CLDS, siromaštvo i recesija

Posle studije koja se bavi reformama penzionog sistem, CLDS je sada izdao i elaborat o strategiji smanjenja siromaštva u vremenu krize (autori Gordana Matković, Boško Mijatović i Marina Petrović). Imajući u vidu istorijat mojih neslaganja sa njima, čitalac će možda pomisliti da sam želeo opet da nađen neki povod za kritiku. Ne, potpuno obratno, "želeo sam da verujem" da ću u novom tekstu naći odbacivanje kejnzijanske paradigme, državnog tutorstva nad pojedincem i tezu da je slobodno tržište jedini mehanizam prevazilaženja siromaštva. Nažalost, ništa od toga; uz neke dosta bledunjave retoričke ograde i nekoliko manjih ispada free market frazeologije, cela studija je u znaku prihvatanja kejznijanizma, države blagostanja i zalaganja da se socijal-demokratski pristup eliminaciji siromaštva zapravo pojača.

Da bih što pre stigao do poente, preskočio sam tabele i statistike, i empirijske nalaze koliko je u Srbiji siromašnih između toliko i toliko godina, koliko je porastao ili opao procenat u odnosu na prethodnu godinu, šta kažu siromašni u anketama kako izlaze na kraj itd, i odmah prešao na odeljak "preporuke". Pretpostavio sam i sam da stanje nije sjajno i da u globalnoj recesiji koja je pogodila i Srbiju siromašnih ima verovatno više nego pre, i da im je verovatno lošije nego pre, kad nije bilo recesije i krize (ne kažem da su te analize same po sebi besmislene, ali meni za ovu svrhu nisu bile od primarnog interesa).

I evo šta sam našao. Najpre, u preporukama se izražava zabrinutost što zbog velike zaduženosti i loše budžetske situacije srpska vlada nije u stanju da više interveniše u borbi sa recesijom. I konstatuje se da je zbog toga Vlada bila prinuđena da kao glavnu meru zamrzne plate u javnom sektoru i penzije, što ima i svoje dobre i svoje loše efekte:

Ovo se, sa jedne strane, svakako mora oceniti kao pozitivno, imajući u vidu preveliku javnu potrošnju. S druge strane, međutim, ovaj paket mera će se svakako odraziti na stanje na tržištu rada u narednom periodu. Moguće je naravno da se državna administracija pre svega fokusira na ubrzano slanje u penziju svih onih koji su ispunili uslove za penzionisanje ili će ih ispuniti nakon korišćenja prava po osnovu nezaposlenosti. U tom slučaju smanjenje zaposlenosti koje će nastati kao posledica ovakvog poteza vlade delovaće u pravcu daljeg povećanja broja i udela neaktivnog stanovništva.

Dakle, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru je dobro jer smanjuje javnu potrošnju, ali loše jer kvari statistiku nezaposlenosti. S druge strane, ako autori prihvataju da je fiskalni stimulus first-best rešenje (kao što na više mesta sugerišu) onda je zamrzavanje plata u javnom sektoru direktno i načelno pogrešno, jer Vlada mora da povećava potrošnju, tj agregatnu tražnju u recesiji, a ne da je smanjuje (bez obzira na deficit).

Sledeća tačka koju autori razmatraju je kako smanjena felksibilnost tržišta rada u Srbiji utiče na siromaštvo:

Fleksibilnost tržišta radne snage u Srbiji je niska, pogotovo u formalnom sektoru i to se veoma jasno manifestovalo tokom krize. Imajući u vidu smanjene opcije vlade da reaguje merama kenzijanske politike u vreme krize, moguće je čak oceniti da je kratkoročno posmatrano nefleksibilnost tržišta radne snage delovala pozitivno, ublažavajući na prvi mah negativne posledice smanjenja društvenog proizvoda. Iako vreme krize nije pogodno za radikalne promene radnog zakonodavstva, ne treba zaboraviti da nefleksibilno tržište radne snage onemogućava restrukturiranje privrede i na dugi rok predstavlja prepreku za ekonomski rast.

Drugim rečima, kad već vlada nema para da sprovede pravu stvar - kejzijasnki “fiskalni stimulus” onda je bar dobro što je Zakon o radu toliko restriktivan da otežava otpuštanje, čime se statistike zaposlenosti, makar privremeno, popravljaju. Ali, omdah zatim sledi, u istom dahu, sugestija da bi trebalo učiniti tržište rada flesksibilnijim, što izgleda da podrazumeva suprotnu teoriju, da su rigidnosti loše za zaposlenost, ali ne daju nikakav teorijski argument za to.

Najplauzibilnije tumačenje bi verovatno bilo da oni smatraju da je rigidnost tržišta rada loša generalno ali dobra u recesiji, međutim to je direktno suprotno glavnom Kejnzovom argumentu, na koji se oni inače oslanjaju; naime, slagali se mi s Kejnzom ili ne, njegova teorija 1936 je bila da je državna intervencija u recesiji neophodna upravo zato što tržišta nisu fleksibilna, zbog "silazne rigidnosti" cena i plata. Da su tržišta dovoljno fleksibilna (a posebno tržište rada), nikakva intervencija ne bi ni bila potrebna, ali je problem što ona to nisu. Naši autori izgleda veruju u suprotno: da rigidnosti trišta rada pre pomažu a ne odmažu ublažavanju recesije.

Zatim ide još jedan lament što vlada ne može da učini više da pomogne radnicima, ali i zanimljivo propratno razmišljanje:

Program aktivnih mera na tržištu rada u Srbiji je skroman, prevashodno iz fiskalnih razloga. Možda je to dobro zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek dobar trenutak da se ispitaju sve opcije.

Dakle, možda je i dobro što nema para za kejnzijanske intervencije jer one obično i ne daju dobre rezultate, ali kad je kriza već tu, što ne pokušati. Možda ovaj put upali. (Meni izgleda kao da autori nisu mogli da se međusobno dogovore da li su kejnzijanske mere dobre ili loše, pa su morali da ostave ovako nekonzistentan argument, da treba eksperimentisati sa nečim što se nije pokazalo u praksi. Istu čudnu dihotomiju nalazimo i na strani 36 gde se kaže da "glavna mera koja bi mogla da potpomogne održanje zaposlenosti ili, bar, da ublaži njen pad nalazi se u oblasti fiskalne politike. Naime, budžet Srbije je počeo da ostvaruje sve veće deficite, što je prihvatao i Međunarodni monetarni fond. Na taj kejnzijanski način se pokušavala održati tražnja u nacionalnoj ekonomiji, uzdrmanoj padom izvozne tražnje i tražnje stanovništva". Ali se odmah dodaje da vlada Srbije nije mnogo učinila po pitanju kejznijanske politike i da je to dobro (osim ako nije loše): "Možda je uzdržanost dobra zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek pravi trenutak da se ispitaju sve opcije, makar znatno povećanje profesionalne obuke."

Kad pogledmao zaključni deo sa preporukama, vidimo da su te "opcije" koje bi možda trebalo ispitati (uprkos njihove "načelne neefikasnosti") zapravo standardni, udžbenički kejnzijanski recepti za borbu protiv recesije, ne ništa novo, originalno, a najmanje "eksperimentalno":

I u Srbiji je moguće razmotriti povećanje komponente javnih radova u okviru programa aktivnih mera na tržištu rada. Ako iz budžetskih razloga nije moguće da se ova sredstva povećaju, onda je moguće da se prestrukturiraju, kako bi u većoj meri bili usmerena ka siromašnijim slojevima stanovništva i to ka područjima koja su najviše pogođena krizom.

Javni radovi! Dragulj u kruni kejnzijanizma. Idealno bi, kako vidimo, bilo da sredstva za ovu svrhu mogu da se povećaju, ali pošto je para malo, onda barem preusmeriti na centralnu Srbiju, u najsiromašnija i ruralna područja, tj “redizajnirati” programe javnih radova koji danas pokrivaju sve one koji ostaju bez posla.

Gde su javni radovi, tu su i subvencije i meki krediti:

Isti principi redizajniranja bi mogli da se primene i na neke druge programe aktivnih mera na tržištu rada. Pitanje je, međutim, koliko uopšte mere kao subvencije i povoljni krediti mogu da imaju pozitivne efekte na kretanje zaposlenosti, a posebno ko su „dobitnici“ ovih budžetskih prelivanja. U celini bi bilo neophodno detaljno istražiti efekte i efikasnosti dosadašnjih mera i u skladu sa nalazima predložiti njihove izmene.

Dakle, “povoljni” krediti (tj državni krediti o trošku poreskog obveznika) i subvencije možda smanjuju nezaposlenost a možda i ne, trebalo bi ispitati, pa ako se pokaže da smanjuju prihvatiti. U protivnom odbaciti. "Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti". :)

Gde su javni radovi i meki krediti, tu je i klasična socijalna pomoć koju, naravno, takođe treba povećati, što su autori odavno tražili od vlade i "ukazivali", ali se ona eto tek sad sa novim zakonom setila da to uradi:

Nova zakonska rešenja predviđaju kako povećanje iznosa pomoći za postojeće korisnike, tako i proširenje kruga korisnika socijalne pomoći, zahvatajući najsiromašnije slojeve koji do sada nisu bili uključeni u sistem podrške. Procenjuje se da će povećanje obuhvata siromašnih domaćinstava iznositi gotovo 40%.

Dodaje se da će troškovi ovog povećanja biti znatni, ali "ne i nepodnošljivi" s obzirom da Srbija manje izdvaja od mnogih drugih zemalja, i Svetska Banka je odobrila taj pristup (ista ona Svetska Banka koja je rekla da je privatizacija penzionog sistema štetna).

Da sumiram: idealno bi bilo da može neki ozbiljan fiskalni stimulus da se nabudži, kao u Americi. Ali, pošto para za to nema dovoljno, onda treba krpiti ovo koliko se može sa istim politikama. Preporuke su: javni radovi, meki krediti i subvencije (ako se pokaže da su korisni), povećanje socijalne pomoći, i na kraju – poboljšanje statistike.

Ukratko, primenjivati, u granicama finansijskih mogućnosti države, sve kejnzijanske mere, koje inače "najčešće ne daju dobre rezultate" i pojačati socijal-demokratski pristup borbi protiv siromaštva.