Sloboda govora

U zanimljivom tekstu Megan McArdle postavlja između ostalog pitanje koje ulazi u srž klasičnog liberalizma - da li principijelna crta između privatnog i državnog sankcionisanja govora suštinski opisuje slobodu govora. Znači, da li je društvo u kojem vam država dozvoljava da kažete šta hoćete (ne postoje nikakva zakonska ograničenja, congress shall pass no law, etc.) ali rulja kažnjava svaki iskorak iz strogo propisanih okvira društvo u kojem zaista postoji sloboda govora?

Neposredan povod za njenu kolumnu je nedavni incident u Guglu, gde je jedan od inženjera izneo svoje viđenje "manjka" žena u Guglu i, opštije, inženjerstvu i kompjuterskim naukama. Kao ženi koju su roditelji naterali da završi  ETF odavno mi je jasno da je priča o diskriminaciji žena u tehničkim oblastima potpuna budalaština. Upravo je suprotno - u svakoj situaciji koja zahteva tehničko znanje ženska osoba koja ga ima dobija pozitivnu pažnju i biva dodatno stimulisana i nagrađivana. Ima raznih istraživanja na ovu temu, ali iskreno, za mene se stvar svodi na to da imam zaista dosta iskustva u svemu tome i ako postoji problem onda je on suprotan a to je presija da se žene bave matematikom ili, još gore, inženjerstvom i programiranjem. Megan McArdle ima odličan tekst i na tu temu koji je vrlo sličan mom iskustvu a opisuje taj osećaj da ste okruženi ljudima kojima je to čime se svi vi profesionalno bavite mnogo zanimljivije nego vama (i da će kao posledica u tome biti mnogo bolji). Sećam se npr. nekih inače lošijih studenata na ETF-u koju su u slobodno vreme pravili nekakva tranzistorska kola. Ili, na postdiplomskim studijama statistike, kineskim studentima koji isprobavaju varijante nekog problema koji nije za domaći. Ili, u Matematičkoj gimnaziji onih koji vikendom prorađuju rumunske zbirke. To je demorališuće i otuđujuće i tu vam postane očigledno da ste vi za nešto drugo, nešto u čemu ste ne samo dobri nego vas i interesuje. Kao i velikoj većini žena, meni je sedenje za kompjuterom, osim ukoliko je u pitanju neka vrsta komunikacije, dosadno (a suprotno uvreženom mišljenju nije preterano dobro ni plaćeno. Ljudi koji su najglasniji na temu da više žena treba da se bavi npr. programiranjem se praktično nikad sami ne bave tim divnim, zanimljivim poslom).

No, čak i da James Damore nije u pravu, ostaje činjenica da je zbog mišljenja koje je izneo izgubio posao ne samo u Guglu nego je zahvaljujući internetu i društvenim mrežama stigmatizovan verovatno do kraja života. Drugim rečima, posledice iznošenja "pogrešnog" mišljenja su prilično dramatične. Nije to baš Goli otok, ali je po posledicama rekla bih prilično uporedivo sa nekom formom ograničenja slobodnog govora u zakonskoj sferi.

Ova tema mi često pada na pamet kad poredim SAD i Srbiju. Na papiru, sloboda govora u SAD je veća nego u Srbiji. Prema klasičnoj libertarijanskoj prici, bitno je samo da li dršava ograničava govor. Ali, subjektivni osećaj je drugaciji. U Srbiji se osećam slobodnije da pričam o čemu hoću, kako hoću, da eksperimentišem sa idejama. Nema te masovne osude; kao da ljudi nisu toliko investirani u svoje stavove. U stvari nisam sigurna da bih se usudila da napišem ovakav tekst na nekom američkom blogu - svakako ne ako bih npr. bila direktor neke kompanije ili docent na univerzitetu.

Skoro je nezamislivo da u Srbiji neko napiše memo kakav je napisao James Damore. U stvari, već sama cinjenica da za tim nema potrebe govori o nekim zdravim rezonima u srpskom društvu; kad nesto nije tabu nema potrebe ni za njegovim kršenjem. Takođe je nezamislivo da se oko ovog zapisa razvila takva histerija. Bilo bi verovatno glasova kritike, ali oni teško da bi imali neke trajnije posledice. Zoran Milivojevic je tu dobar primer - neko ko voli da kontrira tom nekom recimo sa Zapada uvezenom elitnom mišljenju, i ko je često kritikovan a ipak opstaje na javnoj sceni u moralnom rangu sa svima ostalima, kao predstavnik 'druge strane'. U međuvremenu, teniski komentator u SAD je izgubio posao jer je rekao da Venus Viliams igra 'gerila tenis' (a pošto 'gerila' zvuci kao 'gorila'...).

U krajnjoj tački problem sa libertarijanskom teorijom je dublje prirode. Ljudska istorija i društvo se ne može podvesti pod mali broj jasno formulisanih principa. Postoje razni principi (privatna svojina, individualna prava) koji imaju puno smisla i objašnjavaju mnogo stvari ali kad sve odgovore pokušamo da pronađemo u njihovoj primeni upadamo u razne apsurde. Vremena se menjaju, više ne živimo pod zabranom uvoza i kontrolom cena, nisu svi principi jednako relevantni. Tako je i sa slobodom govora. U npr. Turskoj je državna represija glavni problem. Ali, na mnogim mestima, naročito na Zapadu, postoje ozbiljnija ograničenja. Za njih je potreban neki novi princip.

Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika

Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 

Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 

Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.

Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 

Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 

Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 

Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 

  

Anti-Veber

Maxom Weberom se danas bavi još samo nekoliko istoričara društvenih nauka i Srbija. Glavna ideja po kojoj je u Srbiji poznat i koja se aktuelizovala sa dolaskom Ikee je povezanost protestantskog duha i uspeha kapitalizma. To je zanimljiva hipoteza i deo je šire literature o kulturološkim osnovama ekonomskog rasta. Weber nije bio prvi (Monteskje je, recimo, nagađao da su južnjaci lenji zbog sunca i lepog vremena a severnjaci predodređeni za uspeh jer im je oštra klima istesala duh), ali njegova tvrdnja je možda najpoznatija te vrste.

Tvrdnja je empirijski sumnjiva. Istraživači koji su je kasnije testirali ukazivali su da su drugačije stvari bile posredi. Neku su tvrdili da je Weber pobrkao regione sa religijom kao uzrokom, odnosno propustio da kontroliše za region. U nekim od većinski protestantskih regiona katolici su bili u proseku uspešniji, ali je Weber propustio da to sagleda i pripisao ukupni veći prosečni dohodak regiona protestanizmu, tačnije kalvinizmu. Ovakve stvari se jako teško raspetljavaju (moguće je, recimo, tvrditi da su katolici u takvim krajevima prisvojili većinsku protestantsku etiku), ali bezbedno je reći da Weberova hipoteza empirijski nije dobro prošla.

Danas protestanski sever Evrope jeste bogatiji od katoličkog juga. Problem je što je nemoguće utvrditi da je protestantizam taj ključni faktor koji pravi razliku jer se Italija i Švedska razlikuju po mnogo dimenzija. Ako uzmete Nemačku, mahom katolički jug je bogatiji i uspešniji po svim merilima od uglavnom protestanskog severa.

Ali interesantnije od empirijske validnosti Weberove hipoteze je konceptualna greška koja iza nje stoji, istorijski a možda još više danas. Protestantska etika podrazumeva štedljivost i marljivost i tvrdnje o superiornosti protestantkog duha baziraju se na ovim osobinama. Ako naporno radite i pazite na svaki dinar, imate veće šanse da zaradite i sačuvate. To nije sporno, ali veliko je pitanje koliko je tako nešto značajno u razvoju kapitalizma.

Ekonomski rast koji je započeo u 18-19. veku -- nagla promena koju opisujem u Šta je kapitalizam (i koju su dobro obradili mnogi autori koje ćete tamo naći u fusnotama) nije mogla nastati štednjom. Nisu zapadne privrede počele da rastu zbog štednje i marljivosti. I nisu rasle po principu cigla na ciglu, već zahvaljujući idejama i inovacijama. I danas razvoj i napredak ne dolaze primarno iz štednje nego iz preduzetničke kreativnosti, iz novih ideja i eksperimenata. Kodak i Nokia nisu propali zato što je neka druga firma sekla troškove i štedila, već zato što je neka druga firma imala genijalniju ideju. Zato što je neko smislio Blackburry, pa onda iPhone. Kalifornija nije bogatija od Japana zato što u San Francisku više rade i štede nego u Tokiju. Sasvim suprotno, Japanci su čuveni po disciplini i marljivosti, a sve se javnije govori o pozitivnoj ulozi halucogena Silikonskoj dolini.

Štednja i marljivost su odlične osobine, ali je Weberov protestantski model rasta upitan, naročito danas kada se kao u Srbiji propagira sa stotinak godina zakašnjenja. I protestantski sever Evrope dobro razume da iako štednja ne može da škodi, pravi kvalitativni progres dolazi iz kreativnosti. Švedska ima visoke stope preduzetništva i vaučerski sistem obrazovanja koji omogućava slobodu i eksperimentaciju. Ključne su ideje  - kao što je, recimo, koncept Ikea prodavnica - a ne štednjom nagomilani kapital. 

Bolji život

"Junaci Boljeg života su sve vreme bili u potrazi za boljim životom, a danas vidimo da je to što su ti junaci živeli zapravo bolji život u odnosu na ono što mi živimo danas... Danas je nemoguće zamisliti Gigu Moravca, pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu, imaju troje dece, kubure da tu decu izvedu na pravi put, ali opet žive neki pristojan život, imaju auto, bore se s računima i kreditima, ali žive pristojno..." kaže Dragan Bjelogrlić u zanimljivom intervjuu.

OK, već mnogo puta smo pričali o toj iluziji da se pre 30 ili 40 godina bolje materijalno živelo - bolje jelo, oblačilo, i ono što mene posebno iritira, više putovalo (ne, nije se više putovalo).

Ono što je zapanjujuće u ovom primeru je ne to što je Bjelogrlić zaboravio kako se stvarno živelo - to je, kao što rekosmo, prilično uobičajena pojava - nego je zaboravio kako je taj život prikazan u seriji u kojoj je on sam glumio. Toliko je dakle ukorenjena njegova percepcija da se nekad bolje živelo, da on koji je godinama napamet učio dijaloge, provodio stotine sati sa drugim glumcima/likovima, komentarisao (pretpostavljam) anegdote po kafanama, prisećao se uspomena sa snimanja i tako dalje je zaboravio stvari kojih se sećam ja koje sam to samo gledala na TV-u pre otprilike 25 godina! Moja jedina prednost je što ne robujem toj iluziji i to je izgleda dovoljno da moje sećanje bude bliže istini.

Krenimo od ovog opisa "pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu". I zaista, Giga i njegova žena žive u velikom saloncu u samom centru Beograda (mislim čak možda u Knez Mihajlovoj ulici i to preko puta fontane). Ali, jedan od glavnih zamajaca drame u "Boljem životu" je upravo klasna razlika izmedju Gige i njegove žene. On je pomalo neotesan, a ona dolazi iz bogate stare porodice. "Pravnik u nekom preduzeću" i "profesor latinskog" nikako ne bi mogli da od svojih plata žive u takvom stanu. To nam serija jasno daje do znanja pokazujući kako žive njihove srodne duše tj. ljubavnici - Voja Brajović je takodje profesor u gimnaziji i živi, i to kao čovek u već nekim godinama, u malom stanu i to sa svekrvom! Gigina ljubavnica i sekretarica, koju glumi Gorica Popović se više ne sećam tačno gde živi, ali svakako se skromno oblači. 

To nije kraj! Devojka/ljubavnica Bjelogrlićevog filmskog brata Saše, Koka, zivi u sobi na periferiji gde je debelo smara njen gazda (zašto se ne odseli na neko lepše mesto, mozda neki salonac na Terazijama?). Kroz propalo preduzeće u kojem radi Saša upoznajemo niz likova koji skromno žive (postoji tu nekakva stambena rang-lista oko koje se glože posto na njoj sede decenijama) i provode vreme u raspadajućem podrumu razglabajući o svinjskim polutkama.

Pored Gige i njegove žene jedini ljudi koji u materijalnom smislu žive dobro su direktori i visoko pozicionirani menadžeri u (uspešnim?) preduzećima (Jataganac, Kurcubic, Jatagančeva ljubavnica) i ona pevačica/sponzoruša u koju je bio zaljubljen Bjelogrlic. Devojka koju glumi Dubravka Mijatović je takođe bila iz neke imućnije porodice. Svi ti imućniji likovi su, uzgred, prikazani kao nesrećni i moralno problematicni.

Da nije bilo ovog intervjua nikad mi ne bi palo na pamet da mislim o svemu tome, ali sad kad razmislim u toj seriji je bila dosta izražena osuda klasnog raslojavanja u jednom prilično depresivnom društvu (gorem nego što ga se ja sećam). Ako već ne možemo da se usaglasimo da li se nekad bolje živelo jer svako ima neke druge primere i uspomene, možemo bar da se zajednički zapitamo da li se u "Boljem životu" bolje živelo.

Šta je GDP?

Pošto GDP odbija da poraste, iz Vlade su najavili kratkoročne mere za njegov brži rast. To odaje nerazumevanje koncepta i svrhe GDP.

GDP je pre svega mera. Kada mera postane cilj, onda prestane da bude dobra mera. Telesna temperatura je dobra mera, jer vam njen rast saopštava nešto o stanju vašeg zdravlja. Ali kada je pretvorite u cilj, kada uzmete da je lekovima veštački spustate, onda ćete možda i postići cilj od ispod 37 ali vam temperatura više ništa ne saopštava.

Veliki deo problema sa GDP-em proizlazi iz nerazumevanja šta on stvarno znači. GDP predstavlja ukupnu količinu proizvodnje po tekućim cenama, a to nije isto što i ekonomsko blagostanje stanovništva. Ukupna novčana vrednost proizvodnje je jedan zaobilazni pokazatelj ekonomskog blagostanja i kao takav ga treba i tretirati. Kao i na temperaturu, na njega treba obraćati pažnju ali ne sme postati sam sebi cilj. Cilj je blagostanje stanovništva.

Vi možete kratkoročnim merama napumpati takav pokazatelj. Najjednostavnije je to uraditi državnom potrošnjom kroz zaduživanje. Državna potrošnja je jedna velika komponenta GDP-a i dodatna potrošnja, zapošljavanje ili povećanje plata u javnom sektoru kroz državno zaduživanje može već u kratkom roku povećati GDP.

Nerazumevanje GDP-a stoji i iza zdravo-za-gotovo uzetih tvrdnji poput one da "privreda Srbije još nije dostigla nivo iz 1989." Možda je dostigla mereni nivo GDP, možda i nije, ali je ekonomsko blagostanje prosečnog stanovnika danas svakako mnogo veće. U GDP ulazi ukupna potrošnja domaćinstva, koja je, možda, po nekoj meri, sa nekim od mogućih preračunavanja inflacije i kupovne moći, 1989. bila veća. Ali to je uglavnom irelevantan podatak, jer je za materijalno blagostanje ključno šta se takvom potrošnjom dobija. I jasno je da se danas dobija mnogo više, uz mnogo veći izbor. Te 1989. su banane bile luksuz, a za isti novac za koji ste tada kupili EI-Niš danas možete Sony TV sa ravnim ekranom. Novi proizvodi, inovacije i širina izbora su elementi blagostanja iako to GDP brojka ne reflektuje. Šta je kapitalizam ima još ovakvih primera i detalja o ekonomskom rastu u vremenu.

Statistike zapadnih zemalja pokušavaju da brojke koriguju za rast kvaliteta robe, ali to je nemoguće uraditi na neki egzaktan način i konsenzus je da je ekonomski rast i pored takvih korekcija potcenjen. IT je verovatno najpotcenjenija oblast -- računarska snaga raste eksponencijalno ali u GDP ne ulazi to nego opadajuće cene računara i gadžeta. A u zemljama poput Srbije, koje sve to uvoze, korekcije kvaliteta i nema; jednostavno za svaki evro uvoza dobija se sve veće materijalno blagostanje a da se to nikako ne obuhvata.

Ovako GDP izgleda na grafiku ponude i tražnje, ako bi se one posmatrale agregatno, na makro nivou. GDP je količina proizvodnje puta cena, plava povrišna na grafiku ispod. To je ono što znamo i što merimo. Ali ekonomsko blagostanje nije to, nego narandžasta povrišna iznad, potrošački višak. Zelena kriva tražnje pokazuje koliko bismo hipotetički najviše platili za neku robu kada bismo morali. Ali mi ne plaćamo to, nego samo tržišnu cenu; a razlika između hipotetičke spremnosti da se plati i onoga što se plaća je mera neto ekonomskog blagostanja koje dobijamo.

Kada kod zubara platite anesteziju, GDP poraste za cenu anestezije; ali je vaša korist od anestezije višestruko veća. Cena puta količina anestezije je za pacijente trošak -- koji nije sam sebi cilj, ali upravo to predstavlja GDP. Krajnji cilj je korist, olakšanje koje anestezija donosi iako ono nije objektivno merljivo.

GDP je i dalje donekle korisna mera, ali sa tehnološkom transformacijom i rastom udela usluga u privredi njegov ugled ubrzano opada. Bolje je u sagedavanju situacije uključiti i alternative kao što su zaposlenost, prosečne plate, potrošnju i subjektivne ankete o ličnoj ekonomskoj situaciji. Baš zato je ova, čini mi se, rastuća opsesija GDP-em u Srbiji anahrona, dok bi mere usmerena ka njegovom kratkoročnom povećanju sasvim sigurno bile kontraproduktivne po životni standard.