Pisac je Yasheng Huang, knjiga se zove Kapitalizam sa kineskim karakteristikama, a neka poglavlja su dostupna besplatno ovde. Huang je profesor na MIT-u, ali je za ovu knjigu zasukao rukave, obavio terensko istražavnje, prelistao hiljade stranice dokumentacije na kineskom -- i zaključio da veliki deo konvencionalne zapadne mudrosti o ekonomskim reformama Kine uopšte nije tačan. Knjiga nije briljantno napisana, često se po nekoliko puta ponavljaju iste stvari, ali je zato neverovatno informativna. Sve iznenađujuće tvrdnje su potkrepljene velikim brojem činjenica i podataka koje je sam Huang prikupio iz originalnih dokumenata. Evo šta sve nismo znali o Kini:
1. Obično o kineskoj reformi mislimo kao o kontinuiranoj ekonomskoj liberalizaciji od 1978. do danas. Nije tako -- prava liberalizacija se dogodila odmah, krajem 70-ih i početkom 80-ih i sastojala se ponajviše u dozvoli privatne poslovne aktivnosti na selu. To uključuje poljoprivredu, ali i osnivanje malih seoskih preduzeća.
2. Ova seoska i gradska preduzeća (na engleskom poznata kao TVEs), nisu u kolektivnom vlasništvu kako se to obično mislilo -- ima i takvih ali velika većina je u privatnom. Jedna od dilema za zapadne ekonomiste je bila kako to da u Kini ova navodno kolektivna svojina vrlo dobro funkcioniše. Stiglitz i drugovi su tvrdili da je to dokaz da i kolektivna svojina može da radi, tržišni ekonomisti su tražili razna objašnjenja za kineski izuzetak -- na primer da je lokalna politička konkurencija specifična za Kinu ono što objašnjava rast lokalnih kolektivnih preduzeća.
Huang međutim otkriva da je u Kini "seoska i gradska preduzeća" samo geografski, a ne vlasničko-pravni pojam. Ova preduzeća, većina njih, uopšte nisu bila kolektivna nego privatna. Ili su ponekad, iz raznih političkih ili zakonskih razloga, bila pravno kolektivna a de facto privatna.
3. Od 1990-ih, reforme izgledaju mnogo drugačije i trend seoske liberalizacije je zaustavljen i čak izokrenut. Kineske reforme se mogu videti kroz sukob dve političke struje, koji dosta podseća na sukob Jeffersona i Hamiltona u ranim danima američke republike. Reforme 1980-ih su bile jeffersonske, seoske, liberalne; trend od 1990-ih je hamiltonovska industrijska politika, privilegovanje gradskih elita i politička selekcija ekonomskih pobednika.
4. Posebnu ulogu u industrijskoj politici koja dominira od 1990-ih imaju strane direktne investicije. Tokom 1980-ih je dinamično lokalno preduzetništvo stvaralo ekonomski rast; od 1990-ih to se restriktivnim politikama polako gasi, dok se na drugoj strani favorizuju krupne strane direktne investicije. Seoska preduzeća su na zalasku i poslednjh godina su strane investicije ono što održava visoke stope GDP rasta. Nema ništa loše u stranim investicijama po sebi, ali u ovom slučaju su one raznim politikama privilegovane u odnosu na domaća preduzeća, i čak se domaće preduzetništvo aktivno sputava. Slično se dešava i u Srbiji i nekim drugim zemljama -- neko treba da napiše članak o novoj FDI religiji.
5. Dok je GDP rast sve vreme bio na visokom nivou, životni standard običnih ljudi je u Kini najviše porastao tokom 1980-ih, za vreme spontanog rasta malih seoskih preduzeća. Od 1990-ih se udeo plata u GDP-u smanjuje, a raste udeo investicija i države. Pošto je seosko preduzetništvo potisnuto životni standard na selu opada, radna snaga se seli u gradove (sa dozvolom ili bez), što onda gura i gradske plate naniže. Tako imamo situaciju da u ekonomiji koja već trideset godina fenomenalno raste radnici i dalje rade u teškim uslovima i primaju, prema GDP-u zemlje, nesrazmerno male plate.
6. To je antisocijalna politika koja veštački povećava materijalne nejednakosti -- Gini koeficijent je u Kini značajno veći nego u Srbiji, Rusiji ili SAD. U poslednjih nekoliko godina je stopa nepismenosti u Kini porasla sa 6 na 11%.
7. Ono što mislimo da predstavlja simbole kineskog uspeha, soliteri, gradska svetla i brzi vozovi, je savremena verzija Potemkinovih sela. Gradovi kao Šangaj rastu na privilegijama, političkom kanalisanju investicija u njih i preraspodeli iz drugih regiona. To će biti moguće dok ekonomija u drugim delovima i dalje nekako raste. Ali posledice su već vidljive -- produktivnost u Kini već nekoliko godina stagnira ili opada. Birokratija, sa druge strane, raste.
Kina treba da se vrati u 1980-e.
1. Obično o kineskoj reformi mislimo kao o kontinuiranoj ekonomskoj liberalizaciji od 1978. do danas. Nije tako -- prava liberalizacija se dogodila odmah, krajem 70-ih i početkom 80-ih i sastojala se ponajviše u dozvoli privatne poslovne aktivnosti na selu. To uključuje poljoprivredu, ali i osnivanje malih seoskih preduzeća.
2. Ova seoska i gradska preduzeća (na engleskom poznata kao TVEs), nisu u kolektivnom vlasništvu kako se to obično mislilo -- ima i takvih ali velika većina je u privatnom. Jedna od dilema za zapadne ekonomiste je bila kako to da u Kini ova navodno kolektivna svojina vrlo dobro funkcioniše. Stiglitz i drugovi su tvrdili da je to dokaz da i kolektivna svojina može da radi, tržišni ekonomisti su tražili razna objašnjenja za kineski izuzetak -- na primer da je lokalna politička konkurencija specifična za Kinu ono što objašnjava rast lokalnih kolektivnih preduzeća.
Huang međutim otkriva da je u Kini "seoska i gradska preduzeća" samo geografski, a ne vlasničko-pravni pojam. Ova preduzeća, većina njih, uopšte nisu bila kolektivna nego privatna. Ili su ponekad, iz raznih političkih ili zakonskih razloga, bila pravno kolektivna a de facto privatna.
3. Od 1990-ih, reforme izgledaju mnogo drugačije i trend seoske liberalizacije je zaustavljen i čak izokrenut. Kineske reforme se mogu videti kroz sukob dve političke struje, koji dosta podseća na sukob Jeffersona i Hamiltona u ranim danima američke republike. Reforme 1980-ih su bile jeffersonske, seoske, liberalne; trend od 1990-ih je hamiltonovska industrijska politika, privilegovanje gradskih elita i politička selekcija ekonomskih pobednika.
4. Posebnu ulogu u industrijskoj politici koja dominira od 1990-ih imaju strane direktne investicije. Tokom 1980-ih je dinamično lokalno preduzetništvo stvaralo ekonomski rast; od 1990-ih to se restriktivnim politikama polako gasi, dok se na drugoj strani favorizuju krupne strane direktne investicije. Seoska preduzeća su na zalasku i poslednjh godina su strane investicije ono što održava visoke stope GDP rasta. Nema ništa loše u stranim investicijama po sebi, ali u ovom slučaju su one raznim politikama privilegovane u odnosu na domaća preduzeća, i čak se domaće preduzetništvo aktivno sputava. Slično se dešava i u Srbiji i nekim drugim zemljama -- neko treba da napiše članak o novoj FDI religiji.
5. Dok je GDP rast sve vreme bio na visokom nivou, životni standard običnih ljudi je u Kini najviše porastao tokom 1980-ih, za vreme spontanog rasta malih seoskih preduzeća. Od 1990-ih se udeo plata u GDP-u smanjuje, a raste udeo investicija i države. Pošto je seosko preduzetništvo potisnuto životni standard na selu opada, radna snaga se seli u gradove (sa dozvolom ili bez), što onda gura i gradske plate naniže. Tako imamo situaciju da u ekonomiji koja već trideset godina fenomenalno raste radnici i dalje rade u teškim uslovima i primaju, prema GDP-u zemlje, nesrazmerno male plate.
6. To je antisocijalna politika koja veštački povećava materijalne nejednakosti -- Gini koeficijent je u Kini značajno veći nego u Srbiji, Rusiji ili SAD. U poslednjih nekoliko godina je stopa nepismenosti u Kini porasla sa 6 na 11%.
7. Ono što mislimo da predstavlja simbole kineskog uspeha, soliteri, gradska svetla i brzi vozovi, je savremena verzija Potemkinovih sela. Gradovi kao Šangaj rastu na privilegijama, političkom kanalisanju investicija u njih i preraspodeli iz drugih regiona. To će biti moguće dok ekonomija u drugim delovima i dalje nekako raste. Ali posledice su već vidljive -- produktivnost u Kini već nekoliko godina stagnira ili opada. Birokratija, sa druge strane, raste.
Kina treba da se vrati u 1980-e.
7 comments:
Zanimljiva knjiga, bas je citam ovih dana. Prva dekada kineskih refomi je inace veoma interesantna. Kinesko rukovodstvo je dopustili eksperimentaciju na mikro nivou i prihvatalo ono sto se najbolje prikazalo u praksi umesto da usmeravaju privredu.
Takodje cesto umesto da ispravljaju distorzije na tržištu dopustili su nekim drugim delovima ekonomije da budu slobodni i da rastu i resuri se tokom vremena prelili u te nove džepove slobodnijeg tržišta.
Kompleksno pitanje Kine ne podleže pukim ekonomskim analizama. Mi o Kini ništa ne znamo, niti možemo da saznamo teorijskim spekulacijama.
O Kinezima su najbolje pisali Jung i Rihard Vilhelm, ali avaj, dok ne upoznate živog Kineza, sve to možete baciti u mutnu Maricu.
Kinez je tako napravljen da bude poslušni automat. "Mi" princip guši svaki individualizam, cenzuru prihvataju kao "dobar dan". Upravo zbog tih osobina, Kina će zavladati svetom. Žrtovali su ličnu sreću zarad kineske ideje, kineske nacije i kineske države.
P.S. Šljiva je plava. A ako je crvena, to je zato što je još zelena. Svaka sličnost sa Kinom slučajna je.
Gospodine Vladimire, toliko kontradikcija u ovako rano posle podne. Na početku svog posta kažete da o Kini ništa ne znamo, ali zato u sledećem paragrafu Vi lično znate sve o svakom Kinezu?
Mind is officially boggled.
Kada kažem da mi ne znamo, mislim na Vas. Ne razumem šta Vam je čudno u tome da ja znam sve o svakom Kinezu?
Smetaju Vam kontradikcije? Istina je u kontradikciji. In adjecto.
Sjajan komplement za ovu knjigu je 'Red Capitalism' o njihovom "hamiltonovskom" finansijskom sistemu.
6. To je antisocijalna politika koja veštački povećava materijalne nejednakosti -- Gini koeficijent je u Kini značajno veći nego u Srbiji, Rusiji ili SAD. U poslednjih nekoliko godina je stopa nepismenosti u Kini porasla sa 6 na 11%.
------------------------------
Gini index u Rusiji je manji nego u Kini, ali je veći nego u ostalim istočnoevropskim zemljama, ranije sam mislio da je to zbog Čubajsove privatizacije i zbog Putinove korupcije, u stvari to je zbog bezobrazno niskih penzija i zbog plata u obrazovanju i zdravstvu koje su dosta niže u odnosu na prosečne plate, baš juče sam naleteo na neke podatke - izračunao sam da je prosečna penzija u Rusiji samo 37% u odnosu na prosečnu platu, a plate u obrazovanju i zdravstvu su 65% i 72% u odnosu na prosek, ali to je sve lako popravljivo - samo treba malo povećati penzije i plate u obrazovanju i zdravstvu i problem je rešen, evo ih podaci: prosečna plata – 22622 rubalja ili 786 dolara, prosečna penzija – 8289 rubalja ili manje od 300 dolara, prosečne plate po pojedinim ekonomskim aktivnostima – zdravstvo 16732 rubalja, obrazovanje 14694 rubalja.
Off topic:
http://www.akter.co.rs/26-ekonomija/230-jaja-u-eu-poskupela-za-76-5-odsto.html
Zaista je greota da živina, kao najbliži evolutivni srodnik homo sapiensa, živi u ne-homosapiensnim uslovima.
Post a Comment