, mislim da treba utvrditi zajediničke kriterijume na nivou Republike, a opštinama ostaviti da utvruđuju iznos i naplaćuju potraživanje. U suštini, jedino ostaje pitanje poreza na dohodak - da li opštinama treba dati mogućnost da određuju iznos poreske stope? Argument za "Da" je jak - poreska konkurencija, ali problem sa time je u sistemu transfera koji direktno podriva tu istu konkurenciju.
Ako se ide na dalju decentralizaciju u smislu u kojem sam malo pre pisao (policija, prosveta, zdravstvo, socijala...), mora se naći mehanizam da se novac koji sada ide u centralni budžet prebaci opštinama. Kod prosvete postoje dve mogućnosti - per student transferi ili lokalno finansiranje. Meni je teško da vidim koji bi izvor lokalnog finansiranja bio dovoljno "izdašan" za tako nešto. Republici su ostali PDV, akcize, carine i porez na dobit, a sva tri prihoda je praktično nemoguće (ili je besmisleno i preskupo) dati opštinama na administriranje i naplatu. To znači da su per student transferi realnije rešenje. Što se zdravstva tiče, tu pretpostavljam da ostaje sistem sa Fondom RZZO, samo bi suštinski zdravstvene ustanove prešle u nadležnost opštine.
Ima neko nešto da doda/oduzme?
11 comments:
Mogu da potvrdim da su upravo građevinske dozvole izvor ubedljivo najveće korupcije u državi,mito koji se daje gradonačelnicima i direktorima javnih građevinskih preduzeća se meri već milionima evra,konkretno u našoj zemlji pogotovo u onim opštinama gde su strani investitori kupovali dosta zemlje u industrijskim zonama opljačkali su i privatne mahom strane investitore i državu kao banditi. Standardni model,bar za vojvođanske opštine mogu da garantujem,je da kupe neku poljoprivrednu zemlju od seljaka i onda je na opštinskom nivou proglase za buduću industrijsku zonu. Državu pljačkaju eksproprijacijom koja je bar 10 puta veća od kupovne cene,a opštine pljačkaju jer one plaćaju građevinsko opremanje tih zona(jer bože moj zapošljavanje je prioritet svake lokalne vlasti) a neposredno i investitore koji tu zemlju kupuju. Dok se ta nadležnost opštine ne promeni,ograničavajući je na zabranu da gradiš metar od susednog placa ili koliko već tu korupcija nikad neće prestati
Koliko ja cujem (od jednog developera), osnovni problem sa novim Zakonom o planiranju i izgradnji je sto je u velikoj meri uklonio mogucnosti za diskreciono odlucivanje (pa samim tim i za korupciju), pa sada niko nece da radi ono sto mu je posao... Navikli ljudi da uzimaju pare, nece sada isto to da rade za dzabe.
Ali, to nema veze sa temom posta, ja svakako ne mislim da gradjevinske dozvole treba da izdaje republicko ministarstvo.
Što se tiče svih stvari koji si napomenu pogodio si suštinu koje stvari su bitne decentralizovati,mada smatram da uvek treba težiti decentralizovanim privatni rešenjima,slobodnim od raznoraznih i državnih i opštinskih ,,programa". Za PDV nisi u pravu,čak šta više idealno bi ga bilo dati lokalu na naplatu jer je to indirektni porez ujedno i najveći,koji kad bi bio npr podeljen između opštine i republike bi bio sasvim solidan ako ne i jedini opštinski poreski prihod,bez raznoraznih pljačkaških nameta,a republika nek se snađe al nek ne oporezuje mnogo na drugim mestima,najbitnije je da PDV opština naplaćuje jer je neposredno blizu mesta transakcije a ako bi im bio glavni i jedini prihod ne bi dali nikome izbegavanje plaćanja.Porezi na imovinu i prihode ne bi trebali nikako da postoje jer smannjuju ukupnu imovinu koju čovek svojim radom pokušava da kumulira,već sad u Srbiji oni koji plaćaju porez na prihode 66 posto ih daju državi a sebi zadržavauj 33 posto(kroz porez na prihode plus PIO i RZZO poreze),a prosečan građanin sa 300 evra platom plaća PIO i RZZO 33 posto.
Na kraju nije dobar ni sistem kad republika,ministri pogotovo finansija, diskrecionim političkim odlukama ima kroz mogućnost transfera nižim vlastima da utiče na lokalnu političku scenu. Treba napraviti sistem minimalnog oporezivanja u kome će PDV biti glavni prihod i republici i opštinama sve druge poreze učiniti što manjim,a sve odluke koje se tiču života ljudi(zdravlje,obrazovanje itd) ostaviti ljudima a ne državnim i lokalnim institucijama i njihovim spasonosnim programima,a prevashodnu ulogu države na oba nivoa svesti na zaštitu negativnih prava svakog u zemlji,dakle života i imovine
Ne građevinskim dozvolama sam krenuo,jer si opis posla opština ti krenuo sa njima,a mrzelo me da svaku tvoju stavku komentarišem,post je dobar pogodio si kao i Aleksandar bitne teme oko decentralizacije,al nažalost za razliku od vas ministar Mlađa bi kratku raspravu oko 1,jedinog poreza koji će spasti Srbiju povećavajući deficit
Milane, problem sa PDV-om je sto se on placa na nivou firme. Dakle, NIS, Delta, banke, EPS, imaju jedinstveni obracun PDV-a. Napraviti to na nivou opstine bi bilo nemoguce. Odnosno, ne bi bilo nemoguce, ali bi bilo previse administrativno zahtevno i skupo.
Moguce bi bilo ukinuti PDV i vratiti porez na promet, ali i on ima svoje probleme. Recimo, velike kupovine se obicno obavljaju u vecim gradovima, tako da bi relativno male opstine tu izvisile. (Na primer, zamisli koliko je kupovina novih automobila koncentrisana na par gradova, jer se dilerima ne isplati da otvaraju prodajni prostor u svakoj opstini... Slicno vazi i za tehnicku robu, cak i za garderobu.)
Mislim da u najvecoj mogucoj meri treba izbegavati transfere, odnosno trebalo bi da opštine (ili okruzi) imaju mogucnost da samostalno odredjuju visinu poreza, pre svega na dohodak i na imovinu, kako bi finasirali delatnosti za koje bi imali nadležnosti (domove zdravlja, škole, lokalnu policiju, socijalnu pomoć i sve drugo...)
Nekako mi deluje kao da transferi kidaju vezu između donošenja odluke i posledica te odluke. Takođe, mislim da vidljivost te veze primarno doprinosi fiskalnoj disciplini, a ne sama fiskalna konkurencija izmedju različitih opština/okruga kao što su neki komentatori ovde smatrali.
Tek kad ljudi vide i nauče osnovne pravilnosti, a to je pre moguće na manjem uzorku, tada može nešto i da bude od ove zemlje...
Problem sa porezom na promet je što on ima efekat zatezne kamate,svaka sledeća transakcija je veća za iznos poreza na celu prethodnu transakciju tako da postoji široko rasprostranjena poreska evazija il evikcija ne znam kako se kaže.On uspeva u USA i japanu upravo iz razloga koje si naveo kod njih se roba široke potreošnje kupuje u hiper marketima koji kupuju direktno od proizvođača pa nema velikog efekta poreza na promet a i same stope tog poreza su manje više jednocifrene u procentima.
PDV se najbolje pokazao u kontinentalnoj Evropi,izmislio ga je Simens osnovač čuvene fabrike,kao najbolji način finansiranja države,jer je indirektan oporezuje se transakcija a ne pojedinac,bar ne direktno kao porez na imovinu ili prihode,a nema velikog izbegavanja sve dok se naplaćuje do 20 posto na dodatu vrednost. Samo sam dao ideju da bi bilo korisno građanima da deleći PDV kao primarni izvor,opštine i republika ostave građane na miru na drugim mestima što se tiče poreza,pogotovo direktnih poreza iz razloga koje sam već naveo,a i kao mogućnost ograničavanja države blagostanja i emitovanja kroz svaki izborni ciklus sve više pozitivnih prava koje zahtevaju budžetsko finansiranje ergo preraspodelu koja sve osiromašuje. Nije Beogradova mana njegova veličina,naprotiv to što se Mercedes prodaje tu a ne u mestima od po 20 hiljada ljudi je delo tržišta,u Beogradu se ne naplaćuje mnogo poreza na neke primarne poljoprivredne delatnosti koje generišu najviše spoljnotrgovinskih deviznih transakcija pa niko se ne buni u Bg zbog toga,npr... uostalom akcizna roba se svuda prodaje dobro i realno je jako veliki poreski prihod u svakom mestu,a čini mnogo veći deo poreze nego neke luksuzne robe koje koštaju hiljade evra. Što se tiče veličine kompanija one treba PDV da plaćaju tamo gde proadju robe i usluge a ne tamo gde im je centrala,a država u idealnom slučaju bi trebalo da propiše pravila igre ista za sve bez obzira na veličinu i poziciju u državi
Mislim da je u Švajcarskoj sistem gde centralna vlada ima PDV od oko 10% i neke jako niske stope poreza na dohodak i na dobit, a zatim kantoni imaju slobodu da odrede dodatni porez na dohodak, dobit i sve ostalo.
Finansiranje lokalnih uprava od PDV-a u nekim srazmerama od njihovog učešća mislim da nije ni tehnički izvodljivo.
Не ваља ово.
Прво, морате сагледавати децентрализацију из угла либертаријанца, не конзервативца, јер у супротном ће чланак о децентрализацији испасти баш овако. А ово нијие добро.
Прво да поставимо питање шта је транзиција?
Што се мене тиче, транзиција је пренос надлежности са државе на појединца.
Зато би процес требало да изгледа:
Држава-појединац-општинска управа,
те је јасно да је "враћање" имовине општинама, без ретходне реституције, пљачка.
Изван тог недостатка (благо речено), децентрализацију, надлежности општинске управе је најлакше описати "минималном" државом, па је све оно што излази ван оквира такве државе, надлежност општинске управе.
Сада ваља поставити питање како се општине формирају, и каква је веза грађанин општина, јер без демократске контроле, баш као што каже Милан, корупција се повећава, уместо да се смањује.
1. Демократизација судства, тужилаштва и полиције, не обухвата мењање надлежности, већ избор људи који ће ту службу обављати. Не бих препустио кривична дела локалној полицији. Врло опасно, подложно успостављању локалних босова, и недостатку заштите. Осим тога, полиција на државном нивоу има много више искуства са тим стварима. Са друге стране, саобраћајна правила и прекршаје јесу локална ствар.
2. Рецимо да бих цело школство бацио општинама. Зграде. Зграде су небитне и да нема баријера одлучивања (корупције) сами родитељи би унапредили стање објеката одавно, а не да министар покреће акцију тоалета... Смешно.
Рецимо да би држава могла да пмогне у плаћању одређених, обавезних предмета (ако су обавезни, обавезно држава плаћа), и неких за које се сматра да су потребни.
3. Терцијарна здравствена заштита је за погубљење. Одма'.
Кадровска политика?! Ово је, као и просвета, тема за себе.
4. -
5. 6. Срамота је шта се ради. Срамота. Праве мостове без унапред утврђење мреже путева и железнице. И то мора преко референдума, јавне расправе, пошто су то дугорочни и скупи пројекти. Најбољи пример срамоте је банана коридора 10.
Порези.
Порез има своје оправдање, не може ето тако, порез! Акциза. Зашто? Зато што ми треба. Такса. Зашто? Имам неку рупу овде, а ви имате пара, па сам решио да вас дељем. Повраћање. То је реакција коју добијам.
Зато се надлежности спајају са порезима, неодвојиве су.
А не да акцизе исплаћују пензије.
Post a Comment