Telekom - prodavci šećerne vune

Od žene - pidžama, od sina - parfem, od sestre i zeta - ajfon 6S... 

A od države - Telekom.

Lepšeg poklona za Novu godinu nije moglo biti. Svaki Srbin radovaće se ”k'o dete”. Telekom - naš ponos i dika, ”suvo zlato srpske države - ostao je u ”čistim” srpski rukama. Nije važno što su te ruke ”u pekmezu”, odnosno ogrezle u korupciji. 

Dokle li ćemo se radovati?

(Obično) dobro obavešteni izvori kažu do izbora. Naravno, vanrednih parlamentarnih.

A ka' će ih biti?

Jedni kažu da će ih biti u aprilu, drugi tipuju ”siguricu” u oktobru. 

Dotle će i Telekom biti u ”čistim srpskim rukama zamočenim ”u pekmez”. Jer ”obično” dobro obavešteni izvori u krugovima trgovaca, odnosno investicionih bankara koji su učestvovali u kupoprodajnom pogađanju sa srpskom Vladom, tvrde da je dogovorena pogodba po kojoj će Telekom prvo biti malo instrumentalizovan u predizborne svrhe (tipa ”sačuvali smo srpsko zlato”), a da će posle izbora biti prodat. 

A po kojoj ceni?

Nije poznato da li i ta ”kvaka” ulazi u kuporodajnu pogodbu ili će cena biti određivana ”na licu mesta” i u datom trenutku. Mnogi su spremni da tipuju na znatno nižu cenu. Zašto? Zato što je (već definisani, odnosno poznati) kupac izrazio želju da malo pročešlja poslovne, finansijske i investicione knjige i uradi novi, svoj due dilligence jer ne veruje analizi koju je za ovaj propali tender napravio prodavac (Vlada Srbije i Telekom).

Osnovano se, naime, sumnja da je prodavac pokušao da proda i ”mačku u džaku”, recimo opremu i instalacije kojih u stvarnosti i na terenu nema. Ta sumnja ne znači da investicioni fond koji je ”skoro” pobedio na propalom tenderu neće ponuditi u sledećem krugu prodaje posle vanrednih parlamentarnih izbora cenu koju je, recimo sada ponudio. Ali će napraviti za sebe ozbiljnu zaštitu. Otvoriće escrow account. To je račun u banci s kojeg ni jedna od ugovornih strana ne podiže novac dok se ne ispune neki specifični uslovi ugovora i služi za osiguranje da će u praksi i posle izvesnog vremena biti istinito sve što su ugovorne strane tvrdile pri ugovaranju. Takav račun postoji u skoro svim transakcijama u kojima su pojedini uslovi ugovora ograničeni na neki trenutak u budu’nosti. To konkretno znači da će kupac isplatiti prodavcu punu cenu i celokupnu sumu tek kad se sopstvenim očima uveri da je prodavac (Telekom), na primer, zaista postavio 30, 130 ili 330 kilometara optičkih kablova kao što je zapisao u svojim poslovnim knjigama pre prodaje. Tako ćemo posle vanrednih parlamentarnih izbora saznati da li su amateri prodavali ”porodičnu srebrninu”.Jeste da će to biti kasno, ali bolje ikad nego nikad. Inače smo se u toj neuspeloj prodaji Telekoma nagledali amaterizma, neznanja, nesposobnosti, populizma i provincijalne pretencioznosti.

Evo samo jednog primera. Pokušavajući da neukom narodu objasni razloge odustajanja od prodaje Telekoma, srpski premijer rekao je da bi on to ”glat” prodao da je taj čuveni američki investicioni fond dao još 100-200 miliona evra pride pored prvobitno ponuđene cene. O kakvoj se natčovečanskoj borbi radi za (ne samo materijalne) interese srpskog naroda, premijer je ilustrovao jednom računicom. On je ukazao da je prosečna prodajna vrednost ranije prodatih regionalnih telekomunikacionih operatera bila oko 4,5 puta EBITDA, da je Telekom Austrija kada je pre nekoliko godina želeo da kupi udeo u srpskom Telekomu nudio 4,8 puta EBITDA, a da je sada ponuđeno šest puta EBITDA. Kad se tako kaže, za prost svet ta računica zaista zvuči grandiozno. Alal vera, rekao bi svaki prosečan rodoljub. Ali, ne treba ići daleko, dovoljno je ostati u Srbiji da bi se pokazalo kako je ta računica jedna velika vašarska šećerna vuna. Dovoljno je, recimo, pogledati neke od velikih privatnih kuporodajnih dilova poslednjih godina u Srbiji. Evo, uzmimo na primer, ”omiljenog” premijerovog tajkuna, vlasnika Delta holdinga koji je u poslednjih nekoliko godina prodao tri velika dela svoje poslovne imperije - Banku (Intesi), Osiguranje (Đeneraliju) i Maksi trgovinu (Delezu) a mediji javljaju da se sprema da proda i šoping molove Delta siti u Beogradu i Podgorici. Prema dostupnim podacima za prve tri akvizicije (za šoping molove je još nepoznato) multiplikator na EBITDA bio je između 11 i 12. Dakle i što bi rekao srpski premijer - 12 puta EBIDTA. Istina, kod prodaje finansijskih institucija (banaka) pravi se malo drugačije računica (nije EBITDA nego kapital, odnosno premija) ali ako bi se napravila paralela to bi isto tako izgledalo i ne menja suštinu.

Navođenje ovog primera ne znači da bi prodaju Telekoma nužno trebalo poveriti Delta holdingu koji se, zar ne, osvedočio kao uspešan prodavac, duplo bolji od Vlade Srbije (EBIDTA puta 6 prema puta 12). Primer je naveden iz mnogo banalnijeg razloga - da bi se pokazalo kako državni činovnici amaterski pokušavaju da prodaju ”porodičnu srebrninu” a kako to stručno radi privatni preduzetnik zainteresovan da maksimizira profit od prodaje kompanija.