Priča o dva ostrva

Sećate se kraja 2008? Argument je bio -- za krizu je krivo finansijsko tržište, jer je nedovoljno regulisano (iako je to uz zdravstvo i obrazovanje najregulisanije tržište koje postoji). Banke su same krive za svoj kolaps, ali kad je već došlo dovde onda država mora da im pomogne, jer ako ih pustimo da propadnu onda svi upadamo u još goru krizu. To je bio politički konsenzus od SAD do Evrope i javnost je širenjem panike ubeđena da se bankama mora pomoći iako ih ne volimo, jer je alternativa tome ekonomska apokalipsa.

Svuda osim na Islandu. Island zbog ogromnog bankarskog sektora u odnosu na svoju ekonomiju pre svega nije imao para da spasi banke čak i da je hteo. Zato su ih pustili da propadnu.

Suprotni ekstrem je bila Irska. Do tada odlična ekonomija je rešila da radi sprečavanja širenja krize garantuje sve obaveze svih banaka. Država je praktično preuzela privatne gubitke na sebe i opelješila poreske obveznike sa opravdanjem da se tako sprečava pogoršanje krize.

I šta se dogodilo? Dve godine kasnije vidimo da je Irska ta koja je upala u još goru krizu, ona je zbog tako formiranog državnog duga postala jedna od evropskih PIGS. Island je takođe imao krizu, valuta se strmoglavila a bankarski sektor drastično smanjio, ali prodviđani smak sveta se nije dogodio. Naprotiv, sada je Island, koji je bio u najgoroj početnoj poziciji, na putu oporavka, kako finansijskog sektora tako i realne ekonomije, a da poreski obveznici nisu bili primorani da plate gubitke banaka. Zemlje sa srazmerno manjim inicijalnim problemima od SAD do Irske izvukle su banke parama poreskih obveznika, a da nisu ni uspele da spreče krizu.