Pages

20 August 2009

Nezavisnot centralnih banaka - sveta krava ili ne?

Nezavisnost Centralne banke je svojevrstan tabu u ekonomiji. Nezavisnost se smatra poželjnom jer bi trebalo da eliminiše mogućnost zloupotrebe monetarne politike u političke svrhe. Sa druge strane Milton Friedman je davno primetio da je uloga centralnih banaka previše bitna da bi bila prepuštena bankarima. Analizirajući ponašanje FEDa tokom velike depresije u Americi zaključio je da bi depresija bila mnogo podnošljivija da se FED ponašao drugačije. Kao rešenje je predložio da se najbitnije odluke u monetarnoj politici donose nekom vrstom dogovora odnosno da centralne banke samo rade na ostvarivanju propisanih ciljeva. U to vreme (1950-te) mera koju je predložio je povećanje količine novca od 3 do 5 procenata godišnje. Cilj bi bio propisan od strane zakonodavnog tela dok bi instrumenti za ostvarivanje cilja bili prepušteni centralnoj banci.

Novi Zeland od 1989. u praksi sprovodi modifikovan Friedmanov predlog. Osnovne karakteristike sistema su:
  • Centralna banka cilja isključivo inflaciju
  • Guverner centralne banke i ministar finansija na početku guvernerovog mandata potpisuju Policy Target Agreement kojim se dogovoraju oko raspona inflacije.
  • Guverner nije nezavistan u postavljanju cilja ali je apsolutno nezavistan u biranju instrumenata koje koristi u ostvarivanju tog cilja.
  • Ukoliko je inflacija viša od projektovane guverner može biti razrešen dužnosti.
  • Ukoliko guverner i ministar finansija ne mogu da se dogovore oko raspona inflacie ili ukoliko vlada želi da odustane od ciljanja inflacije ona ima pravo da nametne drugi cilj na period ne duži od 12 meseci.
  • Javnost mora biti upoznata kada god dođe do promena u monetarnoj politici, bez obzira da li je u pitanju dogovor ili nametnuno rešenje
Ciljanjem isključivo inflacije novozelandska Centralna banka pokazuje da ne veruje da monetarnom politikom može dugoročno da se utiče na ekonomski rast dok dogovorom sa vladom oko raspona inflacije prihvataju Friedomanov savet da je u demokratskom društvu potreban širi konsenzus oko monetarne politike. Smenjvošću guvernera daju dodatnu motivaciju za ostvarivanje zajednički dogovorenog cilja a ostavljaju i vladi mogućnost da u slučaju vanrednih situacija promeni politiku. Iako ovo poslednje zvuči kao pozivanje lisica da čuvaju kokošinjac činjenica da javnost mora biti upoznata sa promenama u monetarnoj politici u velikoj meri obeshrabruju predizbornu gimnastiku. Zamislite da političar u izbornoj godini najavi povećanje inflacije (na recimo 20%) da bi se ostvario brži ekonomski rast ili povećala zaposlenost? Teško da bi to bio izvor velike podrške među glasačima.

Alex Tabbarok navodi da postoje empirijski dokazi da su nezavisne centralne banke bolje u održavanju niske inflacije ali upravo i citira primer Novog Zelanda koji već godinama sa ovim sistemom uspešno održava nisku inflaciju. Tabbarok zaključuje da su nezavisne centralne banke bolje u ovom poslu jer su u odsustvu političkog pritiska guverneri podložniji interesima kreditora (banaka) kojima odgovara niži nivo inflacije. Sa druge strane to isto znači da će biti brži prilikom odlučivanja da finansijski pomažu kolegama bankarima koji u vreme finansijske krize zapadnu u probleme, kao što smo i imali prilike da vidimo krajem 2008. i početkom ove godine.

Narodna Banka Srbije ne spada u potpuno nezavisne centralne banke jer guvernera imenuje a može i da smeni Narodna Skupština. Da li je za Srbiju bolje imati nezavisnu banku poput FEDa ili delimično nezavisnu poput Novog Zelanda je lažna dilema. Za nas je najbolje da pređemo na evro i da ostavimo monetarnu politiku ozbiljnijim ljudima. Takođe, važnije bi bilo da NBS targetuje isključivo inflaciju a ne da se bavi kursom i deviznim rezervama u isto vreme, dokazujući da ne razume da to nema dugoročnog efekta na ekonomski rast. Sa druge strane, ako bih morao da biram između dva ponuđena odgovora opredelio bih se za delimično nezavisnu banku zbog nedostatka odgovornosti kod potpuno nezavisnih banaka.

3 comments:

perica said...

Anarho-libertarijanski stav o nezavisnosti centralnih banaka

Cilj stacionarnog bandita/državnog aparata je lagodna parazitska egzistencija na grbači produktivnog stanovništva. Centralna banka je jedna od poluga moći preko kojih državni aparat realizuje svoj cilj. Pravo pitanje NIJE da li centralna banka treba da bude nezavisna od političara. To je ionako suštinski nemoguće. Politička klasa stvara centralnu banku sa ciljem da potpunom kontrolom medijuma razmene pljačka stanovništvo. U tom smislu potpuno je nebitno da li aktuelni režim ima direktan, neposredan uticaj na day-to-day operacije centralne banke ili je ovaj uticaj zakulisni i automatizovan.
Primitivni bandit krade i pljačka "u naturi". To je svojevremeno bio "danak" a u skorije vreme oni famozni "obavezni otkupi" odnosno prisilno predavanje poljoprivrednih proizvoda državi. Sa napuštanjem naturalne razmene odnosno pojavom novca (medijuma razmene) stacionarni bandit traži način da razmenu stavi pod kontrolu i da se u svaku pojedinačnu instancu razmene "ugradi". Genijalno rešenje? "Nacionalna valuta". Papirići (bez realne vrednosti) koje sme da proizvodi samo stacionarni bandit i koji se imaju isključivo koristiti kao medijum razmene na okupiranoj teritoriji. Banke time praktično postaju organi države za kontrolu privrede, njihov rad u potpunosti reguliše i nadgleda državni aparat. Glavni regulator u tom sistemu naziva se centralna banka.
"Monetarna politika", kakav god bio njen faktički sadržaj predstavlja zločin. Jer da bi se sprovodila bilo kakva monetarna politika, mora se uspostaviti nasilni monopol na proizvodnju i kontrolu medijuma razmene - novca. Čak i onda kada aktuelni režim ne može neposredno da manipuliše novcem ("nezavisna centralna banka") - monetarna politika se neizbežno zloupotrebljava u političke svrhe. To je sam razlog postojanja nacionalne valute i centralne banke.
Kada je jasna svrha nacionalne valute i centralne banke, jasno je i da je potpuno irelevantno da li državni aparat laže da novcem manipuliše da bi potigao produktivnost privrede (razvojna monetarna politika) ili laže da "targetuje isključivo inflaciju". Zašto bi bilo koga zanimalo kojim idiotizmima razbojnik objašnjava svoje zločine? Anarho-libertarijanski stav je da se pljačka ne može nikakvom sofisterijom učiniti legitimnom. Mada se naravno može legalizovati i, još bolje, ogromnim sistemom dresure ("obrazovanje") i zaglupljivanja (propaganda, "javni servis") stanovništva, pljačka se može sakrivati iza eufemizama kao "čuvanje niskog nivoa inflacije".

Lazar Antonić said...

Perice, zasto je zlatni standard bolja alternativa?

perica said...

Lazare, o tome je odličnu knjižicu napisao Marej Rotbard - Šta je država učinila našem novcu, Global Book Novi Sad. Na sajtu mizes instituta postoji ta knjiga na engleskom, www.mises.org/books /whathasgovernmentdone.pdf
Ali samo u par reči, zlatni standard je bolji jer je obezvređivanje novca vidljivije. Na primer, u starom Rimu bi novi imperator prisilno prikupljao zlatne novčiće starog i emitovao nove, manje. Coin clipping ili shaving. Razliku nominalnih vrednosti stare i nove emisije zadržavao je za sebe. Onog ko ima monopol sile ni zlatan novac ne sprečava da pljačka stanovništvo. Tako je to bilo u starom Rimu. Danas je situacija mnogo, mnogo gora. Stacionarni banditi tj. državni aparati su mnogo perfidniji a stanovništvo puno bolje dresirano, pa je pljačka lagodnija i unosnija nego ikada.