Obamina spoljna politika

U senci američkih preliminarnih izbora za predsednika dešava se nešto vrlo zanimljivo sa Obaminom spoljnom politikom. Predsednik koji je započeo svoj mandat turnejom izvinjavanja po svetu, nastavio popuštanjem i "resetovanjem" odnosa sa diktatorima širom sveta, a verovatno krunisao dogovorom sa Iranom kojim praktično daje zeleno svetlo teheranskom režimu da nastavi gde je stao sa nuklearnim programom uz milijarde dolara nagrade za to, poslednjih meseci je tiho i ispod žita fundamentalno promenio svoju politiku. Bez mnogo teoretisanja i velikih talambasa, Obama razmonitrava sve ključne parametre svoje spoljne politike sa kojom je pobedio i u koju je dugo verovao i zbog koje su ga svi levičari širom sveta podržavali.

Sve je započelo prošle jeseni kada je NATO, na moje prijatno iznenađenje, pozvao Crnu Goru da se priključi alijansi. Naravno, Crna Gora jeste mala i strateški nevažna zemlja. Ali, u nekim situacijama veličina i međunarodna "težina" zemlje ne moraju da budu odlučujući za njenu sudbinu: najvažniji fakat je da Putin ne misli da je Crna Gora mala i beznačajna zemlja, inače ne bi uložio velike pare i obaveštajnu i propagandističku logistiku u obaranje Đukanovića prošle jeseni. Obamina reakcija, po prvi put za osam godina je bila - "hoćeš tuču, dobio si tuču". Crna Gora sama po sebi nije važna, ali je važno pokazati zube ruskoj vlasti, i to na vrlo bolan i očigledan način: pozivanjem i uspešnom integracijom (potpisano pristupanje pre nekoliko dana) zemlje na koju su oni bacili oko i u čije prebacivanje u kremaljsku interesnu sferu su uloženi značajni resursi. Crna Gora je bila prvi dramatičan prst u oko Putinu od strane Obame, za koga je kremaljski despot sve do tada verovao da ga može manipulisati po volji. Ma koliko Crna Gora bila mala, bilo kakvo dalje proširenje NATOa za Putina i KGB vrhušku predstavlja so na ljutu ranu nezalečenog neo-staljinističkog šovinizma i pokazna vežba "ko je bos".

Međutim, ulazak Crne Gore u NATO je bio tek početak. Poslednjih nekoliko meseci dešava se dramatično zgušnjavanje loših vesti, za Putina. Obama je, prekršivši svoje svečano obećanje "resetovanja" odnosa, postavio raketni štit u Rumuniji, što je izazvalo potpunu konsternaciju u Moskvi, Drugi deo integrisanog sistema će biti postavljen u Poljskoj do 2018 godine. To je isti onaj raketni štit koji su Buš i Obama otkazali u znak dobre volje prema svom drugu Vladimiru. Međutim, drug Vladimir je izgleda pogrešno shvatio njihovu benevolenciju i kao uzvratni znak dobre volje okupirao Krim i krenuo da dalje oslobađa Ukrajinu od Ukrajinaca, uz ne baš mnogo suptilne pretnje da bi svoju oslobodilačku akciju mogao da proširi i na Litvaniju i Estoniju.. Ovaj štit, po rečima NATO generala, nije usmeren protiv Rusije nego protiv Irana, ali to je smešno: prvo nije li to isti onaj Iran koji je Obama "pacifikovao" svojim sporazumom, a drugo, čak i da je tako, taj sistem (vrlo tehnološki napredan) može vrlo lako da se "prenameni". Vladimir nema nikakvu dilemu protiv koga je štit usmeren i već suptilno preti ruskim raketama Poljskoj i Rumuniji.  A da Vladimir ne bi možda nešto opet pogrešno shvatio u vezi Litvanije i Estonije, četiri bataljona NATOa će da budu raspoređena u tim zemljama i u Poljskoj. Značenje toga potpukovnik KGB će lako shvatiti..

Da ovo nije samo neki pik na Vladimira nego opštija promena koncepcije, vidi se po tome šta Obama radi u vezi Kineza, po Ameriku svakako dugoročno opasnije pretnje. Kineska hunta je Obaminu mlakost i patos izvinjavanja takođe shvatila na jedini mogući način na koji su svi takvi režimi u stanju da shvate takvo ponašanje: kao izraz slabosti i kao zeleno svetlo za dalji banditizam. Kineski komunisti su zato proširli i intenzivirali svoju kampanju pritisaka i vojnog zastrašivanja suseda (Japan, Koreja, Tajvan, Filipini, Vijetnam...) i čak krenuli da protivno svim međunarodnim normama grade vojne instalacije u međunarodnim teritorijalnim vodama južnog kineskog mora. Obama je nekoliko godina to sve mirno posmatrao i oni su verovali da ništa ne može da krene naopako. Ipak, poslednjih nekoliko meseci to se počelo menjati: posle dužeg perioda u kome su američki brodovi i avioni bili meta kineskog maltretiranja i provokacija, oni sami su počeli da prave provokacije i da maltretiraju kineske avione. Sledeći korak je bio izveštaj Pentagona gde je pekinški režim vrlo direktno optužen za kršenje međunarodnih normi i ilegalnu izgradnju vojnih instalacija. Pekinška hunta je na to reagovala histeričnom denuncijacijom izveštaja kao ratnog huškanja koje "uništava poverenje između dveju zemalja" (interesantno je kako banditski režimi i njihovi apologeti na Zapadu svaku kritiku sebe samih obavezno proglašavaju aktom "rata").

Međutim, Obama je nastavio sa mnogo sistematičnijom politikom: sa Tajvanom je proširena vojna saradnja, američki marinci se na poziv filipinske vlade vraćaju na Filipine, a pre neki dan Obama je napravio radikalni i za jednog levičara ironični obrt: ukinuo je sve američke sankcije Vijetnamu u domenu vojne saradnje, i otvorio vrata da Amerika naouruža do zuba svog bivšeg neprijatelja, koji je predmet stalnog zastrašivanja i teritorijalnih pretenzija Pekinga.

Ako tome dodamo njegovo odustajanje od podrške "revolucijama" po Južmoj Americi i dosta aktivnu podršku obaranju levičarskih režima u Brazilu i Argentini (zbog čega su američki progresivci u apopleksiji a Obama i Hilari već stekli status izdajnika i marioneta "krupnog kapitala", slika postaje još dramatičnija.

Kako objasniti ovu promenu? Glavni  faktor koji treba uzeti u obzir pop mom mišljenju je iz domena političke psihologije: Obama je narcisista i egomanijak koga je realnost predsedničke politike naterala da svoju egomaniju preusmeri sa spasavanja sveta od Amerike na spašavanje američkih interesa od sveta. Naime, on je dugo uživao u poziciji anti-Buša, Nobelovoj nagradi za mir, koju je dobio pre polaganja predsedničke zakletve ni za šta, i koju bi svaki čovek s minimumom integriteta na njegovom mestu morao da odbije. 2008e godine cela situacija je bila "spakovana" po pravilima levičarskih bukvara. Amerika je problem, i on dolazi, harizmatični crni predsednik, profesor sa Harvarda, da fundamentalno transformiše ne samo Ameriku nego i svet. I onda, kao i mnogi drugi levičarski sanjar pre njega, sudara se sa vrlo prozaičnom i razočaravajućom stvarnošću: svet ne funkcioniše po uzusima harvardskih kafeterija, vuci i jaganjci ne spavaju zajedno, banditi nisu zainteresovani za vilsonovske ideološke fantazije levičarskih profesora, Amerika nije izvor svih problema na svetu i njegova "dobra volja" i poniznost imaju samo jednu, predvidivu posledicu: diktatori i lupeži ga koriste kao "korisnog idiota" za svoje interese a protiv interesa Amerike i njenih saveznika. Obamino herojsko i deluizionističko odbijanje realnosti u ime post-kolonijalnih teorija sa fakulteta je još uvek bilo vidljivo u onom tragikomičnom pozorišnom komadu iz 2012e kada je preko Medvedeva poručivao "Vladimiru" da sačeka na izbore posle kojih će biti mnogo "fleksibilniji" u pregovorima. I Vladimir je vrlo dobro shvatio šta ta poruka znači - zeleno svetlo da radi šta mu se prohte. Ponižavanje i otvoreni prezir koji su prema njemu pokazivali i Putin i kineski komunisti svakako su morali delovati kao otrežnjujući faktor na Obamu. Prosto "potlačene" žrtve američke politike iz harvardskih kafeterija su odbile da sarađuju sa njegovim fantazijama, i nastavile da rade ono što im je opisu prirode - da se ponašaju kao banditi i hohštapleri, To je bila neoprostiva nezahvalnost prema njemu, Mesiji koji je došao da pomiri svet, zaustavi porast nivoa mora, "fundamentalno transformiše" Ameriku, i ceo svet, usput  A oni tako da mu vrate. E, sad će on da im pokaže. Prosto, iako mu je trebalo dosta vremena, Obama se na kraju ipak "prizvao pameti" i iz sveta fantazije aterirao na zemlju. Welcome. Bolje ikad nego nikad.

Istorija je puna pouka. I ironije. Godine 2008 ja sam mislio da je George W Bush propustio zlatnu šansu za iskupljenje zbog neuspeha u Iraku i sramnog povećanja državne potrošnje u toku svoja dva mandata: mogao je da uđe u istoriju kao novi Warren Harding ili Calvin Coolidge, kao čovek kji je odbio "duradi nešto" povodom recesije, čovek koji je odbio da da bankarima 700 milijardi bailouta, u ime principa slobodnog tržišta u koje veruje, i da time zaista i zasluži odijum levičara koji mu ne gine ovako ili onako. Nažalost, Buš nije ni Harding ni Coolidge, već politički trećeligaš i on je uradio ono što bi svaki trećeligaš uradio: slušao "eksperte" i lobiste i "žrtvovao svoje principe slobodnog tržišta da bi spasao slobodno tržište" (naime, ubedili su ga da je to ono što radi).

Izgleda da Obama, nasuprot tome, koristi poslednju priliku koju ima da uradi nešto stvarno korisno: da ispravi makar deo katastrofalnih grešaka koju su on i njegov prethodnik napravili u spoljnoj politici.