Najveci donator u istoriji

Warren Buffet, berzanski investitor i drugi najbogatiji čovek na svetu sa 42 milijarde dolara, objavio je da će 85% svog bogatstva dati u dobrotvorne svrhe.

Argument da država treba da ima socijalnu funkciju je da pojedinci nemaju interes da daju u socijalne svrhe, pa se zato to mora kolektivizovati. Warren Buffet se ne bi složio. Kao ni Bill Gates, kojeg je Buffet sada spustio na drugo mesto liste najvećih donatora na svetu.

Ekonomski i filozofski aspekti globalnog zagrevanja

Malo bi ljudi danas smatralo verovatnim da bi Zemlju moglo zahvatiti globalno zahlađenje. Ipak, sredinom 70-ih godina prošlog veka, u naučnim krugovima je vladao "konsenzus" da se Zemlja hladi, što će dovesti do katastrofe, "ako nešto ne preduzmemo". Bazirana na podacima iz 50-ih i 60-ih godina, ova histerija globalnog zahlađenja će u 80-im godinama prepustiti mesto potpuno suprotnoj histeriji - paranoičnom strahu od globalnog zagrevanja. Isti naučnici i još pre, "ekološki" aktivisti, koji su svojevremeno zastrašivali propašću sveta zbog globalnog zahlađenja, sada trube o tome da će svet takođe propasti, ali zagrevanjem - lednici se otopiti, gradovi biti popljavljeni, uragani sravniti svet "ako nešto ne preduzmemo". Naravno, "mi" koji treba nešto da "preduzmemo" odnosi se naravno za vladu, koja je lek za svako zlo, pa i globalno zagrevanje. Tako smo sada dobili navodni konsenzus naučne zajednice o globalnom zagrevanju i konsenzus političke zajednice o potrebi borbe protiv njega. Koliko je prvi ozbiljan i koji su njegovi pravi koreni, može se videti ovde.

Što se tiče političkog preuzmanja ovog problema od strane zelenih, ono oživljava sve tradicinalne strahove katastrofičara od propasti sveta, udružene sa socijalističkom vizijom vlade koja rešava sve probleme. Vrlo je karakteristična mržnja prema slobodnom tržištu i industrijskom društvu ekološkog pokreta. Politička osnova tog pokreta je socijalizam i obožavanje države. Nije slučajno da zeleni u Americi imaju nadimak watermellons (lubenice, spolja zeleni, iznutra crveni). Ali, najdublja filozofska osnova ovog pokreta je antihumanizam, odnosno uverenje da čovek nema pravo na proizvode svog uma i svojeg rada, i da nehumano okruženje ima viši ili isti moralni status kao čovek (obožavanje životinja, netaknute divljine itd). Ekološki pokret je jedna od formi otpora prema samoj civlizaciji i njenim dostignućima, apel za povratak romantičnoj primitivnosti sveta pre čovekove drskosti da ga promeni i prilagodi sebi. On je osuda uspeha čoveka.

U sledećem članku George Reisman se bavi ekološkim pokretom kao jednim od oblika generalne mržnje levice prema uspehu kao takvom.

Referendum u Italiji

U Italiji je ovog vikenda referendum o ustavnim promenama koje je još Berluskonijeva vlada predložila i prihvatila, pa se mora održati iako je nova Prodijeva vlada protiv njega. Berluskoni je ovo uradio uglavnom na zahtev Umberta Bosija koji je bio njegov koalicioni partner. Predložene promene su 1) veća ovlašćenja regionima, uglavnom u zdravstvu i obrazovanju, 2) manje vlasti parlamentu i predsedniku a više premijeru, i 3) smanjenje broja poslanika parlamentu.

Berluskonijeva televizija Mediaset na svoja tri kanala reklamira referendum i zove ljude da glasaju za, ali sve reklame pominju samo tačku 3 - smanjenje proja poslanika. I to veoma plastično - hoćete li manje poslanika ili više poslanika? Ako hoćete manje, glasajte Za! Italijani definitivno hoće manje, jer ne samo da ih ima mnogo (945 ukupno u Gornjem i u Donjem domu!), nego i imaju odlične beneficije, kao što je poslanička penzija za svakoga ko provede barem 2,5 godine u parlamentu (što je dobar razlog da vlada traje tačno toliko). Tako Berluskoni vraća dug koalicionim partnerima.

Kad se treba roditi

Steven Levitt sa Univerziteta u Chicagu izračunao je da su fudbaleri koji igraju na Svetskom prvenstvu uglavnom rođeni u prvoj polovini godine. Polovina igrača engleske reprezentacije je rođena u januaru, februaru, ili martu, dok na drugu polovinu otpada preostalih devet meseci. U raznim mlađim selekcijama Nemačke, 52 igrača su rođena u prva tri meseca u godini, a samo 4 u poslednja tri meseca.

Levitt to objašnjava time što su dečje selekcije podeljene po generacijama, tako da su dečaci rođeni ranije u godini jači i razvijeniji od onih koji su rođeni kasnije. Treneri ne obraćaju pažnju na mesec rođenja, tako da igrači koji su u toj generaciji bolji onda budu selektirani dalje, i tako sve do A reprezentacije. (Link za članak je ovde, ali zahteva besplatnu registraciju.)

Levitt je inače postao popularan ovakvim radovima, a 2003. dobio John Bates Clark nagradu za najboljeg američkog ekonomistu mlađeg od 40 godina. Ovu nagradu je teže dobiti od Nobelove jer se dodeljuje jednom u dve godine, i uvek samo jednom dobitniku. Njegovi radovi se svode na traženje međuzavisnosti između naizgled potpuno nepovezanih pojava. Na primer, u bestseleru Freakonomics, on tvrdi da je smanjenje krinimala u Americi tokom 1990-ih godina posledica odlukeVrhovnog suda iz 1973 da se dozvoli abortus. Neželjena deca su manje čuvana i imaju tendenciju da postanu kriminalci, a manje takve dece u 1970-im je značilo manje kriminala u 1990-im.

Meni je ipak teško da poverujem u ovu fudbalsku priču, jer mala razlika u fizičkoj snazi ne može da nadomesti ogromni talenat koji je potreban da bi se kasnije igralo na nivou reprezentacije. A da to nije Srbija i Crna Gora. Sa druge strane, brojke su ubedljive.

Sudbina reformi u Slovačkoj

Posle skorašnjih izbora u Slovačkoj, nameće se kao verovatna mogućnost da levičarska koalicija na čelu sa R. Ficom koja je osvojila preko trećinu glasova, preuzme vlast. Verovatna posledica ovakvog razvoja ce biti opozivanje nekih od najvažnijih reformi koje je učinila vlada Mikulaša Džurinde. Slovačka je trenutno jedna od ekonomski najliberalnijih i najbrže rastućih zemalja u Evropi, upravo zahvaljujući reformama prethodne desno-liberalne vlade, sa ravnim poreskim stopama, minimalnom regulacijom i delimično privatizovanim penzionim sistemom. Ovde je zanimljiva analiza slovačke postizborne situacije od strane jednog od analitičara Cato instituta.

Sala-i-Martin o nejednakosti i siromastvu

Kada je reč o globalnom siromaštvu i nejednakosti, pored Milanovića, možda najznačajniji pisac koji je izazvao najviše kontroverzi i rasprava jeste Xavier Sala-i-Martin sa Columbia University. Njegovi nalazi govore da je nejednakost merena nekolikim statističkim pokazateljima (uključujući i Gini koeficijent) opala izmedju 1980 i 1998, a da se siromaštvo drastično srozalo, sa 20% na oko 5% onih sa dohotkom ispod $1 dnevno, a sa 44% na 18% onih sa manje od $2 dnevno.

Evo rešenja

Branko Milanović ima predlog za osnivanje svetske agencije za borbu protiv siromaštva i nejednakosti. Agencija bi bila organizovana na svetskom nivou - ne međunarodnom nego nadnacionalnom. Finansirala bi se od poreza na luksuznu robu u bogatim zemljama, a onda bi pomoć u kešu bila davana siromašnim u siromašnim zemljama.

Predlog je dobar jer pokušava da se oslobodi međudržavne pomoći koja je decenijama kompromitovana tako što su razvijene zemlje, Svetska banka i MMF novac davali na ruke korumpiranim i represivnim režimima. Ali ne znam kako ovakva agencija može da se organizuje na svetskom nivou, a da se preskoče nacionalne vlade. U razvijenim zemljama su one potrebne da bi se bilo šta moglo oporezovati, kako za tehničko izvršenje oporezivanja tako i za legitimisanje tog poreza preko nacionalne vlade. U siromašnim zemljama infrastruktura nacionalnih vlada je neophodna za identifikaciju siromašnih i podelu keša. Zbog toga predlog previše liči na nešto sto su mogle smisliti i Ujedinjene nacije.

Merkantilizam i dalje

Mali broj zemalja se ikada otarasio merkantilizma, shvatanja da se bogatstvo zemlje ogleda u nagomilavanju zlata, ili kasnije neke čvrste strane valute. I u zemljama sa uglavnom slobodnom trgovinom se o međunarodnoj trgovini razmišlja kao o takmičenju, a o liberalizaciji kao o ustupku neophodnom da bi i druge zemlje smanjile carinske stope. Ili, čak i veliki zagovornici slobodne trgovine, a kao što je npr. Jagdish Baghwati su često protiv liberalizacije kapitalnih tokova. Zaboravljaju da kada je kapitalu zabranjeno da izađe iz zemlje, najbezbednije je da uopšte tamo ne ulazi.

Recimo nije jasno zašto se kapitalni tokovi ne oslobode u Srbiji. Trenutno se iz zemlje može izneti najviše 2,000 evra. To ne samo što je ograničenje građanskih sloboda, nego i nema nikakvog smisla u situaciji kada devizne rezerve već pet godina neprekidno rastu.

Slobodna trgovina

Mnogo je reči o spoljnotrgovinskoj liberalizaciji u svetu danas. I zagovornici i protivnici ovog procesa se slažu da on teče gotovo neumitno. Ipak argumenti za liberalizaciju su često polovični ili sasvim neuverljivi, i ponekad samo ojačavaju pozicije zagovornika trgovinskih barijera. Pravila Svetske trgovinske organizacije (WTO) i pregovori koji se u okviru nje vode ovo najbolje ilustruju. U tekstu sa linka je vrlo dobra analiza dometa i slabosti Doha runde u pregovorima o liberalizaciji kao i solidan pledoaje za unilateralnu liberalizaciju. http://www.freetrade.org/pubs/pas/tpa-033.pdf.

O nama

Blog Tržišno rešenje postoji od juna 2006. godine, kada su "očevi utemeljivači", Slaviša Tasić i Ivan Janković, postigli "istorijski" dogovor o njegovom pokretanju.

Odmah po pokretanju bloga, na iznenađenje autora, pojavilo se dosta pozitivnih reakcija, a kasnije smo saznali da se medju čitaocima nalaze i neki političari i druge "važne ličnosti". 

Posle nekoliko meseci, misteriozna Mis Tokvil se pridružila osnivačkom dvojcu, a ubrzo i Marko Paunović i Lazar Antonić. U ovom sastavu je Tržišno rešenje provelo najveći deo svog postojanja, postavši za srpske prilike relativno čitan i nesrazmerno uticajan portal. U proleće 2009. grupi su se priključili Aleksandar Stevanović i Željka Buturović. 

Tržišno rešenje je jedino mesto na kome na našem govornom području možete čitati analize i komentare najšireg spektra pitanja, od poreza i regulacije, preko obrazovanja, monetarne politike, filozofije i teorije liberalizma, do ekologije i globalnog zagrevanja - iz perspektive klasičnog liberalizma. Autori su uglavnom ekonomisti, pa samim tim ekonomske analize zauzimaju najviše prostora, ali ima i teorije, politike, čak i književne, rok i filmske kritike u liberalnom ključu.

Ako vam je klasični liberalizam na srcu, ili ako ako želite da polemišete sa njim, ili da učite o njemu, na pravom ste mestu.