Ono što je nekada bio dobar biznis, vremenom postane loš biznis. Ono što je nekada bila paradigma, ponekad zameni druga paradigma. Ovo su dve priče o soli i šećeru, a iznad svega o tome da svet nije binaran, a da je kreativnost čudo.
Priča o soli se odvija u rudniku soli Vjelička. Taj rudnik u blizini Krakova je godinama bila aktiva kojom su Poljaci finansirali svoju srednjevekovnu državu, potom su se ogrebali i neki drugi nakon prve i druge podele Poljske. Izraz salary, na primer potiče od reči za so, pa je zaključke lako izvući. To je bio rudnik belog zlata. Međutim, vremena se menjaju i taj rudnik je postao neprofitabilan. S druge strane vekovi eksploatacije su za rezultat imali nekoliko izvanredno lepih dvorana ispod zemlje, poneku crkvu i mnogo hodnika. Poljaci su bili pametni i ceo rudnik uredili kao apoteku i napravili vrhunsku turističku atrakciju, dodavši tu i tamo opremu, rudarske legende, veštačko jezero, figure od soli i poneki spomenik. Danas rudnik od nas koji želimo da vidimo unutrašnjost prihoduje više i zapošljava više ljudi nego što je to bilo u vreme kada je profit postajao gubitak. Ne kažem da svaki rudnik može postati turistička atrakcija, ali kažem i da na prvi pogled jednoznačne stvari imaju alternativne upotrebe.
Druga priča se odvija negde na pola puta od Pikadilija ka Lester Skveru u Londonu. Ko ne zna, centar grada, ako Westminster smatramo centrom, a ne City. I tu na 4 sprata postoji radnja koja se zove m&m world. Da, svet čokoladnih dražeja ili kikirikija umotanih u šećerni preliv u pet boja. Ko hoće da uči šta je ekstenzija brenda neka ode i vidi. Bombonice igraju fudbal, bombonice na svemu živom, bombonice u sto boja, bombonice voze kamion i sve to skuplje nego u prodavnici nekoliko puta. I ljudi kao ludi čekaju ispred da se isti otvori. E to su majstori i to je tržište, a oni koji sude kako su oni koji hrle glupi, a ovi drugi svašta samo ne ono što bi trebalo reći, genijalno inovativni, mogu da nastave da prodaju veliku pamet za male pare. Ono što je osnovni proizvod ili usluga, to uopšte ne mora da ostane.
I što sam ovo uopšte napisao. Pa zato što mnogo cenim pametan i kreativan svet.
Priča o soli se odvija u rudniku soli Vjelička. Taj rudnik u blizini Krakova je godinama bila aktiva kojom su Poljaci finansirali svoju srednjevekovnu državu, potom su se ogrebali i neki drugi nakon prve i druge podele Poljske. Izraz salary, na primer potiče od reči za so, pa je zaključke lako izvući. To je bio rudnik belog zlata. Međutim, vremena se menjaju i taj rudnik je postao neprofitabilan. S druge strane vekovi eksploatacije su za rezultat imali nekoliko izvanredno lepih dvorana ispod zemlje, poneku crkvu i mnogo hodnika. Poljaci su bili pametni i ceo rudnik uredili kao apoteku i napravili vrhunsku turističku atrakciju, dodavši tu i tamo opremu, rudarske legende, veštačko jezero, figure od soli i poneki spomenik. Danas rudnik od nas koji želimo da vidimo unutrašnjost prihoduje više i zapošljava više ljudi nego što je to bilo u vreme kada je profit postajao gubitak. Ne kažem da svaki rudnik može postati turistička atrakcija, ali kažem i da na prvi pogled jednoznačne stvari imaju alternativne upotrebe.
Druga priča se odvija negde na pola puta od Pikadilija ka Lester Skveru u Londonu. Ko ne zna, centar grada, ako Westminster smatramo centrom, a ne City. I tu na 4 sprata postoji radnja koja se zove m&m world. Da, svet čokoladnih dražeja ili kikirikija umotanih u šećerni preliv u pet boja. Ko hoće da uči šta je ekstenzija brenda neka ode i vidi. Bombonice igraju fudbal, bombonice na svemu živom, bombonice u sto boja, bombonice voze kamion i sve to skuplje nego u prodavnici nekoliko puta. I ljudi kao ludi čekaju ispred da se isti otvori. E to su majstori i to je tržište, a oni koji sude kako su oni koji hrle glupi, a ovi drugi svašta samo ne ono što bi trebalo reći, genijalno inovativni, mogu da nastave da prodaju veliku pamet za male pare. Ono što je osnovni proizvod ili usluga, to uopšte ne mora da ostane.
I što sam ovo uopšte napisao. Pa zato što mnogo cenim pametan i kreativan svet.
5 comments:
Recimo oko te M&M radnje je pitanje sta bi trebao biti pravi zakljucak. Jedan kvadratni metar na toj lokaciji kosta oko 70,000 funti, cap rate je recimo 3% sto znaci da je godisnja zakupnina oko 2100 funti za kvadratni metar. Ne mogu da procenim koliko to moze da ima kvadrata ali mi se cini da je to vise marketing expenditure nego profit center. Ta radnja mozda postoji kao sredstvo marketinga iako gomila gubitke.
Moze ona biti zanimljiva, ali ona je verovatno pre reklama koja trosi pare nego neki ozbiljan biznis sa pozitivnim cash flow. Svaka reklama bi trebala biti zanimljiva, tako da onda ni ova ne bi trebala biti iznenadjenje. Malo odvlaci od sustine tvoje poruke, ali je ne menja...
Meni se cini da ima oko 800-1000 kvadrata, ali da ne prejudiciram. Godisnje malo jace od 2m ili oko 6k po danu za zakup. Razbijaju s marzom i brojem posetilaca, ne bi me cudili da su oko nule, samo na bombonama idu na skoro 400-500% marze. Kako bilo, turbo je zanimljivo sta su napravili od obicnih bonbona, neko je morao imati zicu da ce dolaziti toliko ljudi i jos kupovati skupe drangulije.
Slicnu stvar je uradio i Hershey's sa svojim Hershey's Chocolate World prodavnicama sirom sveta.
http://www.hersheys.com/visit-us.aspx
Kada su krenuli s tim? To njihovo mi je jos jace jer mi je njihova cokolada nejestiva, mada je to sigurno stvar preferencije.
Ne znam za ostale, ja sam video ovu na Menhetnu pre mozda 15ak godina.
Post a Comment