Papirni novac ili zlatni standard?

Ivan u postu ispod ima problem sa načinom na koji ekonomisti tretiraju novac, a Igor u komentarima pita za pokretanje dublje rasprave o fudnamentima monetarnog sistema. Evo zašto ja ne vidim poseban razlog za radikalnu transformaciju sadašnjeg sistema papirnog novca i vraćanje na zlatni standard, što je najčešće predlagana alternativa.

Ako pogledate šta kažu pristalice zlatnog standarda, jedan od argumenata je da je sadašnji papirni novac inflatoran jer nije pokriven nečim što ima realnu vrednost. Često se pri tome navodi podatak da dok je zlatni dolar bio relativno stabilan, papirni novac je od osnivanja Federalnih rezervi 1913. do danas drastično izgubio na vrednosti.

Šta je problem sa ovom tvrdnjom? To što osnivanje Feda nije povezano sa prestankom zlatnog standarda. Dolar je imao zlatnu podlogu sve do 1973., dakle i u vreme najveće američke inflacije ikada (13% početkom 1970-ih). Ali problem je bio što je novac štampan i preko nivoa koji je količina zlata preporučivala. Sa druge strane, inflacija je u proseku manja posle potpunog skidanja sa zlatnog standarda i uvođenja papirnog novca, sve od sredine 1970-ih, kada je Novi Zeland izmislio nezavisnost centralne banke od političara, do sada.

Zašto je novac postao inflatoran baš negde od 1914. nadalje? Iz istog razloga iz kojeg je i državna potrošnja porasla od 5% na 50% i zbog kojeg je regulacija svega od ekonomije do zdravlja, škola i ishrane porasla eksponencijalno. Demokratija je divna stvar, ali to su njeni nusproizvodi.

Zlatni standard, naime, podrazumeva poštovanje određenih pravila igre. Glavno pravilo je da se papirni novac ne sme štampati osim na osnovu ulaska zlata u zemlju, kao i da se papirni novac automatski povlači prilikom izlaska zlata iz zemlje. Za to je potrebna čvrsta politička odluka vlada da se ne mešaju u ovaj proces. Ali taj proces ume da bude i neugodan. Danas kada strana valuta izlazi iz zemlje, domaća valuta zbog toga depresira. U zlatnom standardu depresijacije nema jer je valuta ustvari zlato, već moraju da smanje cene. Svaki izlaz novca iz zemlje znači smanjenje cena i recesiju. I dok je ovo ekonomski veoma zdrav i čist proces, on je, pokazalo se, politički neodrživ. Što su vlade postajale zavisnije od masovne podrške, to su bile sklonije da proces ublažavaju zaobilaženjem pravila igre -- štampanjem para i kad nije bilo zlatne podloge za to ili nepovlačenjem papirnog novca onda kada je zlato izlazilo.

Može se tvrditi da politička neodrživost nečega nije razlog da se i ekonomisti slože sa tim. To je tačno, ali pravi problem nije to. Problem je kvaka 22 koju imamo ovde -- kada bi političari u današnjim demokratijama bili spremni da prihvate ova pravila zlatnog standarda, onda nam zlati standard ne bi bio ni potreban! Jer u tom slučaju, mi bismo mogli računati na njihov karakter i volju da sprovode politiku čvrstog novca i bez zlata. Mogu recimo ograničiti količinu novca na fiksnu sumu, ili kao što je Friedman predlagao, uvesti kompjuter koji će svake godine povećavati novčanu masu za 2%. Zlatni standard ustvari nije stabilizator -- stabilizator je bila politička volja da se poštuju pravila zlatnog standarda. Ali ako već imamo tu političku volju, onda zlatni standard nije ni potreban. Sa političkom voljom i papirni novac može biti neinflatoran.

Druga stvar koju hoću da prokomentarišem je važnost ovog pitanja. Po mom mišljenju nije velika. Po austrijskoj teoriji poslovnih cuklusa, inflacija je štetna jer dovodi do pomeranja relativnih cena, zbog čega onda ulagači prave pogrešne investicione odluke, i to je glavni razlog nastanka kriza i recesija. Ali pogledajmo na primer poslednju finansijsku krizu - tu je na delu bilo toliko regulacija da više nijedan regulator nije mogao znati šta sve ostalo je regulisano. Regulacija nije sasvim novi, ali je i dalje veoma brzo rastući fenomen. Kad je Mises pisao teoriju poslovnih ciklusa, početkom 20. veka, monetarna politika je bila jedna od retkih oblasti koju je država kontrolisala. Danas država kontroliše sve važne podsticaje - reguliše banke, finansijska tržišta, igra se stotinama poreza, pomaže stanogradnju i šta sve ne. Ako je austrijska teorija poslovnih ciklusa i tačna, u šta ja ne sumnjam, njena važnost danas nije ni približno onome što je bila. Druge stvari neuporediv više doprinose stagnaciji i krizama.

Zato je i važnost pitanja državne kontrole novca manja. Mene mnogo više brine recimo što država danas garantuje sve depozite u svim bankama - to znači da konkurencija među bankama ne postoji. Na strani potrošačke tražnje među bankama vlada potpuni socijalizam, a na strani plasmana država im striktno reguliše u šta mogu koliko da ulažu. Ili to što su centralne banke posle krize same, na svoju ruku, dale stotine milijardi dolara pomoći ili garancija bankama pred bankotom, stvarajući novi ciklus moralnog hazarda. Ili to što se sada spremaju oštriji Baselski standardi III, iako je i Basel II više nego očigledno igrao ulogu u krizi. Da ne pominjem druge regulacije za koje znamo ili ne znamo. U takvom kontekstu, priča da je zbog 2% inflacije neko doneo pogrešne investicione odluke je možda i dalje jednako tačna, ali nije više jednako važna.

Kao praktično rešenje dakle, što se tiče samog novca, ja nemam mnogo toga da prigovorim sadašnjem sistemu. Povratak na zlato ne bi promenio ništa jer proponenti zlatnog sistema brkaju političku volju koja je držala zlatni standard, sa zlatnim standardom po sebi. Interesantnija ideja od toga mi je konkurencija valuta. Nema razloga zbog kojeg države ne bi dozvolile da se strane valute koriste na njihovim teritorijama, kao i omogućile privatnim bankama da izdaju valute. To svaka zemlja može da uradi unilateralno, zbog sebe same. Ali i sadašnji sistem je, barem što se tiče novca, ogromno poboljšanje u odnosu na bilo koji period od rađanja masovne politike 1914. Politička volja da centralne banke bude relativno nezavisne najvećim delom postoji, i to je veliko dostignuće. Inflacija je mnogo manja sa nezavisnim centralnim bankama i papirnim novcem, nego što je bila 1960-ih, kad je dolar imao zlatnu podlogu.