Tomahawk

Kao dokazani stručnjak za koronu (još u januaru 2020. kupila nekoliko kutija maski, šest flaša sredstva za dezinfekciju ruku, više puta odgledala "Contagion") i ja sam se najzad javila sa kolumnom o ovoj pošasti. Generalno mi je veoma dosadila ta tema, svi pišu o tome a možda je jedan od pedeset tekstova vredan čitanja. I sama sam se prijatno iznenadila koliko dubokih misli imam da podelim.

Krizni štab je očigledno upao u kolotečinu. Nije to neki naš specijalitet, uvaženi strani stručnjaci su jednako jalovi. Identične preporuke (maske, distanca) se ponavljaju iz dana u dan. Jedina mera koja se prepoznaje kao sredstvo borbe je skraćivanja rada, zatvaranje. Sve se to radi na jedan vrlo površan i neselektivan način i skoro je izgledno da će proizvesti ogromnu količinu nepotrebne štete.

Ovde se ne radi o tome da li je važnija privreda ili ljudski životi. Ponekad je zaista potrebno napraviti i takav izbor. Ali neselektivno zatvaranje će pored neke koristi proizvesti i veliku količinu potpuno nepotrebne štete. Ama baš ništa se ne dobija zatvaranjem (ili skraćivanjem vremena rada) na primer knjižara ili prodavnica obuće. Ništa se ne dobija zabranjivanjem instrumentalnih koncerata. Jako malo se dobija i ukidanjem gradskog prevoza.

Nošenje maski je takođe preraslo u rigidni fetiš umesto meru koja treba smisleno primenjivati. Često se ponavlja rezon da ..."samo ako bi svi nosili maske niko ne bi bio zaražen" što pre svega nije tačno ali je pored toga i veoma neprecizno. Nije do kraja istaknuto da maska prvenstveno radi kao čep pa tek onda kao štit, još manje da je najvažnije da taj čep bude u ustima kada se ona otvaraju. Umesto toga, dobijamo ljude koji se pod maskom znoje devet sati dnevno da bi dvadeset minuta živo pričali bez maske. Pa od toga jedva da ima neke koristi! 

Kao što sam objasnila u kolumni, takodje bi se dosta dobilo ako bi se zahtevala tišina ili šaputanje u javnim prostorima, tamo gde nas ima dosta u malom prostoru a ćutanje je već uglavnom neka vrsta norme. Često ulazim u gradski prevoz i tu su još uvek okačena upozorenja o hvatanju za šipke, rukavicama, pranju ruku... Dakle u ovoj tački potpuno zastarela. Bila sam u iskušenju da upozorim galamdžije na telefonima da ćute malo ali iako je to očigledno veoma rizična aktivnost ne mogu da se pozovem ni na jedno upozorenje Kriznog štaba.

Najzad, ne priča se dovoljno o opasnostima taksi-prevoza. U taksiju dolazi do opasne sinergije nekoliko faktora - jako mala zapremina, velika verovatnoća da dodje do razgovora (makar tokom davanja instrukcija a vrlo verovatno i mnogo više od toga), vozač koji satima satima sedi u toj virusnoj klopci izložen neprekidnom protoku novih putnika - na trenutnom nivou zaraze svaki taksista primi bar tri zaražena putnika dnevno. Jedina osoba koju ja poznajem da je umrla od ovog virusa je bio jedan taksista; podaci iz Engleske pokazuju da je to jedna od najrizičnijih profesija. Tu se ne možemo osloniti na maske kao sigurnu zaštitu. Neki taksisti su instalirali plastične pregrade ali svejedno ih treba jasnije upozoriti o riziku kojem se prepuštaju svaki put kad udju u vozilo.

Neki će skočiti da se ljudi ne mogu naterati da ćute, da otvaraju prozore po ciči zimi, ali nije sve u teranju - ljudima prosto nikad i nije valjano objašnjeno da je opasno vikati, pričati telefonom, da prostorije treba non-stop da se provetravaju. Da jeste oni bi makar izbegavali druge koji to rade a sigurno u nekoj meri korigivali i sopstveno ponašanje. Mnogi se boje virusa, ne izlaze iz kuća. Za ostale bi već to, da se maske nose primarno kad se priča a ne kad se ćuti, predstavljalo korisnu informaciju.

Dakle ni izbliza još nisu isrpljena jednostavna i kreativna rešenja čak ni na nivou obične edukacije a kamoli zahteva. Nemojmo bacati atomske bombe tamo gde bi posao odradio i dobro naciljan projektil.

Kako pisati blog, članak ili kolumnu

1. Imajte jasnu ideju o čemu pišete. Idealno je da tema bude važna, zanimljiva i da o njoj imate nešto konkretno da kažete. Ne sedam za sto da „pišem kolumnu“, nego da „pišem o biciklima i tvrdim da su prevaziđeni“. Ako imate jasnu ideju i dobro poznajete temu, 90% vašeg posla je završeno.

2. Usudite se da imate sopstveno mišljenje. Velika boljka u domaćoj pisanoj reči, a još i više u domaćoj nauci, jeste uzdržanost od sopstvenog stava a citiranje nekih autoriteta kojima pridajemo preveliku važnost. Previše je članaka koji prežvakavaju šta je rekao neki engleski ili francuski profesor. Umesto toga, budite kao Žižek: recite šta mislite, tresnite to na sto, makar lupili glupost. Tekst će vam biti zanimljiviji, a i život.

3. Mišljenje mora da bude dobro argumentovano. Mišljenje bez argumenata je samo ukus, a o ukusima nije zanimljivo čitati. Zato treba dobro istražiti temu. Logiku i argumente potkrepite podacima i primerima. 

4. Istovremeno, ne zatrpavajte čitaoca podacima i definicijama. Ne pišete za Statistički godišnjak. Umesto 63.4% recite „dve trećine“. Umesto „Vlada Republike Srbije objavila je“, može „država je rekla“. Žrtvujte nešto preciznosti radi čitljivosti. 

5. Posebno za pisanu reč u Srbiji, čuvajte se kulture pesimizma. Devet od deset domaćih kolumni su lirske jadikovke, generalno ni o čemu. 

6. Pišite kao što govorite. I dobro se potrudite da to uradite, jer ne dolazi prirodno. Najlakše je pisati ovako: „Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom u septembru 2020. godine očekivani životni vek na svetskom nivou ostvario je porast od 2.8 godina u odnosu na 2000. godinu.“ 

Tako niko ne govori. Prijatnije je ovako: „Kao što su Ujedinjene nacije nedavno objavile, ljudi danas žive tri godine duže nego početkom ovog veka“. 

Umesto preciznog, formalnog i opskurnog „uvećanja monetarne baze putem repo operacija“, ja uvek izaberem neprecizno ali suštinski ispravno „štampanje para“. 

7. Nemojte robovati srednjoškolskim pravilima, već osluškujte šta pišete. Sme li rečenica počinjati sa „ma“, „pa“, „ili“ ili „ali“? Apsolutno sme i ponekad treba. Zvuči prirodno i bude efektno. 

Menjajte dužinu rečenica. Najbolje je kada se kratke smenjuju sa dugačkim. 

8.     Neka tekst bude živ i dinamičan. Pasiv je prihvatljiv, aktiv je obično bolji. Glagoli su u tu svrhu bolji od imenica. Umesto „ekonomija je ostvarila rast“, pišemo „ekonomija je porasla“. 

Onda vidite da li može bolje. Možda „privreda je porasla“? Privreda, zato što izvorne reči, kada ih ima, zvuče bolje od uvezenih. Tako je i u drugim jezicima. 

A možda čak i „privreda se trgla“? Trgla, zato što metafore mogu da poprave i stil i razumevanje. Suptilne, jedva primetne metafore su najbolje. Samo ih nemojte, za ime boga, stavljati pod znake navoda! 

9. Obrišite uvodnu rečenicu, obično je suvišna. Bolje je s neba pa u rebra. Nema potrebe za „Mnogo se ovih dana govori o...“, „Razmišljam o...“ ili skandaloznim „Kada me je urednik upitao da nešto napišem, pomislio sam...“. Ali i bolji uvodi su ponekad suvišni. Isto važi i za poslednju rečenicu. Pročitajte je pa razmislite da li je stvarno neophodna.

(Da li sam sa ovog teksta posekao uvod? Jesam. Tu je stajalo neko nakašljavanje o tome kako sam vremenom napisao mnogo kolumni, blogova i novinskih tekstova i nakupio mudrost koju hoću ovom prilikom da podelim. Obrisano.) 

10. Za sve ovo potreban je svestan napor. Svaki tekst treba pročitati i menjati po nekoliko puta. Tada se seku nepotrebne reči, traže bolji izrazi, skraćuje, pojednostavljuje i radi sve ono iz prethodnih tačaka. John Kenneth Galbraight, najbolji pisac među ekonomistima, kaže ovako: tu prepoznatljivu notu spontanosti u pisanju dodam negde oko pete revizije.

Pročitajte neku knjigu o pisanju i stilu. Sve ovde napisano dolazi iz takvih izvora. U njima ćete naći mnogo stvari koje vam nikada nisu pale na pamet. 

COVID-19: šta dalje?

Svaki dan pratimo broj novih slučajeva COVID-19 virusa u zemlji, ali ovaj podatak je praktično bezvredan. Mi ustvari operišemo veličinom koju je ispravno zvati "broj testiranjem potvrđenih slučajeva COVID-19", a ta veličina je pre svega funkcija broja urađenih testova. To je sada, na osnovu svega što znamo na svetskom nivou, sasvim izvesno. Međutim, taj broj nastavlja da se citira, figurira po svetskim medijima i iz njega se izvode zaključci kao što su procene smrtnosti virusa i uspešnost različitih strategija. To je, ukratko: garbage in, garbage out.

Najbolji podaci koje imamo o korona virusu su oni koji dolaze iz slučajeva gde su testirani svi. To su, za sada, kruzer Diamond Princess i gradić Vo u Lombardiji. Oba imaju populacije od preko 3,000 ljudi i u oba slučaja testirani su svi. Iz njih ne možemo donositi zaključke o transmisiji jer su u pitanju specifična okruženja, ali zato možemo izvući podatke o smrtnosti. U oba slučaja smrtnost od COVID-19 je bila blizu 1% obolelih.

Naredni slučaj koji imamo je Island. Island je testirao preko 6% svog stanovništva. Ali ne samo to, već su uradili i studiju na 5,000 ljudi odabranih metodom slučajnog uzorka. Islandsko masovno testiranje daje bolju sliku stopa infekcije i smrtnosti, ali procena na osnovu slučajnog uzorka kaže da čak i Island sa testiranih 6% stanovništva potcenjuje broj inficiranih -- što istovremeno znači i da je stopa smrtnosti niža. Trenutno je stopa smrtnosti na Islandu 0.3% broja testiranjem potvrđenih slučajeva, a još niža - moguće čak i do 0.1% - od broja slučajeva procenjenog na osnovu slučajnog uzorka. Poslednja studija iz Kine procenjuje stopu smrtnosti na 0.6%.

Stopa smrtnosti je bila precenjena. Broj slučajeva po zemljama je daleko potcenjen.

(Ako vas interesuje broj slučajeva u Srbiji, najbolje je da uzmete broj umrlih i pretpostavite sada već gornju granicu stope smrtnosti od 1%. Trenutno je u Srbiji umrlih 44. Po mom mišljenju to znači da je pre desetak dana broj inficiarnih bio oko 4,400. Na ovo dodajte rast od tada do danas. Sa rastom od 5% dnevno to je preko 7000, a sa rastom od 10% to je blizu 11,500. Ove stope rasta nisu visoke u odnosu na ono što se dešavalo ranije i sa stupanjem karantina na snagu verovatno stabilno padaju. Ali to ćemo znati tek sagledavanjem broja umrlih narednih dana.)

Manja stopa smrtnosti je dobra vest. Ali istovremena i povezana potcenjenost broja slučajeva nije. Da li to znači da se COVID-19 širi lakše nego što mislimo?

Istraživanja to ne pokazuju. Ima studija slučajeva pacijenata i inficiranih i sve govore o dosta bliskom kontaktu tipičnom za prenos bolesti. Po jednoj studiji se čak 85% infekcija prenosi unutar porodice. Ali to ne znači da ako je neko inficiran onda je to automatski i porodica, jer druga studija pokazuje da manje od 10%, a uz mere opreza i manje od 5% inficiranih to prenese na porodicu. Studija autobusa u Wuhanu kojim je putovao pacijent sa simptomima pokazuje da se nekoliko njih u tom autobusu razbolelo, ali niko od onih ko je imao masku. Ima raznih studija, različitih metodologija i različitih stepena pouzdanosti. Ali na osnovu svega što sam do sada video -- medicinskih studija za čije vam praćenje treba internet i osnovno znanje statistike, a uopšte ne morate biti famozni epidemiolog -- COVID-19 se prenosi lako, ali ne baš tako lako. Sve je u verovatnoćama -- da, možete se zaraziti ni krivi ni dužni, kroz neki uvijeni scenario. Ali verovatnoća je mala.

Tako veliki broj slučajeva, u kombinaciji sa ipak ne tako nekontrolisano lakom transmisijom može da znači samo jedno: da ljudi jednostavno nisu bili dovoljno pažljivi. Postajali su sve pažljiviji sa širenjem svesti o opasnosti virusa, ali je do tada i broj slučajeva rastao. Zato su čak i konzistentno niže stope rasta infekcija u karantinu bile praćene sve većim apsolutnim brojevima bolesnih -- u Italiji, Španiji i generalno svuda, zavisno od početka karantina i preduzetih mera.

Šta je dalji zaključak? Posle prvog talasa, kada se broj slučajeva smanji, svet se može polako vraćati u normalu. Rizične grupe i dalje mogu biti izolovane. Ali svi sa manje rizika mogu - uz pojačane mere opreza - nastaviti relativno normalno funkcionisanje do pronalaska vakcine. Jedna velika nepoznanica za koju i dalje nema dovoljno istraživanja je uloga dece u transmisiji. Od toga će zavisiti vraćanje u škole i vrtiće, što je pretpostavka za vraćanje u normalan život i rad odraslih. Druga nepoznanica je uticaj leta, jer još nema pouzdanijih studija o tome da li će toplije vreme i vlažnost malo usporiti prenos virusa. Ali i pre nego što to tačno saznamo možemo izvući neke zaključke o daljim koracima.

Ekonomski pad koji nastaje iz ove situacije takođe ima posledica po zdravlje. U jednom trenutku će ekonomski kolaps čisto zdravstveno gledano, meren skraćenim životnim vekom, izvesno postati skuplji od virusa. Ne znam gde je ta tačka ali ona svakako postoji.

Da ponovim: 1) smrtnost je manja nego što smo ranije mislili; 2) slučajeva je mnogo više nego što mislimo; 3) transmisija je laka, ali ne tako laka da bi bila potpuno van naše kontrole; 4) ekonomski kolaps košta zdravlja.

Posle skoro mesec dana karantina, stope rasta novih infekcija su sasvim sigurno pale. One će u narednih nedelju ili dve nastaviti da padaju, a u međuvremenu se treba pripremati za nastavak normalnog života. Mislim da će ceo svet sada ići u tom smeru i očekujte promenu atmosfere već u toku dolazeće nedelje.

Vraćanje u normalu će biti moguće samo uz lične mere prevencije. Prva neophodnost za nastavak normalnog funkcionisanja su maske. Mnogo ljudi u Aziji ih je nosilo i pre ovoga, a sada će morati da ih nosi većina nas. Bar ove godine. Druga su sapuni i sanitajzeri na javnim mestima. O higijenskim merama sada već svi dovoljno znamo, ali ovo se odnosi na mere javnog zdravlja. Država, firme i sva javna mesta se moraju pripremati i već raditi na ovim sledećim koracima u normalizaciji života.

Maske i higijena važe globalno, ali treba razmisliti i o merama specifičnim za lokal. U Beogradu konkretno, čini mi se da je najveći lokalni problem prenatrpani javni prevoz. Kao prvi korak ka normalizaciji života uz prisustvo virusa Beograd treba -- kupovati autobuse. Pitanje javnog prevoza je do pre mesec dana bilo pitanje komfora. Sada je to postalo pitanje javnog zdravlja i posledično, ekonomsko pitanje. Stopa povraćaja na ulaganje u javni prevoz u Beogradu je sada enormna. Drugi lokali mogu izvući druge zaključke, ali poenta je da je vreme za korake ka prilagođavanju i normalizaciji sada.

Da otrkijem poziciju: ja u vezi ovog virusa spadam u paničare. Od januara sam svakog jutra gledao brojke iz Kine. U januaru sam kupio zalihe namirnica. Krajem januara sam tvitovao da se država mora pripremati odmah. Početkom marta sam pisao da treba zatvoriti škole. Povukao sam svoju decu iz škole pre nego što su se zatvorile. Ali sada se situacija menja i imamo više podataka. Vreme je da se pripremamo za sledeću fazu: vraćanje normalnih poslovnih aktivnosti, uz prilagođavanje navika i infrastrukture, uz mnogo manje socijalnih aktivnosti i velike mere ličnog opreza.

Zašto država prodaje banku?

Povodom prodaje Komercijalne banke, Marko Kon pita: "Ja u stvari ne razumem zašto bi prodavali nešto što dobro radi i zarađuje pare?"

1. Evo mog pitanja, samo naizgled apsurdnog: Zašto Mercedes prodaje svoje automobile kada odlično rade? 

Mercedes prodaje svoje automobile jer drugi vrednuju taj gotov automobil više nego što ga vrednuje sam Mercedes. Vrednuju ga više jer mogu da ga bolje iskoriste. Mercedesu jedan auto vredi cenu koštanja od 45 hiljada evra, kupcu vredi 55 hiljada, a nađu se na tržišnoj ceni od 50 hiljada. 

Dakle, i jako dobre stvari se prodaju. I Mercedesi i dijamanti i brzo rastući startapovi. Odluka o prodaji je nevezana za kvalitet stvari. To su dve različite dimenzije. 

2. To su dve različite dimenzije jer su razdvojene postojanjem cene. Dobre stvari se prodaju jednako kao i loše, firme koje zarađuju se prodaju baš kao i firme koje gube, jer postoji cena koja sve to ukalkuliše. Tesla gomila gubitke ali je tržišna cena firme visoka jer u nju ulazi i verovatnoća buduće profitabilnosti.  

Da li je Komercijalna banka prodata po pravoj ili po preniskoj ceni? Svaka cena je nagađanje, pipanje u mraku. Ne postoji prava, realna, cena nezavisna od percepcija i projekcija. U ovom slučaju znamo da je tržište imalo pristojnu šansu da razmisli. Znamo da je postojao javni tender, da se ponuđači nisu potukli, da je NLB ponudio najviše i da nema žalbi na proceduru. 

Samim tim, oni koji misle da je cena ipak preniska logički impliciraju da je celo finansijsko tržište omanulo u ovom procesu. Izgubila je ne samo država Srbija, već i sve ostale banke koji nisu učestvovale i nisu ponudile više od NLB-a. Šta mislite, da li se sada Unicredit, Intesa, Reiffeisen, OTP i na desetine ili možda stotine drugih banaka potencijalno zainteresovanih za ovo tržište udaraju u glavu što jer im je pred očima promakla jedna takva prilika? Ako tvrdite da je postignuta cena daleko niža od realne, onda otkaze treba da popiju mnogi šefovi mnogih banaka jer su ostavili desetine ili stotine miliona evra na stolu.

3. Država prodaje banku - i ako mene pitate, država treba da proda svaku banku - zato što: 
  
  a) Država ne ume dobro da vodi banke. Komercijalna banka je bolja od prosečnog državnog preduzeća jer je dobar deo vremena imala mešovitu međunarodnu vlasničku strukturu i kontrolu, jer ima dobre pozicije na tržištu i naklonost države i povezanih preduzeća, i jer se bavi jednim rutinskim poslom koji sledi dosta uniformnu međunarodnu regulaciju. 

Ali je gotovo izvesno da se poslovanje KB može poboljšati. Neki govore o velikom višku kapitala koji KB ima, ali višak kapitala je upravo znak da se banka ne vodi na dobar način. Višak kapitala samo znači da sredstva u aktivi nisu dobro plasirana. To je oportunitetni trošak -- ekonomski gledano, gubitak -- za banku. Viškom kapitala se ne hvali.

  b) Država ima važnije stvari od vođenja banaka. Prevencija pandemije je jedna od njih. Brzo, glatko i kvalitetno sudstvo je druga. Renoviranje ulica je treća. Ima ih još dosta i ključan je opet koncept oportunitetnog troška -- država je loša u onome čime treba da se bavi, između ostalog i zato što se neprestano bavi stvarima u kojima nam nije potrebna. Bankarstvom, na primer.

  c) Državno vlasništvo u privredi priziva korupciju, ali to bi već trebalo da bude očigledno osim ako niste baš toliko naivni da verujete u silazak “profesionalnog menadžmenta” na teritoriju Srbije godine 2024.

Hvala Marku za inspiraciju.

Plate u Beogradu i Bonu

Nemanja Rujević postavlja dobro pitanje:

Ako kapućino u Bonu košta od 2,5 do 3,2 evra, a u BG od 1,8 do 2,5 evra, ako su i tamo i ovamo kafići puni, a poreske stope uporedive, zašto ljudi koji mi prave kafu u BG zarađuju tri puta manje bruto od onih u Bonu?

Evo kako ekonomisti razmišljaju o formiranju plata.

Najpre, polazi se od pretpostavke da i vlasnik kafića u Beogradu i vlasnik kafića u Bonu pre svega žele profit. Ovo je realistična pretpostavka i to je važno naglasiti ne samo zbog računice već i da bi se odmah otklonila razna psiho-sociološka nagađanja -- da je, recimo, vlasnik u Bonu velikodušan a vlasnik u Beogradu gramziv. To nije tačno i ne može dovesti do tako velikih sistematskih razlika u platama. Vlasnici srpskih kafića po pravilu nisu milioneri i kafići nemaju abnormalne profitne stope. Kafić je dosta lako otvoriti, pa ako tu za gazde ima toliko para do sada bi se i drugi opametili i obogatili. Priča o bogatim ali sebičnim gazdama -- odnosno, marksistička teorija eksploatacije radnika primenjena na kafiće i konobare -- može se odmah eliminisati.

Uzmimo da kafić u Beogradu i kafić u Bonu imaju po pet radnika. Pretpostavimo, da bi se držali proporcije od 1:3 iz pitanja, da je plata konobara u Beogradu 500 a u Bonu 1500 evra. Zanemarimo i razlike između bruto i neto plata i visina opterećenja jer to takođe ne objašnjava veliku razliku između plata po zemljama. 

Uslov da beogradski vlasnik zaposli dodatnog, šestog, konobara je da dodatni konobar generiše najmanje 500 evra neto prihoda, jer jedino tako mu se dodatno zapošljavanje isplati. Uslov da nemački vlasnik zaposli dodatnog konobara je da mu dodatni konobar generiše više od 1500 evra neto prihoda. 

Na pitanje koje glasi "zašto je bonski konobar tri puta skuplji od beogradskog", odgovor je: "zato što je bonski konobar tri puta produktivniji od beogradskog." Generiše tri puta više prihoda vlasniku.

Pre nego što skočite, ova razlika u produktivnosti je samo matematička činjenica. Tako se produktivnost meri. To ne znači da je bonski konobar tri puta bolji ili da tri puta više radi. Ali znači da na ovaj ili onaj način, on tom kafiću stvori tri puta više prihoda. Razlika najverovatnije nije u radu konobara već u prometu kafića. Kad bi se isti beogradski konobar preselio u Bon i on bi nekim čudom stvarao tri puta više prihoda.

Sve ovo ukazuje da razlika u platama ne proizlazi od razlike u radu konobara, niti razlika u ponašanju vlasnika, već iz razlika u ostatku privrede. U onima koji stvaraju promet kafića.

Plate za neko konkretno zanimanje u jednoj zemlji u odnosu na prosek te zemlje zavise od ponude i tražnje za tom vrstom rada. Ali nivo plata uopšte u zemlji zavisi od produktivnosti cele privrede. Produktivnost se definiše kao vrednost koju privreda stvara po glavi zaposlenog. Nemački kafići ostvaruju veći promet jer je ostatak nemačke privrede produktivniji i stvara veliku vrednost. Onda se ta vrednost, putem prometa koji imaju kafići, preliva u tražnju za konobarima čak i po ceni od 1500 evra. A tražnja za konobarima preliva se u isto takve plate konobara.

Bonski konobar zarađuje tri puta od beogradskog zato što nemačke firme u granama koje nemaju nikakve veze sa kafićima i konobarima stvaraju mnogo više vrednosti od srpskih. Jedini održivi način da plate konobara - i bilo koga - u Srbiji budu veće je da produktivnost firmi u Srbiji poraste.