Moral nije zaključak ljudskog razuma, nego njegov izvor. U hijerarhiji nastanka moral dolazi posle kulture i tradicije, a pre razuma. Ovo je po meni jedna od najvažnijih, ali nedovoljno ekspolatisanih Hayekovih ideja.
Prethodnih dana bilo u komentarima je bilo rasprave o preraspodeli dohotka i pravednom oporezivanju. Dve najvažnije teorije 20. veka o tome su Rawlsova i Nozickova. Rawls kaže da se racionalnom analizom mogu izvesti kriterijumi socijalne pravde: ako se zamisli prvobitno stanje u kome smo svi iza vela neznanja, itd, itd, mi bi izabrali kriterijume pravde koji idu na ruku najsiromašnijima. Nozick, polazeći od individualne slobode, izvodi racionalan zaključak da ako krenemo od jednake slobode svakog pojedinca, niko nema prava na dohodak drugog pojedinca ma kakve kriterijume Rawls izmišljao.
Meni se dopada Nozickov argument o preraspodeli. Ako pođete od individualne slobode, vi na kraju morate zaključiti da nemate nikakvog prava da otmete Baji Patku i jedan cent da bi pomogli siromašku da ne umre od gladi. Ako zaista prihvatate ličnu slobodu kao vodeću vrednost, sila logike je takva.
Problem međutim nastaje kada shvatite da to ustvari nećete: u redu je, Nozick je u pravu, ali baš me briga, radije bih Baji Patku nešto oteo silom nego pustio da neko umre od gladi samo zato što u knjigama koje volim piše da to tako treba. Neću se po svaku cenu držati apstraktnih načela liberalizma.
U čemu je problem? I Rawls i Nozick, a i svi ostali koji se time bave (ekonomisti imaju čitavu oblast koja to raspravlja, «ekonomija blagostanja»), pokušavaju racionalno da analiziraju nešto što je određeno na moralnom nivou. A moral je, da ponovimo Hayekovu ideju, stariji od razuma. I hijerarhijski, a i bukvalno, hronološki. Evoluciono, prvo su se razvili biološki instinkti, pa onda moral i tradicije, pa je tek onda iz njih izveden razum ovakav kakav je. Zato ne možete racionalno zaključivati šta treba da bude moralno. Moralno ili društveno-pravedno je ono što eto tako instinktivno osećate da treba da bude tako.
Rawlsova intelektualna gimnastika kojom on opravdava preraspodelu a pokušava nekako zadržati liberalizam i individualizam je smešna. Nozickov argument je sa druge strane kao što rekoh, logički dosledan. Ali bih u praksi često uradio nešto što je možda bliže Rawlsu -- uveo malo nasilne preraspodele iako znam da to ne mogu da opravdam teorijski. Nego eto, tako hoću.
Zato Hayekova poenta ima smisla: o jednakosti ili pravednosti se ne može raspravljati na racionalan način. U pitanju su moral, vrednosti i emocije. Svi oni su postojali pre i postoje nezavisno od razuma. Zato racionalni argumenti tu nemaju šta da kažu.
25 comments:
Odlican post.
Malo mi lici na raspravu koju sam imao nekoliko puta sa levicarima... Ja uglavnom insistiram na tome da mi kazu kakvu tacno raspodelu zele, zato sto znam da bilo sta da kazu, ja mogu da im postavim pitanje na koje nemaju odgovor - a zasto bas ta raspoedela? Na osnovu cega ste dosli bas do nje?
I oni znaju (barem oni pametniji) da cu to da ih pitam, pa obicno idu na odgovor - pa ne znam tacno sta je pravedno, ali znam sta je nepravedno kad to vidim. I onda ide pitanje koje ih nacisto izbezumi - a da li je ok da ja budem 10 puta bogatiji od tebe, ako 10 puta vise radim? Obicno nemaju odgovor na to pitanje, sto znaci da cak i kad vide neverovatno jednostavnu situaciju (dve osobe, rad i dohodak kao jedine parametre), cak ni tada ne znaju da li je nesto pravedno ili ne. A kako bi tek znali u drzavi sa 10 miliona stanovnika, gde imas i srecu i nasledje i sve ostale uticaje.
Sto ne znaci da ponekad i ja nemam te "nije fer" porive.
"radije bih Baji Patku nešto oteo silom nego pustio da neko umre od gladi samo zato što u knjigama koje volim piše da to tako treba"
A da li bi isti ti ljudi oteli sebi nešto nego pustili da neko umre od gladi? Svakoga dana stotine (možda i hiljade) dece u Africi umire od gladi. Koliko su levičari iz Srbije poslali pomoći u Afriku? Svi su jaki na rečima, ali samo kada treba oduzeti nekome ko ima više od njih?
Poedajte post koji je zeka Novi Sad stavio na blogu B92.
Ja sam se zamisio.
Ostavio sam mu tamo pitanje na koje verovatno necu dobiti odgovor, ali ostaje da je cela prica vrlo nezgodna.
Inace mislim (ako me utisak ne vara) da je ZekaNS u stvari Canak.
Igipop
Pitanje za Marka: ti si u razgovoru sa levicarima odabrao najpovoljniji pristup za sebe, povezujuci 10 puta veci rad sa 10 puta vecom zaradom. A da ne ucestvuje i sreca u krajnjem rezultatu, pa da si ti radio samo 5 puta vise, a ostatak je donela Fortuna? Sta je onda pravedno? Ili, razlika u prirodnim talentima: neko je pametniji i sposobniji od drugoga, pa ovaj drugi nije kriv sto zaradjuje manje. Sta kazes?
OK, korektno pitanje. Mozda sam trebao da navedem da se radi o "ceteris paribus" pretpostavci, odnosno "sve ostalo je isto". Znaci, kompletno pitanje za levicara glasi - ako imate dva blizanca, koji su u 18. godini otisli svako na svoju stranu - jedan izabrao da se odmah zaposli i bude recimo automehanicar, a drugi doktorira finansije na Harvardu, pa radi kao finansijski direktor Koka Kole i zaradjuje 20 puta vise od svog brata, sta je tu nepravedno? Ako ne umeju da objasne sta je tu, u veoma jednostavnom primeru, nepravedno, onda nema sansi da to objasne u nekom daleko komplikovanijem i realnijem primeru.
Pitanje srece je zanimljivo. Da li je nepravedno da jedan od nas milion dobije na lotou a ostali ne? Ja mislim da nije, jer smo svi unapred znali na kakva pravila pristajemo.
Neko se naravno rodi pametan, a neko glup. Da li je to pravedno? Ne znam. Da li je pravedno sto se neko rodi lep, a neko ruzan? Neko se rodi u porodici gde se roditelji vole i vole svoju decu. Neka deca su nezeljena i to im se stavlja do znanja. Ali, sta tu tacno nije fer? Ko je za to kriv? Ako niko nije kriv, onda ne znam da li nesto uopste moze da bude nepravedno.
Ja mislim da, ako ne mozes da identifikujes krivca, onda ne mozes ni da kazes da nesto nije fer. Zato mi ima smisla reci da sudija nije fer (jer je pristrasan), ali mi nema smisla reci da to sto neko nema srece u zivotu "nije fer", jer ko je za to kriv?
Ako Bil Gejts nije kriv za to sto se neko rodio nesposoban, onda ne vidim iz cega proizlazi njegova obaveza da mu pomogne?
I tu meni Rawlsov argument ima neke logike jer kaze da bi se ljudi, pre nego sto se rode, osigurali za slucaj da se rode nesposobni. Ali, Rawls nije odgovorio na dva kljucna pitanja. Prvo - a koliko tacno iznosi ta premija osiguranja i koliko tacno moze da naplati onaj ko se rodio nesposoban? I drugo - kako uopste utvdjujes nesposobnost? Dzingis Kan je bio jako uspesan ratnik, ali pitanje je da li bi u savremenom svetu bio podjednako uspesan. Mozda bi u danasnjoj Srbiji on zavrsio u zatvoru jos u 16. godini sa svom tom agresijom. Sa druge strane, da se Majkl Dzordan rodio u Americi u 19. veku, bio bi proglasen za nesposobnog, samo zato sto je Crnac.
Sve to mi ukazuje da je Rawlsov argument filozofski zanimljiv, ali prilicno neupotrebljiv pri formulisanju fiskalne politike.
Za kraj, ja ne znam sta je pravedno i zato taj argument jako retko i koristim, a i kada ga koristim kazem da to PO MENI nije pravedno i ne smatram pravednost apsolutnim i opsteprihvacenim nacelom, kao vecina levicara. Zato me i zanima sta oni tacno misle da je pravedno.
Reći ću šta ja mislim, a naravno i Markovo mišljenje me zanima.
Anonimous: Koliku je ulogu imala sreća u krajnjem (objektivnom) rezultatu stvar je subjektivne procene. Možda je Marko radio i 20 puta više (ili spretnije, pametnije, produktivnije) ali nije imao sreće pa je zaradio samo 10 puta više. Pa bi uzimanje od njega još i uvećalo njegovu nesreću. I talenat je subjektivna stvar. Marko je možda talentovan da radi a neko drugi je talentovan da glumi da radi. Zašto bi uzimali od Marka kad su obojica talentovani? Najzad, ovaj drugi, kako kažeš nije kriv što zarađuje manje. Nije međutim kriv ni Marko što zarađuje više. Niko nije kriv što je vredan, srećan ili talentovan. I niko nije dužan lenjom, nesrećnom ili nesposobnom.
Pravedno je da svako ima kontrolu nad onim što je legitimno zaradio. Ako Marko misli da nekom treba da nešto da, da taj zaslužuje da mu se pomogne - OK. Taj drugi ima pravo da želi da zarađuje kao Marko, ali nema pravo da od Marka protiv njegove volje uzme bilo šta.
E, dok spori Džo ...
Ne slažem se sa nekim tvrdnjama u Slavišinom postu.
Biološki, najveće šanse da traje ima vrsta čije jedinke preživljavanje najviše vrednuju. Tokom evolucije, borba za ograničene resurse eliminisala je sve druge, a opstale su vrste čije jedinke ne prezaju ni od čega da prežive. Uključujući i ljudsku vrstu. Tu smo još na nivou instinkta, nema morala a pogotovo nema razuma. Kad dođe do pitanja života i smrti, racionalnom zaista nema mesta. Ili da kažem: nema vremena, emocije su mnogo brže i svrsishodnije u toj situaciji. Hajekova poenta stoji u kriznoj, život-ili-smrt situaciji.
Razvoj čoveka nije međutim ostao u domenu biologije. Sa razvojem civilizacije, život-ili-smrt situacije postaju sve ređe. Dakle sve su ređe situacije gde treba munjevito reagovati, uglavnom ima vremena da se razmisli. Uloga morala je heuristička, pravila morala kondenzuju iskustvo i dugotrajno razmišljanje o posledicama ljudskih postupaka u jednostavna, svima razumljiva uputstva. Istina je što Slaviša kaže da se do pravila morala može doći spontano, tako što grupa sa određenim moralom bolje funkcioniše a grupa sa nekim drugim moralnim pravilima lagano nestane. Ali je isto tako moguće doći do racionalnog morala. Primer: objektivistička etika Ajn Rend. Dalje, instinkti su nastali u davnim vremenima (biologija je spora) kada su uslovi života homo sapiensa bili mnogo drugačiji nego što su danas. Tako da ono što nam govore instinkti uopšte ne mora da bude moralno ili društveno-pravedno, iako je ljudski i osećamo da je blisko.
Logička doslednost Nozikovog argumenta je odličan putokaz za smer u kome treba da razmišljamo. Svako od nas je ponekad iracionalan i na to ima pravo, ali o svom trošku. Nasilna preraspodela uvek zaslužuje odmazdu, čim smo u prilici da to učinimo. Racionalno.
cini mi se da je debata Rawls nozick malo usko i nepravedno postavljena. Kao sto je neko u komentarima dodatno pojasnio, radi se o vrlo licnom i pri tom racionalnom izboru da pravila igre budu takva da ako se ja nadjem u losijoj poziciji imam mogucnost da dobijem kompenzaciju. Ta pozicija je visoko racionalna i najbliza je istinskom risk management-u. Suprotna situacija, odnosno ona u kojoj vi meni ne omogucavate da se "osiguram" je u stvari nepravedna, jer mi ne dajete izbora da li sam voljan da zivim na "high risk" nacin ili ne. Naknadna rasprava, sa zauzetih pozicija, vec nije u potpunosti ravnopravna jer drugi ljudski porivi se aktiviraju, a racio u stvari postaje racionalizacija, te je stoga i primer brace blizanaca neadekvatan. A sto se tice logicke doslednosti na koju se poziva andrej...ostajanje pri logickoj doslednosti govori o jednostranosti uma. Pitanje tolerancije koje Kolakovski obrazlaze je tipican primer - da li biti tolerantan znaci tolerisati i netolerantne? Takvo razumevanje logike nas dovodi u aporije...
Andrej:
"Ali je isto tako moguće doći do racionalnog morala. Primer: objektivistička etika Ajn Rend."
Ako je to tako, onda bilo ko može doći do svoje objektivističke etike. Pitanje je samo zašto se onda zove objektivistička. Mislim da priča o životu Ajn Rend dosta pomaže da se razotkrije koliko je njen objektivizam šupalj. Sledeći svoju etiku na kraju se posvađala sa celim svetom, jer ostatak sveta nije bio "objektivistički". Meni je njen objektivizam vrhunac racionalnog konstruktivizma, brišemo istoriju da bi Razumom smislili nova pravila.
"Tako da ono što nam govore instinkti uopšte ne mora da bude moralno ili društveno-pravedno, iako je ljudski i osećamo da je blisko."
Ali kako znamo šta je moralno-pravedno? Ja mislim da to može da sledi samo iz kulturne evolucije koja je dovela do ovakvog preovlađujućeg morala -- mada je moral svakog pojedinca subjektivan. Zato ne možemo da razmišljanjem (kao Rawls, Rand, pa i Nozick) utvrdimo šta je moralno-pravedno.
Slaviša: Ako je tvoja poslednja rešenica tačna, onda to znači da nema argumenta kojim se može braniti stav o nepovredivosti legitimno stečene privatne svojine.
A ako je to tako, onda je bespredmetno uspostavljati pravila legitimnog sticanja.
Tada su otimačina i krađa u istoj vrednosnoj ravni kao i proizvodnja i dobrovoljna razmena.
!?
Nisu -- nepovredivost privatne svojine jeste zaključak našeg morala. Privatna svojina je proizvod kulturne evolucije, kao i kažnjavenje krađe.
Ali nisam hteo da ukinem sve racionalne argumente, nego samo da kažem da se neke stvari prosto ne mogu dokazati. Recimo insistiranje na individualnoj slobodi je proizvod morala. Ali iz toga onda Nozick LOGIČKI (ne moralno) izvlači neopravdanost bilo kakve preraspodele. Ali, izgleda da je i neki nivo kolektivne preraspodele proizvod morala (napravite anketu o pravednosti i videćete lako, i sumnjam da su u pitanju samo interesi, Warren Buffet je skoro izjavio da je sramota što on plaća premalo poreza), koji je suprotstavljen Nozickovoj logici. Takav moral koji de facto postoji je razlog zašto levičare ne možete racionalno ubediti u neopravdanost preraspodele.
Dakle mi smo matematički u pravu da preraspodele ne sme biti, ako krenemo od lične slobode kao pretpostavke. Ali moralni argument onda dođe kao učitelj koji zgužva tvoj papir i kaže ma pusti ti matematiku, nego uradi šta ti ja kažem.
Ja bih to "uradi šta ti ja kažem" interpretirao drugačije.
Ne bih to nazvao moralni argument (prema mom moralu to je nemoral) nego argument sile - pusti ti tvoj moral, ponašaj se u skladu sa mojim or else.
Slažem se da se neke stvari prosto ne mogu dokazati - bandoglavim kretenima. Tu ni anketa ne pomaže. Uostalom, kad bi napravio anketu o tome da li je teorija relativiteta ili superstruna validna svakakve rezultate bi mogao da dobiješ. I šta to dokazuje? Na kraju ipak logika caruje, logiku ne možeš da prekršiš, možeš samo sebe da skršiš u tom pokušaju. Mislim da postoji paralela u fizici. Možeš ti da imaš neku svoju matematiku u kojoj su 2+2=5, ali pokušaj sebi kuću da napraviš sa tom matematikom pa vidi kako ćeš se provesti. Ti imaš pravo na to, naravno. Nemaš pravo da to namećeš drugima silom.
Tu dolazimo do praktičnog problema odnosa sa levičarima. Naš moral jeste racionalan, njihov nije. Njih bi se moglo ubediti u neopravdanost raspodele - kad bi bili racionalni. Ali nisu. Čini mi se da imamo dve mogućnosti:
1. Da strpljivo čekamo da se opamete, što verovatno nikad neće da se desi, naročito kad se radi o vodećim levičarima - političarima svih boja. Ili
2. Da se pripremimo za odbranu od njihove sile. Da živimo u skladu sa racionalnim moralom, a da oružjem branimo ono što je po pravdi naše od svakog pokušaja da nas opljačkaju i preraspodele plen.
Ima i treca opcija - odes negde drugde. Ima i cetvrta - preneses pare negde drugde. :)
Da se i ja uključim (izvinite na slabom srbskom, daleko su vremena zajednice jugo naroda).
Kad razmišljam o temeljima političkog liberalizma; nikada ne razmišljam o liberalizmu kao o putu, nego kao o smeru.
U politici ne može da postoji takva stvar, kao što je doktrinarni liberalizem.
Liberalizam treba da bude, kao i sve druge opcije, vizija. To znači, da joj mi približavamo; ali je nikad ne možemo stiči. Liberalizam je heuristika.
( To jednako vredi i za socialdemokratiju. Jel netko može da odredi, kojih 17.238 zakona definira socialdemokratsko društvo? I ako je jedan od tih zakona drugačiji, jel to još uvjek socialdemokratija? )
Zato politički liberalizam umesto teoretsko čistih modela pokušava stvarati razmere u kojima se sa redistribucijom slažu oni, koji plačaju. U največoj mogučoj meri (a da ljudi ne gladuju, ako do toga dođe - ali to nije baš toliko često, koliko često se u tome govori).
To znači da liberali drugačije definiramo solidarnost i socialnost. Mi tražimo podporu za oboje kot poduzetnika, vlastnika i uporabne inteligencije - onih, koji je plačaju.
Ne verujemo u solidarnost i socialu, koju vokalno podupiru oni, koji su ionako neto prejemnici iz državnog proračuna ili tamo ne uplačuju relevantan pridonos.
Liberali ne pokušavamo razum da nametnemo moralu, nega do izvršimo najbolju moguči arbitražu.
Bistveni element te arbitraže nije "bez prisile", nego s "što manje moguče prisile".
Lp,
Tomaž Štih
...kad rešavate praktičnu situaciju "na terenu" uvek možete upotrebiti više alternativnih rešenja. Liberalizem nije u tome, da ne rešite situacije nego o tome, koji put odaberete. Malo manje optimalniji put, koji više uvažava pravo pojedinca bolji je od utilitarističkog puta, koji možda ima neke elemente, koje možete bolje nadzirati (istorija je pokazala, da u praksi mnogo puta ono, što se u početku razume kao manje optimalan liberalan put dugoročno postane optimalno rešenje, a socialističke dobre namere i kontrola tlakuju put u pakao).
To ne znači odobravanje levičara kao liberala; nego upotrebu praktičnosti kao elemenata klasičnog liberalizma tamo, gde to situacija zahteva.
Naprimer, socialna država najbolje radi, kad je definirana. Pa je zato liberali definiramo tako, da maksimiziramo koristi onima, koji je plačaju. Oni je prihvačaju, kad je optimalna; mi nemamo problema s financiranjem a ona funkcionira kao što treba.
To je kontrast velikosocialnoj državi, koja se financira uz podporu razrednog bojevništva; to znači, da financira "sve po spisku" a podporu za nju se traži kot onih, koji su od nje financirani ili onih, koji je ionako ne plačaju. Oni, koji zaista trebaju pomoč i nikako ne mogu da se je dočepaju na tržištu neče da se je dočepaju ni kod države, ako tamo imaju pravi biti i oni, koji pomoč ne trebaju. Kao što bi ih pretekli u životu na tržištu isto tako če ih i kod korita socialne države. Pa zato treba smanjiti ljudstvo, koje sme da se financira od nje i dopustiti to samo onima, koji zaista trebaju pomoč.
Takvu socialnu državu podpira večina ljudi - i poduzetnici i uporabna inteligencija, i ulagači, i inženiri i normalni radnici... Tako se dobija spremnost, da se socialnu državu financira.
Naravno uvek postoji manjina onih, koji to još uvek ne podpiru. Ali kao što sam napisao - liberalizem nije u perfekciji, jer to se ne može postiči - nego u približavanju perfekcije i u izbiru smera u koji čete krenuti, kad krenete u rešavanje nekog problema.
Marko: Jeste, ali …
Treća opcija – da, ako želiš da odeš. Ja na primer ne želim da napustim ljude s kojima ovde živim. Ali svejedno te tamo (gdegod) čeka neka druga država, da preraspodeljuje ono što od tebe uzme. Opet si u istom problemu, s tim što neke države preraspodeljuju manje a neke više.
Četvrta opcija – isplati se samo ako imaš popriličnu količinu para. Za nas glodare to je neisplativo. Međutim, države na sve načine sužavaju mogućnosti of-šorovanja (primer: SAD).
Čini mi se da, iako postoje, treća i četvrta opcija predstavljaju samo privremene zakrpe i da ćemo nakon izvesnog vremena ipak morati da biramo između prve dve.
Tomaž, nema razloga da se izvinjavate, srpski Vam je dovoljno dobar. :)
Verzija liberalizma o kojoj govorite – politički liberalizam – deo je političke pozornice u zemljama zapadne Evrope i uopšte Zapada. Najuspešniji predstavnici tog pristupa svojevremeno su bili Ronald Regan i Margaret Tačer. Politički liberalizam je utilitaran. U poređenju sa doktrinarnim liberalizmom, politički je „realan“. I to je u redu, pod datim okolnostima treba postići najviše moguće, ali nikad ne treba izgubiti iz vida ideal odnosno cilj.
Politički liberalizam, kao i sve ostale političke opcije, ima za cilj da osvoji i što duže zadrži vlast. Potpuno se slažem s Vama da „u politici ne može da postoji takva stvar, kao što je doktrinarni liberalizam“. Neizbežno dolazi do kompromitovanja i napuštanja doslednih stavova. U politiku se (eventualno) ulazi zbog ideala, ali se u politici ostaje zbog privilegija vlasti.
Ono što je (doktrinarni) socijalizam za (političku) socijaldemokratiju, to je doktrinarni liberalizam ili libertarijanizam za politički liberalizam - kompas i štoperica. Logički dosledna ideologija neophodna je da bi u realnoj politici znali kuda idemo, kuda želimo da idemo i koliko se tome brzo ili sporo približavamo.
Najzad, voleo bih da, pošto već kažete da „ne pokušavate razum da nametnete moralu, nego da izvršite najbolju moguću arbitražu“, probate da nam objasnite na osnovu kojih kriterijuma vršite tu arbitražu.
Moze biti da ja Rowlsa nisam dobro razumeo, ali koliko se secam citava prica je vezana za pitanje preraspodele. Rezultat do koga on dolazi je da optimalni nivo raspodele treba da bude takav da blaostanje onoga ko je u najoroj poziciji bude maksialano. Dakle on ukupno blaostanje drustva meri prema blagostanju onoga cije je blaostanje najmanje. Prevedeno na praksu preraspodelu treba vrsiti dok god ona ne pocne da smanjuje ukupno blagostanje toliko da to povratno utice na smanjenje blagostanja onog sa najmanjim blagostanjem.
Ovo je u svakom slucaju previse.
Po meni pravda nije pitanje ekonomije vec drustva. Ona dakle moze biti prihvacena u analizi iskjucivo kao dati cilj, ili data vrednost. Recimo ako drustvo smatra da je kriterijum pravilne raspodele Rawlsov onda je potrebno pomiriti ga sa efikasnoscu i sprovesti.
Recimo u nemackoj je kao cilj ekonomse poitike definisana i pravda kao jedan od parametara i (cudno ali istinito) godisnji rast od 2% kao dovoljan!!!!
Pravda jos moze biti od znacaja ne kao cilj nego kao determinanta/varijabila koja utice na ostvarenje postavljenih ekonomsih cijeva. To su do duse ekstremne sitaucije u kojima "nepravedna raspodela" i nezadovoljstvo istom moze da razori temelje drustva (revolucija) ili da ekopolitiku ucini neefiasnom (gradajnski rat).
U ovom slucaju za razliku od prvog vam cak nije potrebna teorijska definicíja pravdednog-dovoljno je da slusate glas naroda.
Hteli ne hteli ispada da pravda jeste faktor sa kojim i radikalni liberal mora racunati.
Sto se tice Hajekove ideje o mestu pravde u prirodi coveka skeptican sam. Zanimljivo je da se ona i racionalno objasniti. Prosto Hajek u tome ne mora biti u pravu.
Mada ja nemam ideju.
Igipop
Ne treba da bude aksiom, da se kratkoročno i srednjeročno politični liberalizam kompromitira zbog želje liberala ostati na vlasti (...dugoročno to se desi skoro svakoj političkoj opciji)
U isti praktični odnos do doktrinarnog liberalizma može nas prisiliti tako želja ostati na vlasti kao i istinska želja liberalizirati društvo.
Često se razlika ne zamečuje pa neki ljudi ostanu razočarani zbog "izdaje" dok u stvarnosti izdaje i nije bilo.
Naime, liberali se moramo - ako želimo išta od naših vizija postiči - prilagoditi glasačima maksimalnim tempom, koji možemo da im nametnemo a da time ne izdamo ideale klasičnog liberalizma.
Kultura naime nije aksiom, kultura se menja. Pa je zato arbitražom između kulture i razuma mišljeno takvo političko delovanje, koje omogučava konvergencu. A to znači, da treba mobilizirati (ili barem ne alienirati) nosioce kulture u društvu.
Naprimer, zamislite reforme kulturnih subvencija. Ako s time prestanete na kulturnom području stvarate vakuum managementa i novca. Meneđeri, koji imajo network i znanje za nabiranje novca za kulturu kod politika niso u stanju preko noči postati skupljač novca od privatnih mecena jer to zahteva sasvim drugačiji network, pristup i veštine - pa se tako (sa njihovog stališta) radikalnoj promeni odupiru, zato što če njome izgubiti sve - a to nam i ne treba. Zato treba razumeti njihovu situaciju i reforme tempirati na dalje razdoblje. To daje elitama mogučnost, da prežive; s time reforme imaju više mogučnosti za uspeh ( ...ma koliko mi mrzili one primate )
Reforma penzija treba da se razvleče na 10 - 15 godina; da na kraju svaki novi penzioner ima vlastite prihranke; a državni "fond" (...koji nije neki fond) izplačuje samo preživnine. Time se ljudima daje 10 - 15 godina da štede.
Reforma sociale je jedna između veoma osteljivih. Da bi bila prvo je treba izmeriti (što je u zemljama ex Yu istinski problem). Tada postane lakše prepoznati eksternalije i u duhu klasičnog liberalizma podupreti onu socialu, koja ima pozitivne učinke na čitavo društvo (takva sociala je pored ekonomskog učinka i stroškovno učinkovita i za nju je najlakše prikupiti podporu kod onih, koji je plačaju zato što imate "case"). To nije utilitirizam. To je u stvari utilitiriam s ciljem liberalizma; vi se nadate, da čete s time postiči političku pobedu, da čete optimirati socialu i kao posledicu poceniti je i imati čime, da financirate tax cuts.
Klasični liberalizam je odličan kao spisak prijema, koje treba primeniti u društvu. Ali da bi se dobilo mogučnost, da ih primenite, treba vam politički liberalizam. Ja u Sloveniji zamečujem, da smo proizveli mnogo dobrih liberalnih ekonomista koji znaju šta treba, da se uradi; ali na žalost ni jednog dobrog liberalnog politika, koji bi znao kako to da se uradi.
Tomaz, odlicni su vam commenti.
Da, Slovenija ima jako dobre liberalne ekonomiste, Mico Mrkajic, Bernard Brscic, Libertarec, FSI... Sigurno ima još. U Srbiji su i ekonomisti problem, o političarima da i ne govorimo.
Hm. Odlični commenti al ne valjaju.
Reforme subvencija kulture
Konzumenti kulture su uglavnom imućni ljudi. Svakako kulturu najmanje konzumiraju najsiromašniji i najneobrazovaniji slojevi društva. Dakle savršeno je logično, ako tokom liberalne reforme države treba zaštititi siromašne, da se eliminišu sve subvencije kulture. Politički liberal međutim ne može da razmišlja dosledno svom dičnom imenu. Ako ukine subvencije kulture, protiv sebe je okrenuo intelektualce, graditelje reči, glavne opinion-makere i ispada iz igre pod hitno. Znači, ideja otpada. Ako se, s druge strane, zadrže subvencije kulture, a smanjuju socijalna davanja, porez služi da se pomažu bogati!? (biser: "to daje elitama mogućnost da prežive." !? Kakva je to "elita" ako joj treba pomagati da preživi?) Nema rešenja. BTW, ko su primati?
Penziona reforma od 10-15 godina
Znači tokom 10-15 godina smanjujemo državne a ljudi uplaćuju kod privatnih penzionih fondova. Šta ako neki neće ili ne mogu da uplaćuju? Šta s njima nakon 10-15 godina? A ako je uplaćivanje u privatne penzione fondove obavezno, šta ako neki penzioni fond bankrotira? Pošto je privatni, država pere ruke od svega. Ali ljudi su primoravani da uplaćuju. Što takođe predstavlja veštačko smanjenje konkurencije na tržištu osiguranja i povećava šanse da se pojave špekulanti, pa su bankroti još verovatniji. Sve što radimo je da problem odlažemo 10-15 godina.
Reforma socijale
"Socijala koja ima pozitivne učinke na čitavo društvo" naprosto ne postoji, mada bi bilo lepo, jel da?. Svaka preraspodela smanjuje efikasnost. I tačka. Možete jedno vreme da hipnotišete biračko telo, ali "ne možete lagati sve ljude dugo vremena", pre ili kasnije socijala bankrotira. Globalizacija i starenje populacije će to još ubrzati. Što je naravno dobro.
Tomaž, Vi ste dobronamerni ali pokušavate da ostvarite perpetuum mobile. Tako to ide sa političkim liberalizmom. "Politički liberalizam" je oksimoron.
Andrej - valjaju vam argumenti ali na žalost biti u pravu nije dovoljno.
Slažem se s vama, da su konzumenti hochkultur večinom imućni ljudi. To bi večina verovatno i prihvatila. No tu je i strah, da če da se nam "raspadne" kultura što če značiti "kraj naroda".
Ti su konstrukti fiktivni i ne baš bistri; ali ti su konstrukti realnost u koje narod veruje.
Pa zbog njih treba da se odlučite - hočete li prihvatiti sivine ili čete insistirati na neostvarivom crno-belom. Da li je značajno smanjenje subvencija pobeda zato, što ste uspeli da nametnete više liberalizma ili poraz zato, što niste uspeli da u potpunosti ukinete subvencije (s čime se ja slažem)?
Reforma penzija je u Srbiji nekoliko drugačija nego u Sloveniji. Mi naše penzionere financiramo s novcem iz proračuna zato što socialni prispevki nisu više dovoljni, da bi se izplačivalo penzije. U stvari svaku godinu neformalno povišujemo socialne prispevke. Uz to radimo ludosti, kao što je usklađivanje penzija sa platama umesto sa inflacijom pa nam penzije odžiru viške.
Državne penzije bi trebalo za 10-15 godina toliko smanjiti, da bi postale preživnine (socialna pomoč), dovoljna za ono, što je Maslow definirao kao temeljne ljudske potrebe; a za luksuzne potrebe treba da pobrine svako sam.
To je ujednom i odgovor na vaše pitanje šta če biti s onima koji ne žele da štede. Imače dovoljno, da prežive. Ali ništa više od toga.
Mićo Mrkaić je predložio odličan model za stabilizaciju tog sistema koji predvida privatizaciju sve državne imovine; a kupnine se namene za prehodno razdoblje od 10-15 godina, do ostvarivanja tog plana. Tako se dobiva i sredstva za pokrivanje minusa, koji danas pokrivamo iz proračuna; time se producira proračunski suficit, koji može da se pretvori u tax refund - čime ljudi mogu sebi da financiraju zasebne penzije.
Naravno, model bi još trebalo nastaviti tako, da se parametri poklope ali u osnovu to je ideja.
A što se sociale tiče mi liberali nismo utilitaristi baš zato, što se ne zauzimamo za najoptimalnija rešenja, nego za ona koja najmanje prisiljavaju. Ja mislim, da mi možemo da uverimo one koji plačaju visoke poreze (poduzetnike, ulagače, uporabnu inteligenciju) da je učinkovita socialna država u stvari konkurenčna prednost a i lep i stabilan kraj za život. No ja ne govorim o levoj socialnoj državi (koju zovem velikosocialna država ili socialistična država), nego o maloj i praktičnoj socialnoj državi.
Ako postižemo široki konsenz s onima, koji to najviše plačaju, onda je to liberalno - oni to žele. Problem je u tome, što večina drugih političnih struja apelira na one, koji je ne plačaju ili čak neto prijemnike iz proračuna. Takva socialna država temelji na prisilnoj redistribuciji i ta prisilnost je ono što ne funkcionira; a ne redistribucija sama.
Post a Comment