Na prvi pogled mi se čini da našu demokratiju čuva najviše to što bi potencijalni avanturista dobio samo u ruke mnoštvo problema koje ne bi znao & mogao da reši i što bi sankcija za takvog avanturistu bila mnogo bolnija i "životnija" nego za one koji nakon demokratskog izbora siđu sa scene. Nisu u potpunosti ni zadovoljeni suštinski uslovi za nedemokratsku smenu vlasti, a to su dovoljna nezavisnost zemlje od spoljnih uticaja, koncentracija moći i nezainteresovanost birača za participaciju u političkom životu. S druge strane, kockanje sa podilaženjem najnižim strastima, evidentno neodgovorna demokratija, negovanje veza sa državama koje ne bi imale ništa protiv nedemokratske smene vlasti i puštanje sa lanca grupa koje bi uživale u takvim stvarima tera na razmišljanje. Kada se na to doda policija koja se konstantno ponižava u svakom smislu, ima razloga da se stavi prst na čelo i dobro promisli gde ide naša demokratija.
Ako neko misli da lep dan za Beograđane, a loš dan za ljudska prava divna vest, taj ne zna koliko je to pogrešno. Ovde uopšte nije reč o pravima homoseksualaca i pravu na mirno okupljanje, ovde je reč o činjenici da država kapitulira pred skoro pa paravojnim ekstremistima. I nije reč o tome da je glavni rizik da bi isti preuzeli vlast jerbo za to treba imati i ponešto u glavi, već da bi isti sutra mogli da šamaraju žene u kratkim suknjama, ateiste, ljubitelje SAD i EU ili bilo koga ko im se ne svidi jer nije krojen po njihovom sistemu "vrednosti".
23 comments:
Tačno,al upravo ovo je demokratija vladavina većine i ništa drugo. Ta većina ne mora imati nikakve dobre osobine već treba samo da je to-većina. Kad kao u Srbiji ta većina predstavlja jedno prevaziđeno vreme i njegove prevaziđene vrednosti ko nam je kriv nego sami sebi. To je isto tako glavni i gotovo jedini uzrok ratova 90ih u SFRJ-jeste hteli demokratiju evo vam je pa pokažite koliko volite jedni druge. Nažalost sa mnogo suza i krvi je ta lekcija plaćena a što je najgore nenaučena
Problem je sto vecina u Srbiji sigurno nije za to da im likovi iz Obraza uredjuju zivot, ali dobar deo ne shvata da se to ne mora zaustaviti samo na Romima i homoseksualcima. A oni koji shvataju kako se hrani bolest cute i kuliraju. Ili jos gore bulazne o antifasizmu kao najvece jajare.
Problem je, Aleksandre i Milane, da danas u svetu vlada jedna vrsta "demokratističkog fundamentalizma" koji uzima demokratiju kao cilj i nešto što je dobro samo po sebi, a ona to, barem kada se stvari ne gledaju sa nekog apriornog i deduktivnog (pseudo)etičkog stanovišta, već s čisto pragmatičnog gledićša, naravno, nije, već samo jedan od mogućih metoda upravljanja datim društvom, da bi se postigao pravi cilj, a to je, belodano, potpuno darvinističko gaženje svake potencijalne konkurencije u ekonomskom i s njim u normalnim okolnostima intimno povezanom vojnom i tehnološko-naučnom smislu. Drugo je pitanje to što je demokratija (jer se inače nikada ne bini uspostavila u toliko zemalja) dosta dobar sistem za iskorišćavanje punog potencijala necentralizovane kapitalističke ekonomije utemeljene na znanju, ali onošto ljudi koji u takvim društvima žive nikako ne mogu da utuve, jer je prosečnom, pa čak i većini natprosečnih ljudi koji nemaju direktna iskustva sa raznim društvenim i ekonomskim modelima teško da se "izdignu" iznad vlastitog konteksta, i "deuniverzalizuju" ga, jeste da ta vrsta demokratije ne samo da nije panacea koja nepoznatom magijom rešava sve moguće društvene i ekonomske boljke, već je, naprotiv, ako u datom društvu nije ispunjeno nekoliko krucijalnih ekonomskih, društvenih i kulturnih preduslova, pretvara u virus koji, ako se stabilnost ne održava spolja i manje-više golom silom, u kratkom roku potpuno uništava to društvo i rezultira dezintegracijom svih njegovih tradicionalnih struktura, bez ičega smislenog što bi je zamenilo, a to u boljem slučaju vodi u neku kleptokratsku korumpiranu policijsku rupetinu sa ekstenzivnim gerilskim, terorističkim ili separatističkim problemima (ima ih milion širom trećeg sveta, i Srbija danas jako liči na njih, odnosno, da nije used Evrope, teško da biste mogli da je razlikujee od prosečne afričke ili arapske satrapije), a u gorem vodi pravo u neki građanski ili regionalni rat i socijalni slobodni pad koji se obično zaustavlja tek u nekom somalsko-haićanskom stanju pseudoravnoteže na samom dnu. Fašizam u Srbiji je prirodna posledica komunizma u Srbiji: relativno visoki standard koji je samoupravna rulja u staroj Jugoslaviji uživala, stvorio je u tim ljudima iluziju da joj takav život po nekakvom "višem pravu" pripada, koju su oni preneli na svoje nimalo inteligentnije ili bolje obrazovano potomstvo, a takav stav prema životu, pošto je zasnovan na jednoj velikoj laži koja je stalnim ponavljanjem za ove ljude postala istina, rađa jednu ozbiljnu i duboku socijalnu frustraciju, i ulazi se u začarani krug negativne povratne sprege, iz koga jedini "realni" izlaz nude razne vrste ekstremističkih ideologija, teorija zavere i eshatološko-parapolitičkih parazitskih mema.
A što se tiče rešenja, mislim da iskustvo pokazuje da tu ne funkcioniše nijedno rešenje koje ne uključuje brutalnu represiju prema ekstremistima i huliganima (uključujući i klasično podzemlje, to je potpuno isti mentalni sklop i socijalni milje, i ove grupacije se međusobno prožimaju), što je u sadašnjem stanju zavisnosti od socijalističko-ljudskopravaških štetočina iz EU, nažalost, potpuno nerealistična opcija, jer se iz njihovog ponašanja i njegovih rezultata (nasumična ubistva, surova razbojništva, spaljivanje ljudi, kanibalizam, nasilje prema starim osobama, deci i ostalim kategorijama koje su u iole normalnom društvu "tabu") jasno vidi da su ti ljudi, uprkos relativnoj mladosti većine, jednostavno otišli predaleko i već uspeli da pređu toliko tačaka posle kojih je mentalna transformacija u totalne sociopate ireverzibilna, da bilo koja maloumno tolerantna i kriminalno popustljiva strategija evropskih lažnohumanističkih levičarskih blebetala i pseudoeksperata za ideološke pseudonauke može samo da rezultira prolongiranjem problema za pristojan i normalan svet i daljim nevinim žrtvama. Međutim, da bi takva represija dala bilo kakve rezultate (pod "rezultatima" podrazumevam potpuno eliminisanje ove vrste problema i generalno uljuđivanje društva tako što će deset ili dvadeset procenata tog ubilačkog ološa koji pod pritiskom surovog drila prožive genuinu katarzu i na taj način se transformišu u validne ljudske jedinke i odgovorne građane koji, kada odsluže dugogodišnje kazne uz prinudni rad, mogu da se reintegrišu u normalno društvo i u njemu funkcionišu bez opasnosti po normalne građane, preživeti, a sve ostalo istrunuti u zatvoru do kraja života ili otići pod zemlju, nije moguća bez celokupne društvene reforme i uspostavljanja jednog realnog i pravednog društva i ekonomije, uz potpunu suspenziju svih demokratskih institucija na barem dve do tri decenije, drugim rečima, we're back to square one, jer bi čak i Pinočeu, kada bi takva sreća Srbiju zadesila (a neće, jer se ne radi samo o sreći, već i o mnogim drugim stvarima), za pravljenje kakve-takve pite, bio potreban i neki drugi materijal od onog poslovičnog, to jest, nekakva iole zdrava, pa makar i nevelika, socijalna baza, kakav-takav funkcionalni kulturni supstrat i par institucija na koje bi mogao da se osloni, a Srbija, nažalost, u ovom trenutku nudi samo potpuni nedostatak bilo kakvih pozitivnih vrednosti, duboko kompromitovane i potpuno obesmišljene institucije, lobotomizovanu, neuku, nekonkurentnu, sluđenu rulju i nekoliko tipova očajno nekvalitetnih pseudoelita. Naoružajte se, i to ne samo strpljenjem... :))
Pravo na mirno okupljanje NE POSTOJI.
nevezano za sve prethodno, moja intuicija mi govori da u Srbiji ne bi dobili Pinocea ni sa 1% sanse, a najverovatnije bi imali nekoga idiota tipa Milosevica u drugoj polovini 1990-ih.
@Aleksandar
Pa to i kažem, samo uz nešto malo više, narodski rečeno, palamuđenja... :))
U svakom slučaju, i ova, invalidna demokratija, bolja je od nikakve.
Tokom vremena, dok se ne osiromaši dovoljno, a i ne pokrade preterano, shvatiće se da demokratija ne donosi 'leba na sto, al' da može, itekako, da odnese sa stola :)
Što, svakako, nije odlika samo nje, već svake vlasti.
@Srđan
Potpuno ste u pravu, nije u pitanju "pravo", već sloboda da se, ako nikome ne smetate niti ga sprečavate da obavlja svoj posao, ne kršite razne druge zakone, ne uništavate tuđu imovinu i ne napadate prolaznike, okupite zajedno sa svojim istomišljenicima i radite šta vam duša zaželi, uključujući i protestovanje protiv bilo čega što vam se ne dopada... :)) Sve, naravno, uz neke, vrlo široke, ali definitivno postojeće granice :))
@Speaker
"Potpuno ste u pravu, nije u pitanju "pravo", već sloboda da se, ako nikome ne smetate niti ga sprečavate da obavlja svoj posao, ne kršite razne druge zakone, ne uništavate tuđu imovinu i ne napadate prolaznike, okupite zajedno sa svojim istomišljenicima i radite šta vam duša zaželi, uključujući i protestovanje protiv bilo čega što vam se ne dopada... :)) Sve, naravno, uz neke, vrlo široke, ali definitivno postojeće granice :))"
Da, i ako je država negde omanula, to je u kažnjavanju prestupnika, koji, od skupa do skupa, lome imovinu, otuđuju je, povređuju ljude itd.
UK je to rešila na jedan respektibilan način. Ne mislim ja da su kratka suđenja dobra, ali kada su u pitanju jasni dokazi, predviđene kratke kazne, nema razloga da se to oteže mesecima. U državama gde pravo vlada, to se završava za nedelju-dve, maksimalno. I tu se nalazi podbačaj, u reformi pravosuđa, u zakonima, u tužilaštvu, u sudstvu.
Demokratija.
Dok ljudi ne shvate da ih jedna rešenja osiromašuju, te da ne postoji način da im država da nešto, a da pre toga nije uzela od suseda, ili od njega samog u budućnosti, nema pomaka. Dakle, dok ne dotaknu dno. Do ih ne opljačkaju potpuno. Ne zaduže do krajnje granice.
Tada će razumeti da im vlasti mogu samo odmagati, te će biti svejedno je l' demokratija, il' nije. A, sa druge strane, nije ni loše koristiti u svrhe zaštite sebe od vlasti, demokratiju. Zgodna je to spravica tada :)
@Speaker
"Potpuno ste u pravu, nije u pitanju "pravo", već sloboda da se, ako nikome ne smetate niti ga sprečavate da obavlja svoj posao, ne kršite razne druge zakone, ne uništavate tuđu imovinu i ne napadate prolaznike, okupite zajedno sa svojim istomišljenicima i radite šta vam duša zaželi, uključujući i protestovanje protiv bilo čega što vam se ne dopada... :)) Sve, naravno, uz neke, vrlo široke, ali definitivno postojeće granice :))"
Da, i ako je država negde omanula, to je u kažnjavanju prestupnika, koji, od skupa do skupa, lome imovinu, otuđuju je, povređuju ljude itd.
UK je to rešila na jedan respektibilan način. Ne mislim ja da su kratka suđenja dobra, ali kada su u pitanju jasni dokazi, predviđene kratke kazne, nema razloga da se to oteže mesecima. U državama gde pravo vlada, to se završava za nedelju-dve, maksimalno. I tu se nalazi podbačaj, u reformi pravosuđa, u zakonima, u tužilaštvu, u sudstvu.
Demokratija.
Dok ljudi ne shvate da ih jedna rešenja osiromašuju, te da ne postoji način da im država da nešto, a da pre toga nije uzela od suseda, ili od njega samog u budućnosti, nema pomaka. Dakle, dok ne dotaknu dno. Do ih ne opljačkaju potpuno. Ne zaduže do krajnje granice.
Tada će razumeti da im vlasti mogu samo odmagati, te će biti svejedno je l' demokratija, il' nije. A, sa druge strane, nije ni loše koristiti u svrhe zaštite sebe od vlasti, demokratiju. Zgodna je to spravica tada :)
@Srđa
Daleko od toga da sam ja protiv demokratije i da negiram da ima puno dobrih strana i korisnih posledica, naprotiv, mislim da su iole funkcionalni oblici demokratije definitivno najmanje zlo u sadašnjem istorijskom trenutku. Ja samo kažem da su ogromni i neporecivi uspesi nekih oblika demokratije za poslednjih par stoleća doveli do tendencije da se ona apsolutizuje i uzdiže na neki pijedestal, kao da nije samo jedan od metoda za vođenje države, doduše, u nekim okolnostima izuzetno uspešan, ali defintivno ne i jedini mogući ili primenljiv na sve moguće okolnosti, već cilj sam po sebi koji ima neku intrinzičnu vrednost, a da je ta tendencija, sa svoje strane, opet dovela do toga da se demokratija, sa predvidljivo katastrofalnim rezultatima, dogmatično nameće i tamo gde je svakom ko nije potpuno slep kod očiju jasno da od toga može da ispadne samo nešto između farse i tragedije.
Za odredjeno drustvo stabilno uredjenje istog je ono koje obezbedjuje optimalnu kontrolu radne snage. Zato u tehnoloski razvijenim drustvima preovladjuje demokratija, dok je druga krajnost neofeudalizam tipa sovhoza ili banana-republika. Izmedju njih ima nebrojeno puno varijanti, ali se trend moze uociti.
Stavise, rekao bih da se ta dva trenda nadopunjuju, i postojanje jednog pretpostavlja i postojanje drugog (kao jin i jang).
E sad, smislite koja forma uredjenja je najstabilnija imajuci u vidu masu nekvalifikovanih, vecim delom nezaposlenih ljudi...nije slucajno ni Rim postao carstvo nakon perioda republike.
I da dodam: to nije problem samo Srbije...
Rim je postao carstvo ne zato što je to naprednije uređenje već zato što im je Cezar pokazao da se može upravljati vojnom diktatorom i narodom i aristokratijom,posle toga je usledilo skoro 5 vekova vojne diktature i bezbroj diktatora kojim se mnogima i ne zna ime,a stalna osvajanja teritorija su samo podrgejavala taj trend. Posledice-da bi finansirali bezbrojne i neprekidne vojne kampanje tj plaćali vojnike počeli su da ,,krajcuju" zlatnike i ostali novac što je dovodilo do postepene ali velike inflacije,a kad para više nije bilo(novac nije imao vrednost) problemi su se gomilali pogotovo sa varvarima tj pogotovo sa varvarskim vođama koji su prebegavajući iz njihvoe vojske činili im dar-mar. Ništa mnogo drugačije desilo se i SFRJ,nismo bili carstvo niti neka velesila kao što mnogo socromantici sanjaju,ali scenario prilično sličan(vojska je ne samo vojska već sva birokratija) a sličan scenraio i USA čeka.
Zato su Founding fathers i uveli koncept podele na 3 vlasti(republika- res-publica lat. stvar kojom se ne trguje) prilikom osnivanja USA,jer su videli da je demokratija opasna,ali danas možeš podeliti vlast na 16 delova-džaba kad npr lobističke agencije mogu da ti proture koja god regulacija ti treba ako imaš dovoljno para-to je tužna tragedija demokratije kad kao rezultat dobiješ vladavinu ne većine plebsa već većine novca.
Samo još da dodam šta sam u stvari hteo reći prvim postom je da uvek kukamo kad nas ovakvi ,,demokratski" procesi ogole i prikažu kao golog cara. To smo upravo mi društvo u Srbiji-car koji misli sve naj,naj o sebi a go do gole kože. Go ne samo ekonomski već pre svega ikakvim iole kvalitetnim ljudskim osobinama(empatijom npr). Sedeo sam par puta sa Mladenom iz Obraza i moram reći da je tužno isfrustrirana osoba koja je neke lične traume(proterivanje iz Hrvatske) projektovao na neke vazda aktuelne probleme vaskolikog srpstva,ne shvatajući da mu ta megalomanska verzija srpske istorije nikako ne daje za pravo da matretira različite od proseka. Često uobražavam o sebi da sam empatičan pa mi takvih ljudi više žao,neg što ih osuđujem,društvo bi trebalo da ima mehanizme kojima se bori protiv frustracija kod mladih,velike su i bolne a neće se same rešiti,već samo eksplodirati
Hmmm... Ni demokratija, ni diktatura, ne mogu doneti ono što je tr doneo. Ali u demokratiji, razvijanje tr je lakše, pa eto i tu neke koristi od slobode govore.
Al' ništa nije večno, sve se kvari, pa tako i država, sistem, postanu lenji i kradljivi... Onda se čo'ek pokupi, i ode... Ništa strašno.
MMiillaanne, reagovao si na jednu skoro perifernu recenicu iz posta, ali OK. Nisam ni tvrdio da je to naprednije uredjenje, nego da je stabilnije, a to je bitna razlika. Hteo sam da skrenem paznju na slicnost situacije.
Rim je vec od Spartaka pa preko Sule bio u tranziciji. Jedno drustvo koje se sve vise polarizuje i shodno tome i militarizuje i gde stanovnistvo ima ako ne jedinu a onda glavnu ulogu popunjavanja legija. I pojavljuje se masa proletarijusa - prvi put u istoriji pod ovim imenom - u sve vecem broju i koja je drzana pod kontrolom na dva nacina: regrutacijom je odvodjen "korisni deo" u legije, a ostatak je neutralizovan taktikom hleba i igara. To je bio uzrok da se kasnije republika (danas bi rekli oligokratija) kao opcija nikad nije ozbiljno postavljana. Za vreme careva, kada je stajaca vojska postala kicma carstva su stvari krenule tokom koje i ti pominjes, ali to je vec druga prica.
Da zakljucim, hteo sam podstaci diskusiju o tome da li se masom koja se sastoji od individua koji ili rade niskokvalifikovani posao ili su vec ispali sa trzista rada ili rade u drzavnoj administraciji, sa srednjom klasom kome je kicma slomljena i sa skoro nepostojecom inteligencijom moguce nesto kao demokracija u ovoj ili bilo kojoj srugoj zemlji sa slicnim karakteristikama a da ta vladavina bude u isto vreme i stabilna.
Milane, samo jedna tema za razmišljanje: a nije li upravo ono što kritikujete, to jest, uglavnom neoficijelno i diskretno, ali prilično efektivno priznavanje i inkorporiranje realne moći novca (a ja bih dodao, umnogome, i nekih drugih vrsta inteligencije i sposobnosti) kao protivteže demokratskom principu koji ima gotovo neizbežnu tendenciju da makar donekle favorizuje nerad, redistibuciju, lažna prava i sve ostale pošasti socijalizma, upravo razlog uspeha i stabilnosti nekih demokratija, pre svega SAD, a određeni "suficit demokratije" i preterano uvažavanje ukusa i želja mase i kad treba i kad ne treba, jedan od glavnih uzroka relativnog neuspeha i nestabilnosti većine evropskih država i projekta EU?
@Gaetano
"Da zakljucim, hteo sam podstaci diskusiju o tome da li se masom koja se sastoji od individua koji ili rade niskokvalifikovani posao ili su vec ispali sa trzista rada ili rade u drzavnoj administraciji, sa srednjom klasom kome je kicma slomljena i sa skoro nepostojecom inteligencijom moguce nesto kao demokracija u ovoj ili bilo kojoj srugoj zemlji sa slicnim karakteristikama a da ta vladavina bude u isto vreme i stabilna."
Кажем ДА.
Послушајте Хајеков интервју доле, он даје ту два аргумента који су несавладиви.
1. ЈЕДНАКОСТ ПРЕМА ЗАКОНУ
2. СЕБИЧНОСТ И/ИЛИ ОСЕЋАЈ ПРАВИЧНОСТИ У ОДНОСУ ПРЕМА ПРИВИЛЕГИЈАМА, који делимично подупире први, а произилази из етике, па и из морала. (Сад ће да скоче заговорници курвања?) :)
Хоћу рећи, потребна је блокада у мњењу, како се не би пустила мачка из џака, ко ту убире привилегије, а константним указивањем на неједнакост, на привилегије, свака се може оборити, уз подршку јавности. За разлику од диктатуре, где је једна јабука (могуће кварна?), у демократији је за покрет у мњењу, наметање теме, потребан само један учесник у политичком животу, који може бити аутсајдер, то није битно. Битно је да има глас, и да покреће тему привилегија.
Рецимо пример.
Ко је привилегован у здравственом систему?
1. Лоши лекари и особље,
2. Лекари и особље,
3. Пацијенти.
Једна једноставна листа, коју чак и није потребно објашњавати, јер људи имају контакт са системом, и ову листу препознају као истиниту.
У том смислу, положај, образовање, економски статус, не одређују могућности демократије, већ то ради џокер. Џокер који исцрпљује могућности јавног наступа, али у исто време, нема vested interest, а тај нестаје тек исцрпљивањем јавног иметка.
Speaker,
SAD su nastale kao rezultat ispravljanja dobrog dela grešaka u Evropi koja je imala tada broj država koji asimptotski teži beskonačnosti sa svim religijskim i imperijalističkim a i dinastičkim sukobima. Tako oni npr uopšte nisu imali puno dodira sa mnogim etatističkim idejama kojoj je po mom skromnom sudu najčvršće temlje postavio Bizmark kad je gvozdenom palicom ujedinio sve Nemce,čak nateravši ih da pričaju isti jezik, stvorivši prvi državni penzioni sistem,homogenizujući Rajh tj Nemce. SAD sve to nisu proživele,kad su i ratovali a retko su to činili ratovali su iz pohlepe ne radi nekih viših ciljeva. U Evropi je geneza soc politika već više od 150 godina,2 sv rata i još bezbroj drugih tako da je jedini logičan zaključak da ustvari je rat taj koji regulacijom i homogenizacijom masa stvara soc nacije,a i sama konstrukcija EU fantastično generiše takvo zadovoljavanje niskih pobuda širokih narodnih masa. Npr Evropski parlament dobija poslanike koji se biraju direktnim sistemom u državama,taj koji se kandiduje naravno da će da traži samo pare(pogotovo ako je iz neke nesrećne dinarsko-balkanske exkomsocijalističke džamahirije).
Preko 2/3 EU budžeta se troši na poljoprivredu, kad daju stotine evra na ,,pravo na držanje ovce" ili krave ili koje god plemenite domaće živuljke,onda shvatiš da je taj megalomanski sistem generisanja pozitivnih prava u stvari samo jedan veliki poreski sistem širokim narodnim masama. Isto je i sa inflacijom,porez,samo suptilniji
Srdja, jako se ne razumemo. Prvo, ta dva "nesavladiva" argumenta ne stoje, a evo i zasto:
-jednakost pred zakonom, kao ideja jeste jedan od atributa demokratije. Pa sta? Ja govorim o stabilnim stanjima drustva, a to ne mora biti demokratija u datom trenutku. I u antickoj Atini je vladala demokratija, pa su ipak porazeni prvo od Sparte (i ukinuta demokratija), pa od Makedonaca. Jednakost pred zakonom im nije spasla uredjenje.
-osecaj pravicnosti sam po sebi ne mora da nosi nikakvu snagu. Ideja ce nositi neku snagu samo ako iza njega stane neko sa dovoljnom snagom, a ja upravo pricam o nedostatku takve snage. Zatim nemojmo zaboraviti da je "pravicnost" relativan pojam: po komentarima na B92, vecina smatra da je zabrana parade bila pravicna...a sta ako pitamo o tome LGBT populaciju?
Trece, pricas o "javnosti", autsajderima koji imaju glas i sl.
Tu vec a priori pretpostavljas da postoji javnost, ljudi koji drugacije misle i u stanju su da postignu da se njihov glas cuje... Ajd sad zamisli da si u Rusiji tamo negde u 1920-1930, pa formuliraj ponovo pojam javnosti, pojam ljudi koji drugacije misle, razmisli o njihovoj jacini glasa i uticaju u drustvu... Ako ce tvoja zamerka biti da je na kraju taj sistem srusen, ja bih te samo pitao tri stvari:
a) da li se taj sistem stvarno toliko razlikovao od prethodnog?
b) da li je sistem koji je sledio posle toga toliko bio razlicit ili je to u sustini skoro isto, samo sa malo vise kozmetike i manje ubistava?
c)da li je Rusiji ikad vladala demokratija neprekidno duze od tri godine?
Da rezimiram: demokratija nije vrednost "per se", ona je orudje da se drustvo organizira. Ako je to orudje primenljivo i daje dobre rezultate, moze se ocekivati da u datom drustvu stabilno vlada demokratsko uredjenje. Kad pogledas u istoriji, to je uglavnom povezano sa kreativnim radom, jer sila retko radja dobre ideje u velikom obimu. Tamo gde nije potrebna masovna kreativnost stanovnistva (jer recimo privreda zemlje se pretezno zasniva na prodaji banana sa ogromnih plantaza) sila sasvim dobro sluzi, pa ce i uredjenje drustva biti izvrseno shodno tome. Primeri: Rusija sa sovhozima/kolhozima, africke i latinoamericke zemlje sa monokulturalnom poljoprivredom, Madjarska 1900-1945, Kina do pocetka otvaranja prema svetu, itd.
Kina je dobar primer i za potvrdu da jedno uredjenje u datoj zemlji nije za vjeke vjekova "zabetonirano" vec se menja shodno proizvodnoj strukturi: seljake se jos moglo kontrolirati silom, ali novi preduzetnicki sloj i formirajucu srednju klasu vec ne. Zato je sada Kina blize demokratiji nego pre 20 ili 10 godina. Time ne zelim da kazem da je kinesko drustvo 100% demokratsko, nego da napravljen korak na stranu koja je nuzna za bolju kontrolu drustva.
@Gaetano
Пример Русије је јако добар. Ту се налази перманентан vested interest (има ли превода за тај израз?), те није за очекивати значајне промене док не пресуше ресурси. И то је стабилан систем, јер постоји превелика разлика у моћи, између оних који би мењали, и оних који су за status quo. Али је то и ригидан систем, те се каже олигарси... Тако стоје и оне са бананама, рудницима, итд.
Чини ми се да демократију перцепирате као најконфликтнији систем, уређење? И она то јесте, на вербалном ниву. Но, управо тај конфликт, првостепени, омогућава стабилност у већем опсегу, те не само да демократија није најконфликтнија, већ је по резултату средство за лечење конфликата. Средство смиривања. То не значи да су онемогућени грађански немири, али постоји велика разлика у снази немира, јер сам избор одузима значајан део те деструкције и каналише је у системска решења. Зато се партије померају удесно, како би извршиле ту корекцију. Још нешто за немире. Врло су занимљиви ови у УК, репер су. Готово по правилу се јављају када се излази из социјалистичких решења. Болно прилагођавање је најболније за најсиромашније. Али и најкорисније, током времена.
"Kina je dobar primer i za potvrdu da jedno uredjenje u datoj zemlji nije za vjeke vjekova "zabetonirano" vec se menja shodno proizvodnoj strukturi: seljake se jos moglo kontrolirati silom, ali novi preduzetnicki sloj i formirajucu srednju klasu vec ne. Zato je sada Kina blize demokratiji nego pre 20 ili 10 godina. Time ne zelim da kazem da je kinesko drustvo 100% demokratsko, nego da napravljen korak na stranu koja je nuzna za bolju kontrolu drustva."
Кина је пример Британије из 19. века. Долази до прерасподеле економске моћи, те, сходно томе, тежи се прерасподели и политичке моћи. Рекао бих, природан пут развитка.
Да ли ће увидети да је релаксација неопходна?
У Северној Кореји су спровели локалне изборе, што је нека врста покусног кунића за Кину. Мислим да је то погрешан пут, јер ствар дивергентне групе, те ће се на тај начин охрабрити сецесија, можда и унутрашњи сукоби који могу резултирати ратом. Бољи пут је привилеговани глас, на свим нивоима, те спуштање захтева за гласачко право. Ту се може убацити и подстицај, преко пореза, те подстаћи предузетништво, и послати сигнал о томе да држава кошта. Али, видећемо...
Post a Comment