Janković i Žižek

Slaviša me je pretekao, jer sam upravo hteo da napišem nešto o Žižeku. Narednih dana na Katalaksiji će biti objavljen iz dva dela jedan moj duži tekst koji se bavi dobrim delom i Žižekom. Čovek sebe otvoreno naziva lenjinistom, i zalaže se za ponovnu uspostavu društva konclogora i tajne policije, jer smatra da je to nužno za borbu protiv "kontrarevolucije". Evo kratke ekskluzive, a za dan dva cela stvar na "Katalaksiji":

...." Pri svemu tome se može učiniti čudnim da Žižek, poučen realnim rezultatima lenjinizma i staljinizma u XX veku, svom katastrofom koji su oni doneli, ni jednog trenutka ne postavlja pitanje – a šta ako taj aparat totalitarne sile koji ja miropomažem ne bude ostvario svoju svrhu, ako ne bude mogao ili želeo da realizuje humane ciljeve, već samo da vrši teror, ako markuzeovski rečeno ne bude imao kapaciteta za "vlastito samotranscendiranje u jedno istinski slobodno društvo"? Ali, kako smo nagovestili to je pogrešno postavljeno pitanje. Njega uopšte ne zanima da "humaniste" ubeđuje da će ovaj put biti drukčije. On i ne misli da TREBA da bude drukčije. Žižek veruje da je samo postojanje totalitarne države garancija uspeha revolucije i eshatološke samotranscendencije revolucionarnog terora, ili preciznije, nije ni važno šta će tačno da radi totalitarna država, važno je samo da ona postoji i poziva se na Marksa i Lenjina, a ne Hitlera i Musolinija i imaćemo emancipaciju čovečanstva, jevanđeosku objavu nove političke "blagovesti". Ili još manje, i ne mora da se baš poziva na Marksa i Lenjina, dovoljno je da mrzi Ameriku i kapitalizam i ima nekakvu bradatu gerilu koja puca po šumama ili podmeće eksplozije po zapadnim gradovima. U tekstu "Prava Holivudska levica" Žižek govori o tome kako "Talibani brane Avganistan od američke invazije". U knjizi "Manje ljubavi više mržnje" govori o UČK kao o potencijalno revolucionarnom i emancipatorskom projektu albanskog naroda, koji počinje da propada onda kad stupa u savez sa zapadnim silama koje hoće taj oslobodičaki pokret da stave pod svoju kontrolu, i oduzmu mu svaki "emancipatorski" potencijal. Tako vidimo da uprkos formalnom lenjinizmu Žižek nije neki veliki ideološki čistunac – Talibani i "izvorni" Jašarijev UČK (a ne ovaj dekandentni, obrijani i vesternizovani Čekuov i Tačijev) su takođe u redu, bez obzira na to što se ne bi moglo reći da se odlikuju nekom marksističkom ortodoksnošću. U pozi besprimerne iskrenosti, on kao da otvoreno kaže: "zar ste zaista toliko naivni da mislite da levica ima neki "humani projekat" poboljšanja ili popravljanja sveta. Ma , ne, to su samo prazne mantre korisnih idiota. Naprotiv, od Lenjina do danas, jedini naš projekat jesu moć i vlast. Mi ili Vi." Naravno, istoričar će nas ovde podsetiti da ni ovo odsustvo gadljivosti na doktrinarno sumnjiva savezništva nije novo: to je isto ono Lenjinovo uverenje da se mora podržati svaki antiimperijalni, nacionalistički pokret protiv kapitalističkih sila, pa makar bio i nazadan, samo ako vodi jačanju izgleda boljševičke revolucije.

Žižekovo svođenje "istinske" politike na totalitarno iživljavanje revolucionarnog terora bez smisla, orijentira ili granica, predstavlja zapravo reductio ad apsurdum XX vekovnog pojma politike, koji je dizajnirao Šmit, a preuzeli filozofski radikali i sa levice i sa desnice. Posle jednog veka operacionalizovanja marksističkog eksperimenta, nema više starog progresističkog obećanja superiornih ekonomskih rezultata, nema obećanja raja na zemlji, "svakom prema potrebama" i "stići i prestići Ameriku". Sve je otišlo dođavola, i ostao je samo prazan revolucionarni gest, olinjali, dekadentni cinizam podgojenih zapadnih profesora koji jedino mogu da nam obećaju, teror, konclogore, tajnu policiju i ubijanje – sve ono što su u ime humanizma već slavili i mirpoomazali u XX veku – ali nemaju više da nam daju nikakvo obećanje transcendentalnog smisla tog terora. Ostaje jedino strast za uništavanjem i rušenjem postojećeg sveta, ali bez eshatološkog i kvazireligijskog apendiksa otpimisitčke ideologije progresa. To je lukačevski marksizam bez proletarijata, kako se Kolakovski izrazio o sličnoj totalitarnoj viziji Herberta Markuzea. U Žižekovom slučaju, to je pre markuzeovski nihilizam bez radikalnih studenata i seljaka analfabeta iz azijskih i južnoameričkih džungli (osim Talibana i Jašarijevog UČK kao te neke uzdanice nove politizacije, ali bez mnogo elana i upornosti). To je prazan verbalni performans profesora filozofije koji ponavlja stare mantre, rešen da im ostane veran, ali bez ikakvog političkog konteksta u kome bi one mogle da imaju smisla. ..."

P.S U jednom filmu Žižek kaže kako je bio ponosan na svog sina kad ga je ovaj pitao kako da u jednoj igrici inscenira da je neki avion koji je on oborio pao kao posledica kvara. "Znao sam, biće dobar staljinista od njega", i dodaje da to pokazuje da klinac odrasta. To me podsetilo na Lisjena Goldmana koji je primetio da je njegov sin počeo da odrasta kad ej kao trinaestogodišnjak bacio ciglu u neki izlog za vreme studentskih demonstracija u Parizu 1968.

Update: evo teksta.