Naravno, dobro je da su se neke stvari isterale na čistac. Neki su lažirali biografije, neki su plagirali i jako je dobro da su se ljudi potrudili da se to sazna.
Ali sada javnost vodi kampanju za osnivanje nekakvih komisija koje će ispitivati ne samo Stefanovićev već i Šapićev i druge doktorate i diplome. I na tom novom talasu kampanje isplivava jedan kolektivizam koji preti da pokvari sve dobro što je do sada urađeno iznošenjem istine na videlo.
Treba, naime, razlikovati dve stvari. Jedna je stvar kome će i kako Megatrend izdavati doktorate. To je potpuno privatna stvar Megatrenda i drugih privatnih univerziteta. Ja stalno dobijam spam emailove u kojima mi nude da onlajn dobijem doktorat za mesec ili manje dana.
Druga je stvar što se država bavi akreditacijom, što je država Srbija ustvari monopolizovala akreditaciju univerziteta, a zatim taj monopol upotrebila za priznavanje doktorskih studija na Megatrendu i sličnim mestima. Postojeći sistem doveo je do toga da razni instant univerziteti daju u Srbiji akreditovane doktorate, dok vam za diplome poznatih zapadnih univerziteta treba komplikovana nostrifikacija. To je ono čime javnost treba da se bavi: koga sve država akredituje; a za one koji hoće da misle i malo izvan kutije, i zašto država akredituje.
Odnose između Megatrenda i studenata ostavite njima; ljudi imaju pravo da to rade i da sačuvaju privatnost. Predmet javne debate treba da bude odnos između države i Megatrenda. Ne kakva je disertacija ovog ili onog, već kakve doktorske programe država akredituje.
Ali sada javnost vodi kampanju za osnivanje nekakvih komisija koje će ispitivati ne samo Stefanovićev već i Šapićev i druge doktorate i diplome. I na tom novom talasu kampanje isplivava jedan kolektivizam koji preti da pokvari sve dobro što je do sada urađeno iznošenjem istine na videlo.
Treba, naime, razlikovati dve stvari. Jedna je stvar kome će i kako Megatrend izdavati doktorate. To je potpuno privatna stvar Megatrenda i drugih privatnih univerziteta. Ja stalno dobijam spam emailove u kojima mi nude da onlajn dobijem doktorat za mesec ili manje dana.
Druga je stvar što se država bavi akreditacijom, što je država Srbija ustvari monopolizovala akreditaciju univerziteta, a zatim taj monopol upotrebila za priznavanje doktorskih studija na Megatrendu i sličnim mestima. Postojeći sistem doveo je do toga da razni instant univerziteti daju u Srbiji akreditovane doktorate, dok vam za diplome poznatih zapadnih univerziteta treba komplikovana nostrifikacija. To je ono čime javnost treba da se bavi: koga sve država akredituje; a za one koji hoće da misle i malo izvan kutije, i zašto država akredituje.
Odnose između Megatrenda i studenata ostavite njima; ljudi imaju pravo da to rade i da sačuvaju privatnost. Predmet javne debate treba da bude odnos između države i Megatrenda. Ne kakva je disertacija ovog ili onog, već kakve doktorske programe država akredituje.
24 comments:
Idealno bi bilo kada ne bi postojala nikakva akreditacija. Odeš kod poslodavca, dobar dan, dobar dan, imam doktorat, sve je to u redu, ali mi Vas moramo da testiramo. Ali jebiga, država kao najveći poslodavac insistira da na određenim radnim mestima rade ljudi sa određenim diplomama. I tu nastaje problem...
A kako visi stepen strucne spreme daje veci koeficijent u drzavnoj sluzbi,odnosno predstavlja uslov za neka dalja napredovanja, traznja za forma-strucnoscu je ogromna.
Да ли неко може да наведе/изучи случај државе која не акредитује образовне установе/институције?
A kako visi stepen strucne spreme daje veci koeficijent u drzavnoj sluzbi
Готово сам сигуран да докторат не повећава тај коефицијент. Разлика је између оних који су завршили факултет и оних који нису.
Ево да "рекламирам" мало нашу ФБ страну, где верујем да има занимљивих тема и за ваше читаоце - јучерашњи пост на ову тему са https://sr-rs.facebook.com/Transparentnost.Srbija
Doktorati, akreditacije, nadzor...
Jedan od najzanimljivijih detalja koji se mogao čuti u jučerašnjim raspravama o liku i delu vlasnika "Megatrenda" je prebacivanje lopte između predstavnika Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja o tome ko je odgovoran da utvrđuje da li (državni i privatni) univerziteti ispunjavaju uslove za akreditaciju, naročito nakon što takva akreditacija jednom bude izdata. Tako smo čuli da Savet nema uslove da naknadno vrši takve provere, da Ministarstvo ima "samo četiri inspektora za visoko obrazovanje" (ali ne i da li makar ta 4 inspektora nešto proveravaju), da (državni i privatni) fakulteti imaju svoje ispostave "po garažama" i profesore koji ne rade tamo gde su prijavljeni i slično.
Taj problem je očigledno daleko veći od bilo čije kupljene ili poklonjene diplome. A problem sa "kupovinom ispita" i niskim kriteirijumima za prolaznost može efikasnije da se reši na izvorištu - kada i državi kao poslodavcu postane bitnije ono što je bitnije privatnicima - šta kandidat za posao zaista ume da uradi (što se utvrđuje kroz testiranje sposobnosti) a ne samo da li poseduje neku diplomu, koja mu je bila prosečna ocena na studijama i slično.
Ni ja nisam govorio o zamalo doktoratima. Problem je sto u ovakvom sistemu imate uslove da napredujete u drzavnoj sluzbi i da vam raste plata, bez da ste stekli ikakvo relevantno znanje za vas posao. Imati doktorat da bi se njime hvalili i ponekog sarmirali za neki veci honorar, bez da hocete da se bavite naukom je granicni slucaj za neku jednu drugu nauku.
Slažem se da država kao poslodavac traži završen fakultet i da je to jedan od motiva za upis na Megatrend. Ali nije glavni. Sutra kada bi država zabranila zapošljavanje onima sa diplomom privatnog fakulteta, to ne bi smanjilo tražnju za Megatrendom. Zato što većina ljudi upisuje privatne fakultete jer znaju da ne mogu državni da završe, pa po principu "daj da imam nešto završeno" ili "ne znam šta da radim sa sobom, aj kao malo da studiram". Jednostavno, ljudi nisu savršeno racionalni, posebno deca od 19 godina.
I to je pravo pitanje, u smislu da je tržište samoregulišuće ali u darvinističkom smislu. Funkcioniše kao sistem pokušaja i pogrešaka, a taj proces može da traje godinama dok se ne dostigne ekvilibrijum. Dakle, funkcioniše tako da ljudi, generacije upišu, potroše godine na studiranje i na kraju vide da su na gubitku. To šalje signal budućim generacijama da ne upisuju. Tržište nije med i mleko, koje se samoreguliše bez ikakvih posledica po ljude. Glavno pitanje je zašto taj signalni sistem ne funkcioniše, i ne bi funkcionisao čak i kada država se ne bi bavila akreditacijama? I na to Slaviša treba da odgovori.
Jedino relevantno pitanje je šta funkcioniše bolje, tržište takvo kakvo je, sa nesavršenim ljudima koji sporo uče, ili država takva kakva je, sa političarima i strankama kakve imamo.
"država takva kakva je" - ovo nije nikakav zakon. Postoje sistemi državnog obrazovanja koji su uspešni.
Ja mislim da će tržište rešiti ovo, ali tek za neko odredjeno vreme- verovatno će se otkriti neki revolucionarni novi metod učenja koji će skratiti vreme potrebno za sticanje veština, i poboljšati kvalitet. Do tada će mnogi ljudi ispaštati zbog grešaka, a to ne treba da se desi. Zato je u medjuvremenu potrebna inteligentna intervencija države.
Ja sumnjam u tu inteligentnu intervenciju države iz istog razloga iz kojih sumnjam u jednoroge - mnogo ih retko viđam. Zato mi treba nešto vište od sporosti ili "nesavršenosti" tržišta da bi državu prizvao u pomoć.
Slavisa, kazes "Predmet javne debate treba da bude odnos između države i Megatrenda."
Ako ja dobro kapiram, sada je taj odnos takav da neka drzavna komisija treba da proveri da li privatni univerzitet zadovoljava neke formalne, tehnicke standarde, tipa da li imaju dovoljno doktora nauka, kompjutera, ucionica, biblioteku...
Sto se mene tice, ja ne mislim da drzava treba da kontrolise jos nesto. Recimo, ne mislim da drzava treba da kontrolise doktorske programe, u smislu literature koja se koristi na studijama, ili broj casova, ili tako nesto.
Sve u svemu, nije mi jasno sta tacno treba da bude drugacije nego sto je danas (osim da mozda drzava u potpunosti prestane da akredituje).
Moja poenta je da kada imaš savršeno racionalne ljude, tržište će kroz signale dostići optimum. Biće žrtava u tom procesu, to su oni koji će recimo prvi upisati loše fakultete i koji će biti signal ljudima da ih ne upisuju. Ali će dobit koji drugi ljudi uživaju zbog njih nadmašiti njihove žrtve i ukupan efekat će biti pozitivan. Dakle čak i sa savršeno racionalnim ljudima imaćeš žrtve.
Šta se dešava kada ljudi nisu racionalni, kao na primer 19 godišnji dečak i njegova familija? Proces može da traje večno, uz puno žrtava a da nikome ne bude bolje. Samo pogledaj skupe slave, venčanja, ispraćaje i koliko Srbi troše na njih a koja su neracionalna i već dugo su tradicija.
O negativnim eksternalijama drzavnog monopola u obrazovanju je mnogo rekao Frédéric Bastiat u Maturi i socijalizmu (Baccalauréat et socialisme) jos pre vise od 150 godina. I M.Fridman je sve rekao...Ali budzetlije ne zele nista da nauce, lepse je ovako... komisije...akreditacije...nadzor...savet...inspektori...
Mi ne znamo da su skupe slave, vencanja i ispracaji neracionalni. Oni imaju drustvenu funkciju kao signali bogatstva i ugleda porodice, na osnovu cega gosti odlucuju da li ce i u kakve veze stupati sa tom porodicom.
Ja bih voleo da vidim da se ocenjivanje znanja na ispitima izmesti izvan predmetnog univerziteta i profesora koji je taj predmet drzao.
Ja shvatam da tako nesto postoji u UK, gde se ispiti nose spoljnom saradniku/profesoru sa drugog univerziteta koji ih ocenjuje.
U nasem slucaju bi se trebalo potruditi da ni ocenjivac ne zna identitet univerziteta/predavaca a ni obrnuto, da ne bi bilo namestanja.
To bi omogucilo vecu ujednacenost kriterijuma..
Marko - ok, moguce je i da je sadasnji sistem akreditacije u redu. Ali u svakom slucaju tu se javni problem zavrsava, kako se univerziteti akredituju; ne ovo formiranje komisija i gledanje kako je jedna privatna organizacija dala zvanje drugom privatnom licu.
Nikola, odlicna primedba.
Slobodaodmah - moja poenta je da i kad imas nesavrseno racionalne ljude trziste ce u proizvodnji privatnih dobara kao sto je obrazovanje dati bolji rezultat nego drzava.
Slaviša,
Idealno bi bilo da još štošta u nas može da se reši bezkomisiono,al jedno poprilično kolektivistickom društvo ni ne može da bezkomisiono reši sopstvene sumnje. Npr,svakom ko je akademski gradjanin a nepristrasan je jasno lakrdijasenje Stefanović Dr Nebojše,ali ogromna većina ljudi ovde nije takva i bez ove afere i njenog institucionalnog završetka neće im biti jasno koliko je Dr sposoban da reši probleme za koje je nadlezan.
Ovde je moral jako labava kategorija,kod plebsa generalno...voleo bi da su samo crveni baroni KPJ i njihovi naslednici jedini krivci,pa da ih samo počistimo u javnosti sa svim svojim nebuloznim mislima i delima,al taj loš moralni relativizam ima jedan dublji koren,tamo negde kad smo Otomanski podanici bili još a vrvatno i pre toga,ko će to znati. O moralu upravo i govorim jerbo je jasno da komisije nam ništa nigde dobro nisu donele pa ne bi ni ovde a pošto znaš kako to u USA funkcioniše znaš da bi ovaj Dr preko noći bio ne samo smenjen već trajno diskreditovan za bilo koju javnu funkciju.
Ne kažem da smo moralno najgori,ima i gorih i boljih,al mi se čini da viševekovna samonesposobnost da izgradimo društvo i države koje štite elementarna negativna prava,rezultiralo i sa našom nesposobnošću da se spontanim mehanizmima samoregulacije otarasimo ovakvih moralnih patuljaka,koji ne samo da bezočno lažu već nam i tu svoju laž prodaju kao vrhunsko znanje
Privatni univerziteti nisu nikakav problem, nego je problem postojanja nelojalne konkurencije oličene pre svega u državnim univerzitetima. A evo i kako. Koliko je meni poznato da bi bili akreditovani svi univerziteti moraju da ispune određene uslove koji uopšte nisu naročito rigorozni. Međutim, veliki broj i državnih i privatnih fakulteta nije u stanju da ispuni te uslove, a kako državni fakulteti ne mogu da budu bez akreditacije onda država progleda kroz prste i jednima i drugima. I tu onda nastaje haos. Država to može vrlo jednostavno da reši. Npr. propiše da svaki fakultet mora da ima određeni broj kvadrata u svom vlasništvu (broj studenata x 4m2) i svako ko ne ispunjava taj uslov ne dobije akreditacija. Međutim, problem je što veliki broj državnih fakulteta uopšte nije vlasnik kvadrata gde su smešteni. Zato imamo privatne univerzitete smeštene u propalim tržnim centrima, u iznajmljenim lokalima. Mislim da je sasvim smisleno zahtevati da svako ko hoće da otvori fakultet mora imati zgradu u svom vlasništvu za tu namenu. Fakultet nije kiosk brze hrane.
"Mi ne znamo da su skupe slave, vencanja i ispracaji neracionalni"
"Nikola, odlicna primedba."
Ako mi dozvolite da primetim, gosn. Slavisa nas je poducio o nasem mentalitetu i obicajima. Mi neuki ljudi mislili smo da je neracionalno slaviti slavu u svecevo ime, pa u ime svecevo i slavu pociniti smrtni greh preterivanja u hrani i picu, da su skupa vencanja i ispracaji odraz palanackog provincijalizma a ne simbol bogatstva, ali "ucenjak" Slavisa nas je izveo na pravi put, i na trenutak nam pokazao kako je izgledala istina.. u Srednjem veku.
Mislim da ako ste već dopustili fakultetima da proizvode doktore bez ikakvih materijalnih uslova u smislu znanja, onda nema potrebe ni za akreditacijama i zadovoljavanje tih formalnih uslova. Tako se samo daje lažni kredibilitet tim ustanovama u očima neukih, i time se jako štete nanosi. Dakle ili totalni laissez faire u obrazovanju ili inteligentna intervencija države. Nema izmedju.
@slobodaodman
problem sa intervencijom drzave je sto se u tom slucaju nacin sticanja obrazovanja nikada ne menja. Svaki novi vid obrazovanja ne dobija potrebne papire i ne zadovoljava formu neophodnu za zaposljavanje ili nesto drugo. Svaka oblast u kojoj drzava ucestvuje sa svojom inteligentnom intervencijom je ostala nepromenjena od kada je drzava umesala svoje prste.
Obrazovanje je verovatno oblast koja bi se u uslovima liberalizacije najbrze razvijala. Razlog zasto se to ne desava je diplome koje se svuda traze i zakon koji vas tera u osnovne skole. Prosto nije moguce dete obrazovati kod kuce sa najboljim profesorima na svetu, jer znate da ce tom detetu veliki broj opcija prilikom zaposljavanja biti zatvorena. Malo roditelja je spremno da rizikuje, pa zato ne postoji velika traznja za alternativnim nacinima obrazovanja koja ne nose neke diplome.
Idealno resenje za obrazovanje (skoro sam siguran da se nikada nece desiti) je: smanjenje drzavnog aparata, liberalizacija obrazovanja, privatizacija obrazovnih ustanova.
"Razlog zasto se to ne desava je diplome koje se svuda traze i zakon koji vas tera u osnovne skole. Prosto nije moguce dete obrazovati kod kuce sa najboljim profesorima na svetu, jer znate da ce tom detetu veliki broj opcija prilikom zaposljavanja biti zatvorena."
Kakva je kazna u slučaju da dete ne pošaljem u osnovnu školu?
Pretpostavljam da bi se to podvelo pod zapustanje maloletnog lica, za sta sleduje do 3 godine zatvora. Mislim da novi zakon o obrazovanju predvidja i skolovanje kod kuce ali nisam siguran.
Jedan od zakona koji vas tera u osnovnu skolu je onaj sto vam ne dozvoljava da upisete srednju ili fakultet ako niste zavrsili osnovnu skolu. To je stvar koja se mora prepustiti srednjim skolama i fakultetima da autonomno odlucuju.
Prvo, diskusija o tome da li drzava treba ili ne treba da akredituje (ili da uredjuje zakonom pitanje akreditacije) je u srpskom slucaju jalova - to je obaveza koja proistice iz bolonjskog procesa, a stavljati Srbiju van bolonjskog procesa (ako je to uopste pravno moguce u kontekstu pristupanja EU)je u ovom trenutku poprilicno suludo.
Drugo, neka vrsta akreditacije ce uvek postojati, jer nju trazi samo trziste rada - ne zeli svaki poslodavac da se bavi pojedinacnim vrednovanjem svake diplome i svakog studijskog programa. To je vrsta standardizacije, a trzista cesto teze standardizaciji. Pitanje je samo da li tu akreditaciju vrsi drzava putem tela koje ona imenuje, ili tu akreditaciju vrse nezavisna strukovna udruzenja (i u tom slucaju, da li ta udruzenja imaju zakonski tj. drzavni monopol na tu akreditaciju ili ne). Takodje je pitanje da li je akreditacija nuzna za rad (tj. da li neakreditovane ustanove treba zatvarati, ili ih jednostavno pustiti da rade, ali "obelezene" kao neakreditovane).
Trece, ovde se delimicno ne slazem:
"Odnose između Megatrenda i studenata ostavite njima; ljudi imaju pravo da to rade i da sačuvaju privatnost. Predmet javne debate treba da bude odnos između države i Megatrenda. Ne kakva je disertacija ovog ili onog, već kakve doktorske programe država akredituje."
To je tacno pod uslovom da govorimo o "obicnim" gradjanima; no Stefanovici i Sapici i sl. su javne licnosti, politicari, koji se pritom kite tim svojim titulama, stavljalju ih na izborni listic, i to predstavljaju kao dodatnu ili kljucnu kvalifikaciji da dokazu da su bas oni pravi da vode ovu zemlju. Tako da uopste nije pogresno traziti da se svi doktorati politicara stave na proveru (bez obzira sa kog su univerziteta) - jer ako su plagijati, ti ljudi su prevaranti i javnost to treba da zna. Naravno, samo oni doktorati koji su plagijati se mogu ponistiti i zbog toga ljudi naterati na ostavke, ne zato sto su loseg kvaliteta - to je kao sto je ispravno primeceno pitanje sta to drzava akredituje i kako. No, svejedno je korisno da se i kvaliteti tih doktorata javno stave pod lupu strucne javnosti, cisto da biracko telo ima uvid u to da li su te akademske titule relevantne za posao koji ti politicari obavljaju i koliku "tezinu" imaju. Nista sto ti ljudi (politicari) rade profesionalno nije njihova privatna stvar - vec javna i to je tako njihovim slobodnim izborom. I na kraju, ako ovakva provera javnih licnosti pokaze da plagiranih doktorata ima na pretek - onda ne bi bilo zgoreg na neki nacin proveriti i sve doktorate, naravno za ljude koji nisu javne licnosti to ne raditi javno vec postujuci njihovu privatnost.
Naravno, jeste najveci problem u celoj prici koga to sve drzava akredituje, kako i zasto.
Post a Comment