Sudovi kao nužno zlo

Današnji citat dana, "Opasno je biti u pravu kada je država u krivu" je sjajan uvod za tekst iz Blica: Luka „Beograd“ je dobila po treći put sudski spor protiv grada u vezi sa imovinskim odnosima koji su vođeni poslednjih šest godina, ali isto tako grad ne odustaje od svojih zahteva da dođe do predmetnog zemljišta pravnim ili drugim putem jer je svestan njegove atraktivnosti. Uvod u novi politički kurs nametnuo je i sam Boris Tadić svojim izjavama da je došlo vreme kada kompanije moraju da iskažu društvenu odgovornost, te ako to ne preduzimaju, neko će morati da ih podseti na to.

Da li Đilas i Tadić (kao nekada Dinkić u vs. Astra banke ili Radiodifuzni savet vs. BK televizije) stvarno misle da rade u interesu građana ako odbijaju da sprovedu sudske odluke? Da li kao i Richard Nixon misle da predsednik ne može da uradi ništa nezakonito? Da li kao Tito smatraju da ne moraju da se pridržavaju zakona kao pijan plota?

Bez obzira ko je vlasnik Luke Beograd i na koji način je izvršena privatizacija ovog preduzeća, Đilas radi protiv interesa građana Beograda ako ne sprovodi sudske odluke. Naravoučenije ove priče je da je pravo kao i pravda krajnje subjektivna kategorija i da sudovi služe samo kao fasada vladavini prava čije odluke ne predstavljaju ništa više do interesantnog mišljenja o određenom sporu. Voleo bih da Međunarodni sud pravde donese odluku da je proglašenje nezavisnosti Kosova nelegalno da bih mogao da posmatram naše političare kako se zalažu za promociju vladavine prava.