O knjizi Mašina za rasipanje para Dušana Pavlovića

Utisak o Raduloviću dok je još bio ministar privrede jeste da bi bolji posao za njega bio u Ministarstvu finansija. Njegova logika tu je jasna: visoki porezi su loši, treba ih smanjiti, kao i druge vidove javne potrošnje (kao što je subvencionisanje). I upravo njegova popularnost kao ministra privrede je došla (bar po mom mišljenju) kao posledica mera koje su više vezane sa javnim finansijama (ideja smanjenja poreza na zarade na primer), nego sa rešavanjem problema državnih preduzeća (što je u domenu Ministarstva privrede). Njegov pristup rešavanju mnogih problema iz tada osnovne nadležnosti je po meni bio nekonzistentan i nedovoljno dobar, o čemu je bilo tekstova i ranije (o predlogu Zakona o privatizaciji, o tzv. ličnim kartama). Takav utisak ostaje čitanjem i ove knjige, a u nastavku je par komentara na neke interesantne detalje:

 

Ekstraktivne institucije

Sama postavka knjige je po meni vrlo dobra. Autor polazi od pojma ekstraktivnih institucija koje definiše kao institucije koje od većine građana izvlače (ekstrakuju) bogatstvo i redistribuiraju ga privilegovanoj manjini, a u njih ubraja Fond za razvoj, Siepu, Ministarstvo privrede, „kvaziprivatne banke“, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Međutim, problemi nastaju kasnije kada je potrebno obrazložiti zašto svaka od tih institucija spada u tu grupu. Iako nije sporno uvrstiti npr. Fond za razvoj i Siepu, čini se da posmatranje nekih drugih (npr. Agencije za privatizaciju) ne može biti toliko jednoznačno. Autor se opredelio za pristup koji će u potpunosti biti u skladu sa politikom Ministarstva privrede u mandatu od pet meseci u kome je bio angažovan, pre nego za razmatranje rada tih institucija u godinama pre toga. Proces privatizacije koji je sprovodila Agencija za privatizaciju od njenog osnivanja je promenio ekonomiju Srbije i učinio proces tranzicije nepovratnim. Jedna od glavnih primedbi koja se provlači kroz knjigu jeste „prodaja ispod cene“ zbog nerešenog statusa zemljišta na kome se nalaze fabrike, pa se stekao utisak da su novi vlasnici kupili firme „bez zemljišta“, koje su kasnije povoljno stekli.

Međutim, to bi bilo moguće da se radilo o prodaji imovine, gde su investitori ponudili cenu za imovine fabrika bez zemljišta. Sve uspešne privatizacije su podrazumevale prodaju kapitala, što znači da je njihova vrednost određena profitom koji se u budućnosti može ostvariti korišćenjem ukupne imovine kojom raspolažu (gde spada zemljište). Kad bi se firma prodavala deo po deo (npr neko kupi samo zgradu, a drugi mašine i odnese ih na drugo mesto), moglo bi se razmatrati šta se desilo sa vrednošću zemljišta i da li je ono stečeno besplatno, ali to nije bio slučaj u najvećem broju postupaka privatizacije. Takve situacije više odgovaraju stečajnim postupcima, koji nisu baš uporedivi sa onima u privatizaciji.

Ipak, iako je postavka dobra, jer se iz načina tretiranja institucija koje se ubrajaju u ekstraktivne stiče zaključak da je jedino rešenje njihovo ukidanje (jer su većina njih osnovane sa idejom podsticanja privrede koja je pogrešna kao takva), kasnije ipak saznajemo da se taj tvrdi stav može i relativizovati, jer je „moguće podsticati privredu, ali to institucionalno uobličiti na drugačiji način“. Dakle, podsticanje privrede nije toliko loša stvar, samo je problem oko toga šta treba podsticati i/ili kroz koju instituciju. Kao novo rešenje se nudi podsticanje rizičnog kapitala – tj. osnivanje Venture capital fonda, kao nove ekstraktivne insitucije koja će da ekstrakuje bogatstvo građana i redistribuira ga privilegovanoj manjini. Ako vidimo šta je na pitanje u jednoj emisiji o potrebi da mu bude stavljen na raspolaganje deo bogatstva građana odgovorio jedan od uspešnijih predstavnika tako definisane privilegovane manjine u regionu, saznaćemo sledeće:

Je li Bellabeat ikad dobio poticaje od Vlade?

Ne, ja mislim da je uzimanje novca od države loše, jer je ona siromašna, glupa i ne zna što radi. Na Wall Streetu ima toliko novca, zašto bi netko od poreznih obveznika i od države uzimao novac za svoj rizični projekt? Mi ne želimo uzimati poticaje, nikad nismo i nikad nećemo.

Međutim, argument u svrhu ovakve ideje ima i svoju filozofsku dimenziju, koja kaže da umesto da birokrate donose odluku o tome gde ulagati novac (kao što je radio Fond za razvoj), Venture capital fond bi funkcionisao tako što bi novac građana ustupio privatnim firmama (bankama i fondovima) koje su, poznato je, daleko racionalnije u poslovnim odlukama. Dakle u zemlji sa prosečnom platom od 400 evra jako je bitno da se građani nateraju da budu investitori u rizični kapital mimo sopstvene volje, a upotreba tako oduzetog novca ne treba da ih brine, jer će za to biti zaduženi „stručnjaci“.

 

Stečaj kao najbolji model privatizacije

Da bivši posao tadašnjeg ministra privrede postepeno postaje jedna od glavnih niti ove knjige, saznajemo već kada se govori o novom modelu privatizacije, uz ocenu da je „jedan od najefikasnijih, a najpotcenjenijih modela privatizacije u Istočnoj Evropi“ zapravo – stečaj. Iako je privatizacija u Istočnoj Evropi počela pre više od 25 godina, glavne rasprave koje su vođene su se odnosile na prednosti i nedostatke vaučerske privatizacije naspram direktne prodaje većinskom vlasniku (na ovom blogu je bilo mišljenja da je vaučerska privatizacija bolja, što je i moj stav, jer smanjuje posredničku ulogu političara – državna preduzeća na kraju pripadaju građanima, pa nek oni raspolažu slobodno svojom imovinom tako što će svako dobiti određen broj akcija). To da je stečaj „najpotcenjeniji model privatizacije“ sigurno nije bez razloga. Nikada se nije govorilo o stečaju kao o (osnovnom) modelu privatizacije iz jednostavnog razloga što stečaj podrazumeva diskontinuitet poslovanja, što bitno umanjuje vrednost firme i svodi je na vrednost imovine kojom raspolaže (koja je uvek manja od vrednosti firme koja ima redovno poslovanje i cash flow). Ipak, očito da ima i drugačijih ideja i ostaje da se zapitamo koliko smo veće prihode od privatizacije ispustili da smo u svim uspešno privatizovanim preduzećima prvo proglasili stečaj, pa ih tek onda prodali? Dodatno, da li to znači da bi time bilo i dosta više posla za stečajne upravnike?

 

Kritika libertarijanizma

Stečaj kasnije pokušava da bude iskorišćen i kao dobar argument za kritiku libertarijanizma, na jedan vrlo čudan način. Naime, govoreći o privatizaciji Avala filma, autor se (opravdano) bavi time kako je trebalo poboljšati zakonski okvir da bi se u prodaji državnih firmi postigla što bolja cena. Međutim, onda dolazi do neočekivanog obrta, gde se donosilac odluke o takvoj privatizaciji (svakako državni službenik koji se ne može poistovetiti sa vlasnikom privatne firme), iznenada poistovećuje sa bilo kojim drugim biznismenom u privatnoj firmi putem sledećeg primera:

„Pretpostavite da posedujete 100% nekog uspešnog preduzeća koje bi na Njujorškoj berzi moglo da se proda za milijardu dolara. Da li kao vlasnik imate pravo da ga prodate nekome po 100 puta manjoj ceni? Tipičan libertarijanski stav bio bi: „Naravno da imate. Vi ste vlasnik. Možete sa preduzećem raditi šta vam je volja“. Ovo nije istina. Upravo to što ste vlasnik pravnog lica obavezuje vas da radite u njegovom najboljem interesu i prodate ga po tržišnoj vrednosti. Razume se, uvek možete da likvidirate preduzeće, ali ne po bilo kojoj ceni. Vaš lični džemper ili automobil možete da prodate budzašto; preduzeće ne možete.“

Čini se da je ambicija autora da nađe valjan razlog za kritiku libertarijanizma bila izuzetno velika, pa je sam primer iskonstruisan malo na brzinu (da ne kažem da je potpuno pogrešan). Zašto akcije u preduzeću ne bi mogle da se prodaju po bilo kojoj ceni? Ono što se nudi kao objašnjenje jeste da bi time bili oštećeni ostali vlasnici te firme ali i poverioci (u knjizi se čak nudi i pro forma bilans stanja gde matematički treba da se vidi kako bi stvari funkcionisale). Manjkavosti ovakvog rezona su brojne. Najpre da pođemo od onih tehničkih, a to je da preduzeće listirano na berzi ne može da se proda po bilo kojoj ceni, jer postoje pravila koliko cena akcija može da oscilira u određenom periodu. Ali mnogo bitnije, autor ovde poistovećuje dve različite stvari: vlasništvo u samom preduzeću (akcije kao imovinu vlasnika), sa preduzećem kao pravnim licem (koje osim kapitala u vidu akcija ima i obaveze i potraživanja). Kada prodaje svoje akcije, njihov vlasnik samo prodaje svoju imovinu, a to je akcija (jedna ili sve) preduzeća, dok preduzeće nastavlja da posluje sa drugim vlasnikom i svim obavezama i potraživanjima koje su postojale ranije, tako da poverioci novom vlasniku mogu da se obrate da naplate svoja potraživanja.

Da li je bilo primera da se poverioci žale da su oštećeni kada se firma koja nema finansijskih problema proda „ispod tržišne vrednosti“? Ne, zato što imovina poverilaca (njihovo potraživanje) nije bila ni predmet prodaje. Kada ne funkcioniše tako i kada su oni oštećeni? Pa samo u stečaju, kada stečajni upravnik prodaje preduzeće i ako ga proda po 100 puta manjoj vrednosti, onda će biti 100 puta manje novca za isplatu poverilaca, jer je došlo do prekida poslovanja i iz prodajne cene se namiruju potraživanja a ne iz kasnijih prihoda jer ih neće biti. Očito da je sklonost autora ovih redova ka posmatranju ekonomske stvarnosti kroz prizmu stečaja bila takva da je pravila stečajnog postupka pokušao da primeni na sve moguće transakcije, uključujući i firme na berzi, koje samim takvim statusom se ne mogu postaviti u taj kontekst. Dakle, iako je razumljiva bojazan stečajnog upravnika da ne ošteti poverioce kad rasprodaje imovinu firme, to nema nikakve veze sa željom bilo kog pojedinca na svetu da dobije najviše novca za svoj džemper, automobil ili akcije na Njujorškoj berzi, a svi mislioci libertarijanizma mirno spavaju.

Sastanak sa poveriocima Galenike

U knjizi je opisano više različitih razgovora sa državnim kompanijama (npr. Simpo) i stranim investitorima (Fiat i drugi) koji se ne mogu svi pojedinačno analizirati ovde, ali meni je interesantan sastanak Radulovića sa poveriocima Galenike. On je sa bankama pokušao da pronađe rešenje, gde su bankari tražili da Galenika uzme novi kredit (iako je prezadužena), dok je on na kraju predložio da oni konvertuju svoje potraživanje u kapital, nakon čega su bankari ustali i napustili salu. Interesantno kako naglašavanje tog detalja u knjizi ima za cilj da ostavi utisak beskompromisne borbe Radulovića za interese državnih firmi pred kojim su pohlepni bankari ostali bez teksta i jednostavno se povukli. U suštini se radi o logičnoj reakciji na jedan prilično neprihvatljiv (pomalo i besmislen) predlog, jer komercijalne banke se ne bave upravljanjem firmama (za to postoje npr. investicioni fondovi), a dodatno niko ne bi pristao na obezvređenje svog potraživanja budući da se vlasnici kapitala naplaćuju tek nakon namirenja svih poverilaca, što svaki stečajni upravnik jako dobro zna (a očekivalo bi se da zna i autor knjige, obzirom na brojne „simplifikovane finansijske izveštaje“ koji su dati kao ilustracije).

 

Rešavanje nenaplativih kredita (NPL) kao jedan od prioriteta Ministarstva privrede

U knjizi je navedeno da je pod brojem 4 glavnih ciljeva Ministarstva bilo „rešavanje problema loših kredita u privatnim bankama“. Iz same formulacije ovog cilja se jasno vidi da je pogrešan, jer je Ministarstvo nameravalo da se meša u odnose između privatnih subjekata. Argumentacija zagovornika mešanja države u rešavanje ovog „problema“ jeste što visok nivo nenaplativih kredita poskupljuje novo kreditiranje od strane banaka (obzirom da ništa ne zarađuju po ranijim ugovorima), što je nepovoljno po privredu i stanovništvo koja će plaćati veće kamate (i sam sam prisustvovao seminarima raznih stranih konsultanata na tu temu koji su se bavili ovim problemom, a svojevremeno je i Radulović rekao da je bio angažovan za slične projekte). Postoje najmanje tri razloga zašto ovaj argument nije dobar:

• Novo kreditiranje nije skupo, jer kamatna stopa konstantno pada od kako su se nenaplativi krediti pojavili (što se vidi prema podacima NBS na grafiku)

• I na tržištu kredita treba da postoji konkurencija. Ona i sada postoji, jer preduzeća se mogu zaduživati emisijom hartija od vrednosti, što je u potpunosti omogućeno postojećim zakonskim okvirom.
• Nenaplativ kredit za banke predstavlja imovinu, koja se kao i svaka druga imovina može prodati na tržištu u slobodnim transakcijama između dva privatna lica, bez uplitanja države koja bi pružila neko „sistemsko rešenje“.