Vilt Čemberlen i jednakost

Ljubitelji košarke će se setiti da je Vilt Čemberlen bio jedna od velikih zvezda NBA pre nekoliko decenija, neka vrsta Majkl Džordana 1960-ih.

U knjizi Roberta Nozika, "Anarhija, država i utopija" razvijen je na primeru Vilta Čemberlena jedan od najboljih argumenata protiv ekonomske jednakosti. Za početak, Nozik prihvata da je "pravedno" da svi članovi društva nekom inicijalnom raspodelom dobara dobiju jednaku "deonicu" bogatstva D1 (mada je u svetlu prethodog posta nejasno šta bi uopšte značila "jednaka deonica" ili jednak udeo u bogatstvu). Pretpostavimo da je Vilt Čemberlen član tog društva i da on takođe dobija tu jednaku deonicu D1. Ali, onda se stvar komplikuje: Vilt Čemberlen je velika košarkaška zvezda. Mnogi ljudi dolaze u dvoranu praktično da bi gledali samo njega. Ako on ne bi igrao poseta bi opala duplo ili više. Vlasnik kluba (bila to država ili privatnik) shvata ovo, kao što i Čemberlen shvata. On traži nadoknadu za svoju popularnost u novcu. Vlasnik postavlja na ulaz u salu kutiju na kojoj piše "Vilt Čemberlen", u koju posetioci ubacuju svoje donacije za Vilta. Posetioci naravno plaćaju delovima svojih "pravednih" deonica D1, jer mimo toga ne poseduju ništa.

Posle godinu dana, očigledno, Čemberlen će završiti sa znatno više para od D1, on će imati na raspolaganju neku novu, veću sumu, recimo D2. Nozik se pita, da li je to pravedno? Očigledno, novi, viši udeo Vilta Čemberlena je nastao kombinacijom "pravedne" egalitarističke početne raspodele D1, i potpuno dobrovoljnih plaćanja hiljada odraslih ljudi da bi gledali njegovu igru. Teško je videti šta ima nepravedno u tome. Da bi se trajno održala početna raspodela D1 vlada mora da zabrani odraslim pojedincima da plaćaju Viltu Čemberlenu da bi ga gledali. Drugim rečima, ona mora da neprekidno ograničava slobodu ljudi i meša se u njihove izbore kako će da potroše svoj novac. Dobar primer ovakvih "šablonskih" teorija pravde, koje se brinu samo za strukturu posedovanja a ne i za načine njenog generisanja, po Noziku je Roslova teorija pravde kao nepristrasnosti u kojoj se kao pravedna raspodela uzima ona koja maksimizuje blagostanje najlošije stojeće grupe, takozvani "princip razlike". (Nozikova kritika Rolsa ovde, ovde i ovde)

Međutim prava poenta ove priče nije samo da je egalitarizam nespojiv sa slobodom, već da je bilo koja koncepcija pravde koja polazi od neke zadate strukture raspodele (bila ona egalitarna ili ne!) nespojiva sa slobodom. Sloboda narušava svaki unapred zadati šablon. Egalitarizam stoga nije nepravedan zato što je nepravedno ili samo po sebi nepoželjno da ljudi budu ekonomski jednaki, već zato što je jedini način da se održi BILO KOJA, pa i egalitarna struktura raspodele, taj da se neprekidno vrši nasilje nad slobodom ljudi od strane države. Ništa se ne bi promenilo i kad bismo namesto šablona, "svima jednako" ili "u korist najlošije stojeće grupe", stavili "što više u korist poslovnih ljudi" ili "sve pripadnicima Arijevske rase". Pretpostavka očuvanja bilo koje takve strukture raspodele je ukidanje, ili drakonsko ograničenje, slobode.