Pages

10 May 2009

The beautiful tree

Nedavno je izašla knjiga The beautiful tree o bumu „privatnih škola“ kojima hrle najsiromašniji građani Indije, Nigerije, Kenije, Gane, svojevoljno odvajajući petinu mesečnih prihoda za školovanje dece u "privatnim" (kako ih naziva Tooley, ali reč je o nepriznatim školama). I to pored živih državnih i besplatnih škola. Autor knjige je James Tooley, profesor obrazovne politike na Univerzitetu u Newcastleu. On je angažovan u E.G.West centru koji baštini ideje Edwina Georga Westa, jednog od teoretičara i praktičara koji su proučavali i zalagali se za „ne-državne“ modalitete obrazovanja. Njegove ideje pripadaju paradigmi school choice-a (u širem smislu podrazumeva vaučerizaciju, uvođenje poreskih kredita itd.)

Knjiga The beautiful tree je lepa za čitanje i više liči na antropološku nego na policy studiju. Preporučujem za čitanje, makar ovo jedno dostupno poglavlje. Knjiga je zasnovana na oslanja na građi koju je Tooley već prezentovao ranije i uglavnom se oslanja na postojeći empirijski materijal (posebno od kraja devedesetih do danas).

Šta je proizvelo ovaj „education flight“ sirotinje? Objektivno, državne škole imaju mnogo veći potencijal za dobar rad. One imaju bolje infrastrukturne uslove, dok male privatne škole obično rade u bednim uslovima. Nastavničke plate su skoro četiri puta manje u "crnim školicama", budući da ovi nastavnici nisu u sindikatima, nemaju licencu i naravno, nemaju ni teorijske šanse da se zaposle u državnim školama. Dalje, finansijska sredstva su dostupna državi iz mnogih izvora, npr. strana pomoć za obrazovanje zemljama u razvoju udvostručena je od 1999. do 2003, a očekuje se (i traži) dalje povećanje. Država ima „moć prisile“ budući da je obrazovanje obavezno. Država takođe ima „moć primame“, budući da je obrazovanje besplatno. Konačno, i najvažnije, u državnim školama rade sindikalizovani nastavnici, sa kojima država može lepo socijalno-partnerski da pregovara o strateškim i aktuelnim pitanjima u obrazovanju. Dakle, akteri u državnoj upravi Makokoa ili Hyderabada imaju dve naizgled nesalomive poluge: moć i novac. No mehanizam ne radi.

Osnovna teza je da siromašni napuštaju državne škole koje su, doduše besplatne, ali one ne čine ono što se, npr. proklamuje (i zdušno finansira) u Dakarskom planu akcije. Prvo, u državnim školama vlada hronični apsentizam, tj. polovina nastavnika u proseku ne dolazi na posao. Drugo, mali broj nastavnika pokriva one koji ne rade, a ni motivacija im nije bogzna kakva. Konačni ishod je da su efekti obrazovanja nezadovoljavajući, što je Tooley dokazao u u prethodnim studijama gde su primenjeni testovi znanja za decu iz raznih tipova škola u navedenim zemljama.

Tooley je razotkrio mnoge predrasude: da siromašni ne idu u privatne škole, da siromašnima pripada da idu u loše škole, da siromašni ne mare za dobre škole i da siromašni neće da plate za školovanje. Pored toga, stvarno je neverovatan Toolijev entuzijazam kada govori o ovom fenomenu. Međutim, postoji još nešto u ovoj priči što nagoveštava reklama CATO-a za ovu knjigu. Na sajtu se kaže da je Tooley pronašao konačno „čarobnu formulu“ za kojom traga svetska zajednica promotera „obrazovanja za sve“, od Bono-U2 do UNESCO-a. Ovo govori još nešto osim pohvale Tooleyijevom razotkrivanju obrazovnih mitova i borbi za slobodu izbora u obrazovanju (za šta je njegov učitelj E.G.West dobio nagradu svojevremeno). O tome u sledećem postu...

8 comments:

grh said...

pa, Šta je proizvelo ovaj „education flight“ sirotinje? nisam razumela iz teksta. ovde pola nastavnika ne dolazi, ali i dalje imaju bolje uslove, a tamo nastavnici nisu ni kvalifikovani. privatne nisu akreditovane, te ne mogu na fakultet posle. i dalje bas ne razumem. jer autor uopste razgovarao sa porodicama koje salju decu u privatne skole? sta oni kazu?

na primer, ovde u engleskoj, jedini razlog zasto osecam pritisak da saljem decu u privatne skole je sto svi drugi visa i srednja klasa salju svoje. onda, ako ti dete ide u drzavnu skolu ici ce sa belim djubretom ili siromasnim crnacima i azijatima, sto nije bas sredina kojoj zelis da izlozis dete. a sam kvalitet nastave i nastvanika ne dovodim u pitanje.

a u srbiji, mislim da decu salju u privatne skole (mislim na osnovnu i srednju) zato sto roditelji misle da ako oni placaju ce biti kako oni kazu (u vezi onoga sto ce dete uciti i kakve ce ocene imati). inace, imas vise vredne dece i dobrih djaka u dobrim drzavnim gimnazijama.

grh said...

e, da, sad sam kliknula na link pa vidim sta je po sredi. ti si ovde predstavila kao da ti ljudi imaju izbor izmedju privatnih i drzavnih, pa salju decu u privatne po izboru. ali kada pogledam na linku, izgleda da zapravo nemaju pristup drzavnim skolama pa se organizuju da uce decu sami.

a sto nastavnici u drzavnim ne dolaze na posao? u cemu je tu fora?

Suzana Ignjatović said...

Sad sam pojasnila u tekstu. Izvinjavam se, mislila sam da je bilo jasno moje stavljanje pod navodnike "privatno" i "crne školice", ali ok, evo ispravljeno je).

Upravo tako, nisu priznate, a oni idu, čak i kada imaju izbor državne (obično je to slučaj, ne otvaraju se samo tamo gde nema uopšte škola). Dala sam neke parametre o stanju u državnim i privatnim školama. Jasno je zašto odlaze SADA tamo čak i kada postoji mogućnost besplatnog državnog školovanja. Dakle, to je samo jedan modalitet ponašanja roditelja u kontekstu koji je opisan: ono što dobijaju u "divljim školama" procenjuju kao bolje iako košta a nije ni mnogo glamurozno. To njima igra u ovom trenutku. Može i drugačije. Roditelj u Srbiji bi prvo pitao "da li se priznaje" i to njemu igra u ovom trenutku. I to u vrlo slično kontekstu, sa karakteristikama kojima teži veliki broj državnih škola (apsentizam, niska motivacija nastavnika, osrednja ili slaba stručnost)

Suzana Ignjatović said...

Da ne bude zabune, roditelj u Srbiji je podjednako racionalan kao roditelj iz Nju Delhija. Jeste da će prvo pitati "da li je škola priznata", a onda će takođe dati dete na privatne časove. Jer ima veće zahteve u sferi obrazovanja deteta i obično planira da dete završi još neki nivo obrazovanja osim osnovnog. On će, dakle, kombinovati legalitet i kvalitet. Oni ne dolaze u istom paketu, ali tako je (pri čemu često isti nastavnici drže privatne časove i rad u državnoj školi, ali to je druga priča). Naravno, postoji varijanta da na istom mestu dobiješ obe stvari. Ali za to postoje preduslovi. Sa ovom konstelacijom (mreža škola, sindikati itd.) to se neće desiti uskoro.

BluesRocker said...

"a sto nastavnici u drzavnim ne dolaze na posao? u cemu je tu fora?"

Zato što mogu da uzmu bolovanje? Ne mogu da dobiju tek tako otkaz? Rade nešto privatno a primaju platu u državnoj školi?

Jedan mali offtopic: Da li neko ima informaciju da li u svim našim državnim ustanovama postoji tarifa da se dobije posao za stalno (oko 4-5k€)?

grh said...

hm, u srbiji nije bio toliko absentizma ni '93, a za srbiju vazi sve ovo sto si naveo, tako da tvoj odgovor ne stoji. odnosno, to sto si naveo verovatno jeste deo odgovora, ali nije ceo odgovor.

Aleksandar Boskovic said...

Ne znam da li je ovo relevantno za ovu priču, ali, na nivou univerziteta, u Brazilu skoro svi dobri studenti idu na državne (besplatne) univerzitete, a ne na privatne.
S druge strane, uzimajući u obzir vrlo stroge prijemne ispite u Brazilu (gde se socijalni problemi ne rešavaju prijemom hiljada studenata...), većina upisanih na besplatne (državne) univerzitete je pohađala privatne srednje škole...

milan said...

passenger slazem se sa tobom u potpunosti i samo znam da je sigurno bolje uciti u privatnim skolama stranih jezika ako je to moguce naravno
https://www.facebook.com/srednjaskola.rs