Akademsko objavljivanje

U monetarnoj ekonomiji postoji nešto što se zove Goodhartov zakon (Goodhart's law), koji kaže: kada merilo postane cilj, ono prestaje da bude dobro merilo. Ovo se može primeniti u različitim kontekstima: u monetarnom i još više finansijskom, recimo kod raznih merila rizika. Ali može se primeniti i u raznim drugim oblastima.

Na primer, kod akademskog objavljivanja. Na zapadu je tržište mnogo konkurentnije (da citiram Kristijana G., mala bara, mnogo krokodila) ali i transparentnije. Kao i svuda, lobiranje i poznanstva neizbežno igraju ulogu, važne su i stavri poput ličnog utiska, ali uz sve to, na dugi rok, za dobijanje akademskih pozicija najvažniji je broj nečijih publikacija u referisanim časopisima (ponderisan rejtingom tih časopisa).

Sada, ako uzmete publikacije kao merilo kvaliteta, one zaista jesu jedno dosta objektivno i neutralno merilo.  Međutim, kada je merilo postalo cilj sam po sebi, ono je prestalo da bude dobro merilo -- danas akademici ne objavljuju zato što imaju nešto da kažu, već zato što je to put do akademskih pozicija: prvo do docentske, pa vanredne, pa redovne profesure.

To je mnogo bolje od sistema koji je još uvek na snazi u državnim fakultetima u Srbiji, gde ako kojim slučajem postanete asistent, možete bez mnogo dokazivanja dočekati penziju kao počasni profesor. Ali ima i svoje mane: što bi rekao James Buchanan, granični doprinos prosečnog akademskog rada u ekonomiji je nula. Ili kao što kaže Alchianov zakon (Armen Alchian), 99% ekonomskih publikacija je ili pogrešno ili irelevantno.

Skoro sam, na primer, video jednog mog poznanika, ekonomistu srednjeg ranga u SAD, kojeg inače jako cenim, da na Facebooku objavljuje: "rad prihvaćen!" Ništa o radu, šta je radom hteo da kaže, da li je ideja važna ili tačna -- samo to da je neki rad o nečemu prihvaćen od strane referisanog časopisa, jer to je poenta. I ovo nije izuzetak nego pravilo; na taj način se govori o publikacijama, govori se o njihovom broju, rejtingu, načinima i strategijama da ih časopisi prihvate, a ne o onome zbog čega radovi postoje, o njihovoj suštini, o idejnom ili empirijskom doprinosu.

Nekako ne mogu da zamislim da su Mises, Hayek ili Keynes pisali svoje radove da bi povećali broj publikacija; ustvari pouzdano znam da nisu, pisali su ih jer su imali nešto važno da kažu.

Ovo ne znači da publikacije nisu potrebne, naprotiv. Niti znači da imam neko bolje merilo, nemam. Niti imam lični problem sa tim, jer imam dobar broj radova u međunarodnim referisanim časopisima (a uz to mislim da su stvari o kojima u njima govorim važne). Samo znam da ovde nešto ne štima, da ima nešto trulo u načinu na koji se danas govori o akademskom objavljivanju, u motivima, a na kraju i u rezultatima. Publikacije su nekad bile smisleno merilo; ali otkad su se pretvorile u cilj, njihov prosečan kvalitet opada, a njihov broj je slab indikator vrednosti nečijih ideja.

Koliko vredi život?

Steven Landsburg kaže da je najbolji način da se izračuna vrednost života razlika u platama između relativno opasnih i manje opasnih zanimanja. Na primer, ako je ukrotitelj slonova plaćen 20,000 a ukrotitelj lavova koji ima pola procenta veću verovatnoću da nastrada na radnom mestu plaćen 40,000, onda vrednost života iznosi oko 4 miliona dolara. Landsburg citira studije koje navode da je vrednost života u Americi 1980-ih godina ovom metodom procenjena na 8 - 12 miliona današnjih dolara. 

Dok je ovaj metod računjanja vrednosti života može biti interesantan akademicima jer pokazuje subjektivnu vrednost života, teško je zamisliti neku praktičnu primenu. Normalno je da ljudi imaju visoko mišljenje o vrednosti sopstvenog života ali objektivna vrednost, koliko bi neko drugi bio spreman da plati za taj život na slobodnom tržištu, je svakako interesantnije pitanje. 

Ovaj problem je imao i Kenneth Feinberg kada je dobio zadatak da raspodeli 7 milijardi dolara državne kompenzacije porodicama žrtava i povređenima u napadu jedanaestog septembra kada je poginulo 5,500 ljudi. Feinberg je odlučio da vrednuje živote ljudi na isti način na koji se tradicionalno vrednuju preduzeća, odnosno svaki život je vredan onoliko koliko bi novca mogao da zaradi u budućnosti. Porodice ljudi koji su u trenutku napada zaradjivali više, dobili su i veću nadoknadu. Porodice mlađih ljudi, koji su imali duži radni vek pred sobom su takođe dobijale veću isplatu i slično. Feinberg je diskreciono povećao isplate pri dnu i smanjio ih pri vrhu tako da su isplate bile od $0.3 do $6m po nastradalom. Prosečna isplata je bila oko $1.8m, daleko manje od subjektivnih $8 - $12m. Prilično jednostavan i ja bih rekao pravedan sistem. Feinberg je pak zaključio da je 11. septembar bio izuzetak i da je u drugim slučajevima primenjivao raspodelu na jednake delove kao što je uradio posle incidenta na Virginia Techu. 

Kada bi primenili Feinbergovu formulu da izračunamo vrednost života prosečnog Amerikanca, ne uzimajući u obzir godine, došli bi do cifre od oko $0.83m. Sa prosečnom platom od $50,000 godišnje, diskotnom stopom od 8% (oportunitetni trošak) i terminalnim rastom od 2% (godišnji rast prosečne zarade), dobijamo pomenutih $830,000. 

Ako vas zanima u Srbiji, sa prosečnom platom od 350 evra (4,200 godišnje), istom diskontnom stopom i terminalnim rastom, vrednost prosečnog života izlazi na 70,000 evra ($91,000).  Deluje skromno. Sa druge strane pravo pitanje nije koliko vrednujete sopstveni život već koliko ste spremni da platite za tuđi? 

Svetski BDP

Nedeljnik prenosi podatke ekonomiste Zdravkovića: 
"Udeo Srbije u svetskom BDP-u prema najnovijoj bazi podataka MMF-a u 2012. godini bio je 0,095 odsto, a procenjuje se da će za ovu godinu imati minimalan pad na 0,094 odsto. To je identično udelu u svetskoj ekonomiji u 1993. godini. On je pokazao da je udeo Srbije u svetskom BDP-u iz poslednje godine Titove vladavine 1979. iznosio tačno 0.347 odsto što znači da se u Titovo vreme živelo više nego tri puta bolje u odnosu na danas. 

Ovaj udeo u svetskoj ekonomiji, odnosno relativan životni standard u odnosu na ostale je interesantan ugao gledanja. Međutim, iz podatka o tome nikako ne sledi zaključak iz poslednje rečenice citata, da se u Titovo vreme živelo tri puta bolje nego danas. Jedino što se može reći je da Srbija po stopi rasta BDP relativno zaostaje u odnosu na ponderisani ostatak sveta. A čak ni to ne govori previše, jer tako mereno zaostaju i sve druge zemlje -- praktično svi osim Kine, Indije i nekoliko drugih zemalja sa vanredno brzim rastom. Razlog je što je nekoliko ogromnih azijskih zemalja imalo izuzetno visoke stope rasta u poslednjih 30 godina.

Poenta je, ako uzmete bilo koju evropsku zemlju, uključujući i one sa uspešnim tranzicijama, dobćete slične rezultate.

Marš poreskih obveznika

Libek organizuje festival poreskih obveznika. Svaka čast na praktičnoj demonstraciji liberalizma, nadam se da će sva četiri dana biti jednako dobri i da će uspeti da privuku medije da pokriju događaj.

Samoodbrana, drugi put

Saško Bogovski iz Žarkova je čovek koji rizikuje da završi u zatvoru i to će se gotovo sigurno dogoditi jer verovatno nema novca i veza da iskrivi stvarnost, kako već mogu ljudi koji imaju dovoljno istih u Srbiji. On će biti žrtva sistema u kojem nije dozvoljeno odbraniti svoj posed od napadača koji u njega upadne sa iz aviona očigledno lošom namerom, bez da ga je vlasnik prethodno pozvao. Neverovatno je da se u našem zakonu utvrđuje da li je gospodin lopov naoružan, kako je nameravao da koristi oružje u vašem sopstvenom stanu, da li ste ispravno procenili koliki stepen sile će da upotrebi prema vama, da li ste previše upotrebili oružje da bi odbranili svoju imovinu i život, umesto da se konstatuje samo činjenica da je razbojnik upao u kuću i sam sebi presudio. Sašo B. bi u normalnoj zemlji dobio orden u lokalnoj sredini, bio bi u vestima i zajednica bi mu pomogla da prebrodi traumu koju je imao usled ugrožavanja sopstvenog poseda i činjenice da će na duši nositi čoveka, pa makar i razbojnika. Nije to lak krst.

Stoga je pitanje samoodbrane fundamentalnije pitanje od mnogih drugih koja se pominju u javnosti. Ovo pitanje govori o prioritetima jednog društva, da li je bitniji stan/kuća kao zamak u koji sva sila države Srbije ne sme da uđe bez sudskog naloga ili su bitnija prava bandita koji se svih prava odrekao kada je odlučio da nekome provali u stan. Pitanje svih pitanja je da li je pravo na odbranu svoje imovine i svog života na svom posedu od ničim izazvanog napada sankrosantno ili je to relativno. Ako se pročitaju komentari čitalaca na pomenuti članak, iz mnogobrojnih studija slučajeva vidimo da je Srbija bolesna država jer razbojnici, silovatelji i ostala neizreciva bagra imaju mnogo više prava i ponekad neverovatnog razumevanja za svoje nepodopštine od žrtava, posebno onih žrtava koji se usprotive.

Ne mogu se oteti utisku da je ovakav tretman razbojnika, najdirektnije nasleđe nekih razbojnika starije generacije kojima su privatna imovina i život vlasnika imovine bili krajnje relevantna kategorija. U državi u kojoj je lopovluk, nasilje i razbojništvo životni stil koji ne nailazi na jasan odgovor države, ljudi kao Saško  su jedan od glavnih razloga da lopovi ne "zakucaju" na vrata vaše kuće.

Narodna incijativa je krenula http://www.peticije24.com/podrska_sasku, ali od skupljanja potpisa preko Internet portala do akcije koja rezultira u promeni zakona dug je put.

Mala socijalistička groteska

Link ka članku koji ilustruje grotesknost socijalizma. 

Laki tekst o Zlatnom luku

Danas je stigla vest da je McDonald's (AKA Mek u ovom postu)  raskinuo ugovor sa svojim frašizerom u Makedoniji i da će Makedonci neko vreme živeti bez Meka. Blago njima, rekoše naši lokalisti, AKA specijalisti za identifikovanje opasnosti od HARP, GMO, pomračenja Sunca/Meseca, sapuna... Čudna je ta mržnja kod značajnog dela populacije u Srbiji i svetu prema Meku.

Ja sam mekoljubac i jedan od rituala mi je da kada putujem po svetu vidim kako se globalni brend prilagođava lokalnom tržištu i kakav je rezultat. Najgori Mek na svetu, barem gde sam ja bio, je u Indoneziji - ostrvo Bali. Oni nemaju ijedan sastojak koji je bitan za Big Mek u svojoj ishrani (ne jedu govedinu, ne koriste sir u ishrani, pšenični hleb im je na nivou egzotike, pa je i kvalitet isti, a salatu peru toplom vodom da se turisti ne zaraze amebama). Rezultat je smehotresan. Drugo mesto po odvratnosti samog Meka je njegova domovina, gde je 90% Mekova rupčaga sa odvratnom hranom, gde zaista u velikom procentu jedu ljudi sa margina društva (mada u SAD ima i gorih fast food lanaca koji su dno dna). S druge strane, u mnogim zemljama reč je o pristojnim restoranima gde se za mali novac može pojesti solidan obrok. Srbija mi se visoko kotira na listi dobrih Mek praksi, mada i mi postajemo svet, budući da su toaleti u proseku sve prljaviji, a radnici sve gluplji (što je dobar znak jer ne valja kada pametan svet radi u u Meku). Međutim, najfascinantnija stvar je da je neko uspeo da osmisli koncept koji će se primiti u toliko različitih kultura sveta - osnovni proizvodi su svugde isti, a da li se u produženom meniju nalazi gaspačo, gazirana jabuka ili nešto treće je stvar glokalizacije. Kolikogod nekome deluje paradoksalno, Mek je najbolji restoran na svetu, to su izglasale stotine miliona ljudi sa svih krajeva planete, bez da ih je iko prisilio da tamo jedu.

Mek svima daje mogućnost da biraju šta će jesti. Nije obavezno jesti pomfrit i piti gazirane sokove, zdrave salatne i sokovne alternative odavno postoje - loša kombinacija za zdravlje  može se napraviti u svakom restoranu. Ko je pratio srpski fast food zna da je Mek svake godine identifikovan kao besprekoran u svim standardima higijene, usklađenosti krajnjih proizvoda sa listama sastojaka koje se objavljuju i valjda jedini koji ima pljeskavice koje su od 100% mesa. Tako da se ja sada odjavljujem, jer sam nešto ogladneo, samo ne znam da li ću put Terazija ili Zelenjaka.

SPC ili Vatikan - ko su bolji komunisti?

Narodu je potrebna socijalna pravda, jer, živimo u vremenu kada bogataši otimaju tuđe, a sirotinje je sve više.

"Bog je došao na ovaj svet da nas nauči kako treba da delimo jedni drugima, a ne da otimamo jedni od drugih

kaže Amfilohije Radović u svojoj vaskršnjoj poslanici. Čisto da ne zaostane za papom.

Kralj ne može ući

Od tolikih istorijskih državničkih govora koji se citiraju, štampaju i preštampavaju, meni je najdraži ovaj isečak iz jednog govora Williama Pitta starijeg, britanskog premijera, iz 1763.  U tih par rečenica stala je suština liberalne zapadne civilizacije i njenih ključnih institucija -- ograničene vlade, vladavine prava i privatne svojone: 

• "Najsiromašniji čovek u svokoj kolibi može prkositi svoj sili britanske krune. Koliba može biti krhka; njen krov se može tresti; može vetar duvati kroz nju; oluja može ući, kiša može ući -- ali Kralj Engleske ne može ući. Sva njegova vojna sila ne sme se usuditi da pređe prag urušenog utočišta!"

Evo i originala: 

• "The poorest man may in his cottage bid defiance to all the force of the Crown. It may be frail; its roof may shake; the wind may blow through it; the storms may enter, the rain may enter,—but the King of England cannot enter; all his forces dare not cross the threshold of the ruined tenement!"

Cene

Rastko ima odličnu analizu razlika u potrošačkim cenama između Srbije i SAD.