Ali razlike među njima su ogromne. Ne znam da li već ima nekih demografskih istraživanja o Okupatorima, ali bilo bi jako zanimljivo to videti. Za pripadnike Čajanke znamo da su bili mahom iz unutrašnjosti, srednjih godina, predstavnici srednje klase po obrazovanju i materijalnom statusu. O Okupatorima ne znamo mnogo, ali znamo da je život u Njujorku jako skup i to što siromašni i obespravljeni već mesec dana borave tamo je jako sumnjiv paradoks. Vidimo i da se radi o mlađim ljudima, verovatno studentima, a u Njujorku i oko njega ima dosta dobrih univerziteta.
Ako pretpostavimo da među njima nema velike razlike u obrazovanju, zašto su ekonomske ideje ova dva pokreta tako različite? Pripadnici Čajanke svoje ideje crpe iz vrednosti i morala. I ako bi trebalo izdvojiti jedno moralno pravilo koje ih vodi, to je samoodgovornost. Svako treba da snosi posledice svojih postupaka -- zato ne treba spašavati bankare bez obzira na navodne strašne posledice, porezi ne treba da služe za raspodelu bogatstva bez obzira na nejednakosti, država ne sme da oprašta ili primorava na oproštaj dugova i nema pravo da stimuliše ekonomiju prekomernim zaduživanjem i premeštanjem tereta na buduće generacije. Mada među njima ima ljudi koji, kao Michelle Bachmann, čitaju Misesa na plaži, ekonomska filozofija Čajanke je izvedena pre svega iz ovakvih jednostavnih moralnih načela.
Ekonomska filozofija Wall Street Okupatora je izvedena iz nešto primitivnijih instiknta. To naizgled nije tako, ali pogledajte ovaj detalj. Pošto im je zabranjena upotreba megafona, Okupatori su smislili drugi metod -- horsko ponavljanje reči gostujućih govornika kao što su Stiglitz ili Žižek. Takav metod, horsko ponavljanje reči lidera grupe, je nešto što se nikako ne bi moglo zamisliti na skupovima Čajanke -- on oslikava kolektivizam do komičnog nivoa, toliko da scene sa govornicima neodolljivo podsećaju na čuvenu scenu iz Žitija Brajanovog.
Taj bazični kolektivizam je onda pomešan sa površnim znanjem i pogrešnim razumevanjem ekonomije i društva, koju propagira grupa levičarskih intelektualaca od Stiglitza do Čomskog, ali koja je najtipičnija za studente prve godine koji su upravo otkrili neke stvari i misle da sada razumeju sve, dok ustvari ne shvataju sopstvenu površnost -- baš kao ovi hipici u South Parku. Činjenica da linkujem dve komedije iako pokušavam da govorim o ozbiljnoj stvari, sama po sebi govori o kakvoj se stvari radi.
Šteta je da je tako, jer kao što rekoh, ispravno su primetili da sa Wall Streetom nešto ozbiljno nije u redu. Ali im nije palo na pamet da je država ta koja je spasila banke -- da sam ja bankar i ja bih prihvatio pomoć. Država ih je izvukla ne zato što im je tako palo na pamet ovog puta, nego zato što je to nastavak višedecenijskog trenda, ne samo bailouta, nego opšte kolektivizacije finansijskog sistema. U poslednjih dvadeset godina u vodećim svetskim ekonomijama je postepeno nastao novi društveni ugovor u finansijskom sektoru -- država reguliše banke, ali i preuzima odgovornost za regulaciju i spašava po potrebi. To je krajnji i najvažniji uzrok i američke krize i ove evropske agonije.
Okupatori Wall Streeta ne vide da je to srž problema i ustvari su za nastavak statusa quo. Stiglitz, njihov lider, je u godinama pre sloma hvalio sistem državno sponzorisanih hipotekarnih kredita i tvrdio da u sistemu nema rizika. Ali okupatori hoće još toga -- još ljudi kao Stiglitz koji će dizajnirati regulacije i ocenjivati rizike na političkom nivou, umesto da puste da sopstvene rizike ocenjuju deregulisane individualne banke ostavljene same sebi u dobru i u zlu. Oni nisu protiv bailouta, kao što nisu bili ni njihovi intelektualni i politički lideri, od Stiglitza i Krugmana do Obame. Oni bi voleli nastavak hiperregulisanog sistema i ne smetaju im bailouti načelno -- smeta im jedino što su bankari, sa ili bez bailoutova, bogatiji od njih. Njihov protest protiv Wall Streeta ne nastaje iz nekog intelektulanog rezona kao kod libertarijanaca, ili iz moralnih principa kao kod konzervativaca iz Čajanke, nego iz socijalističkog instinkta -- istog onog zbog kojeg vole da ponavljaju u horu.
22 comments:
Pre nego s paznjom procitam Slavisin clanak, da kazem da je, pored ostalog, americki nacionalizam nesto sto determinise cajanku.
I rasizam... Svako odvaja ono što mu je važno :)
Ne može svako biti Novak Đoković
Socijalizam se na kraju svodi na negaciju realnosti, pa i prirodnih zakona, poput gravitacije :)
Demonstrantima smeta jedino što su bankari bogatiji od njih? To je socijalistički instinkt? Vi ovde uspevate, malo, pomalo, da uvek nadmašite sebe. Kako onda da nazovemo onaj mozak koji kaže "ovi mene ne vole, to znači da su ljubomorni na mene"... Instinkt 15godišinje pubertetlijke? Ako baš hoćete da budete protiv demonstranata (a hoćete, jer i vama mozak radi na ideološki pogon, ma koliko Slaviša tepao sebi da sve izvlači iz intelekta), i ako znate da su oni solidno i dobrostojeći studenti, bar recite da su njihovi razlozi ideološki, mladalački idealizam.
Jedino što donekle valja u ovom tekstu je zapažanje o horskom ponavljanju, ima tu nečega. Mada, prvo čega sam se setio na pomen toga upravo ekipa sa ovog bloga.
Andrej,
A vaš argument je...ili ste mislili da ste nas u nešto ubedili sa 2 srceparajuće rečenice. A kako bi bilo da neka gladna i bolesna siročad iz Afrike dođe tamo i rastrgne te demonstrante,jer ovi se bune da su im recimo primanja od 1000 dolara mesečno mala,pa su onda demonstranti ti koji su u očima afričke dece impreijalisti isto koliko i bankari
"Mada, prvo čega sam se setio na pomen toga upravo ekipa sa ovog bloga."
Baš me zanima na osnovu čega se izvodi ovaj zaključak!? Bukvalno nema nijednog posta koji nije propraćen nekim kritičkim komentarom, a povodom nekih potova razvijen je čitav "rat" komentarima... Valjda se Andreju svidelo kako ova rečenica zvuči, pa ju je morao po svaku cenu ubaciti u komentar.
@Milan: Moj argument u vezi čega? Ja baš i nisam na strani "okupatora" Vol Strita. Uopšte se ne radi o tome. Ti si malo nešto pomešao... Zapravo, da se ne pravim pristojan, pričaš napamet.
@Srđan: Tako je, ovo je sve neka moja stilska vežba, najbolje je da ne obraćate pažnju na mene. Ignorišite me. To što se ovde blogeri poglože par puta oko nekoliko sitnica u svojoj ideologiji možda nekome stvara privid rasprave i različitosti. Međutim, ja za sve ove godine koliko pratim ovaj blog kao svojevrstan kuriozitet i fenomen (u nimalo pozitivnom smislu), još uvek nisam naučio da razlikujem neke ljude ovde jedne od drugih na osnovu onoga šta i kako pišu. Jedino druga Ivana razlikujem po skoro otrovnom siktanju. Naravno, to je samo moj utisak, nemam nameru da vas ubeđujem u to, ovo je samo malo bockanje na koje će se primiti samo par vas komentatora sledbenika, ovi s visine se odavno ne spuštaju na moj nivo.
Živi i srećni bili i ubrzo ideološki propali. ;) Ćao.
U argumentaciji ovih okupatora - a to je otprilike standardna argumentacija protivnika liberalnog kapitalizma - ima jedna zanimljiva poenta koju ignorišete :
kada privredni subjekt postane dovoljno veliki (a ukrupnjavanje je prirodan proces na slobodnom tržištu), on onda postaje sposoban da kupi državu, i naravno da je kupuje, i naravno da će da dobije status "suviše velikog da propadne", i sve što ide uz to. Po njima sve ovo su nužne posledice slobodnog tržišta i ja uopšte ne bih tvrdio da nije tako.
Dakle, pitanje za vas glasi : da li treba sprečiti krupan kapital da poseduje državu, i, ako treba, kako to raditi ?
zmau,
nema ničeg posebnog u velikim firmama i kupovini države. male firme to isto rade, same ili u granskim koalicijama. kao i sitni poljoprivrednici, malinari i taksisti i bilo ko drugi. najnoviji trend su razne ekološke firme, one to sada masovno rade.
velike su samo vidljivije kad ispliva neki skandal, ali nisu nikakav izuzetak. u drugim zemljama bih rekao da su velike firme čak i neopravdano diksriminisane, čisto zbog svog uspeha i veličine (wallmart, mc donalds, microsoft, uskoro i google.)
Nije sporno da velike firme nisu drukčije od malinara po svojim ambicijama. Ali verujem da jesu po rezultatima. A među njihovim rezultatima je i taj famozni bailout koji svojom veličinom em sam po sebi pravi mnogo veći problem, em veoma efektno postavlja pravila igre. Posle njega je stvarno mnogo teže zameriti nekom što traži od države da mu plati dugove/otkupi maline/obezbedi parking mesto ispred kuće/you name it.
Dakle nije sporno da je problem koji ljudi imaju specijalno sa krupnim kapitalom čisto praktične prirode. Ali to ne znači da taj problem nije stvarno bitan.
ja mislim da je dovoljno postaviti kredibilno pravilo da nema bailouta. u tom slučaju sami akcionari će se najviše brinuti o tome šta firma radi.
u slučaju ove finansijske krize države su implicitno garantovale bailoute, a eksplicitno isplatu svih uloga depozitorima u bankama. zato ni akcionari ni menadžeri ni potrošači, tj. depozitori i štediše nisu imali motiva da prate šta banke rade.
kad bi imao zdravo pravilo, da svako brine o svom riziku, optimalna veličina bi se definisala na tržištu. i u tom slučaju bi banke verovatno bile manje -- jer ova simbioza sa državom je motivisala banke da postanu too big to fail.
ali najvažnije, u ovoj krizi nije problem bila veličina jedne ili dve prevelike banke, pa da se kriza od jedne ili dve pokvarene jabuke prelila na ove dobre -- problem je što su skoro sve banke radile isto. nije jedna banka bila prevelika, nego su sve veće banke radile istu stvar, kupovale iste papire. to znači da je problem u nečemu što ih je sistematski navodilo na to. isto to bi se desilo i da su banke bile manje.
"ja mislim da je dovoljno postaviti kredibilno pravilo da nema bailouta."
To zvuči idealno. Ali to pravilo treba neko da postavi. A verovatno ga neće postaviti poslanik koji ima računicu kako da taj bailout podeli sa krupnim preduzetnikom.
"u slučaju ove finansijske krize države su ... garantovale ... isplatu svih uloga depozitorima u bankama"
Hm, ovo je good point. Država se ovim praktično unapred obavezala na bailout. Ali se postavlja pitanje da li se država obavezala da bi sebi napravila poene kod populacije štediša, ili je to bio dil sa bankarima. I opet - sa par krupnih, ili sa širim kartelom.
"optimalna veličina bi se definisala na tržištu. i u tom slučaju bi banke verovatno bile manje"
Ovo mi nije jasno. Zar ekonomija obima ne privlači uvek na rast ? Je l kod banaka situacija specifična zbog nečeg ?
"Ovo mi nije jasno. Zar ekonomija obima ne privlači uvek na rast? Je l kod banaka situacija specifična zbog nečeg?"
Postoji ekonomija obima, ali i mnogo više disekonomija obima -- recimo nemogućnost kontrole zaposlenih, birokratizacija ili nefleksibilnost velikih firmi. Što je firma veća to ona više funkcioniše kao planska privreda, tu je mnogo neefikasnosti i rasipanja.
To je Marksova i Lenjinova teza da kapitalizam uvek vodi ukrupnjavanju. Ali u praksi vidimo da nije tako, najveći deo GDP-a i dalje stvaraju male i srednje firme. Za 300 godina kapitalizma još uvek nismo videli pomak ka ukrupnjavanju i velikim firmama.
Andrej, svako ima pravo na svoje misljenje. Sve zavisi kroz koju prizmu neko gleda. Autori ovog bloga mogu se svrstati u kategoriju (the ultimate) hard core neo-liberalism.
30ih godina jedan americki Kongresmen je rekao from now on, all crises will be scientifically created. Sta to znaci? Da je Stiglic vrlo dobro znao sta ce se desiti.
Ovi protesti po Americi su orkestrirani iz istog centra koji je orkestrirao krizu.
Zasto shetachi ne predloze zakon o ukidanju privatne 'centralne' banke FED? Zato sto bi taj koji to predlozi zavrsio kao 2Pac Shakur propovedajuci socijalnu jednakost. Na kraju ih jos podrzi i Soros? Da nije komicno, bilo bi tragicno. Mase se primaju misleci da ce se nesto promeniti. Ista obmana kao recimo i Vikiliks. Toboze jadni Asanz, ko su akcionari institucije koja mu je dodelila nagradu; ciji je advokat i njegov advokat? Sta je cilj te Vikiliks obmane: diskreditovati politicare i vlade, pojacati stepen kivnosti i rezignacije stanovnistva sopstvenom drzavom - da svi pozelimo svetsku vladu.. Isto tako vestacki izazvana finansijska kriza - da pozelimo jednog stozera finansijskog sistema.
Zalosno je to sto u svim zemljama, narocito ovako lost in transition kao sto je Srbija, uvek nadju neke beskompromisno ambiciozne ljude koje telediriguju, poput nekih koje mozemo svakodnevno videti na tv-u.
Slavisa,
Nije li bankama bila upravo data mogucnost da same upravljaju svojim rizikom? Nisu li bas elite corps banke razvile sisteme upravljanja rizikom, npr. IRB approach? Ono sto su radili supervizori u tom domenu bio je prost nadzor, cista matematika cak ne ni kontrola internih modela? Postoji nesto sto ni najtvrdja pravna norma ne moze da ogranici a to je pohlepa
Tatjana,
To je previše teorija zavere za moj ukus. Ja mislim da je svet mnogo jednostavniji.
Lepo sto tako mislis, ali ne treba velika pamet da se puzle spoje u jednu sliku buducnosti.
Volela bih da ponovo razmotris tvoj stav o samoregulaciji banaka, a posebno samoregulaciju u upravljanju rizicima.
"kad bi imao zdravo pravilo, da svako brine o svom riziku" - pravila o izlozenosti, plafoni, su data; ALI 2 stuba Bazela su zasnovana upravo na modeliranju od strane regulisanih subjekata.
Mozda si procitao:
http://www.wired.com/techbiz/it/magazine/17-03/wp_quant?currentPage=all
I ko je sada, po tebi kriv, regulatori sto su dozvolili moralni hazard kombinatorike, ili npr. David X. Li?
"zato ni akcionari ni menadžeri ni potrošači, tj. depozitori i štediše nisu imali motiva da prate šta banke rade." - tu mislis na izvore market discipline? U teoriji se nailazi na stavove da bi unsecured debt holders bili najbolji 'regulatori'. Bilo je pokusaja da se i to uvede, ali opet neuspesni.
"to znači da je problem u nečemu što ih je sistematski navodilo na to. isto to bi se desilo i da su banke bile manje."
A sta je po tebi, Slavisa, perverse incentive? Odnosno, da li problem lezi u "the illusion of a regulatory competence" (btw, procitala sam tvoj rad, imas vrlo lep stil pisanja; lepo obrazlazes, originalan si i u tekstu koji je manje vise literature review). Tu pominjes neke koji su to bas analizirali na primeru fin cris (Shleifer npr)- da li je to OVERCONFIDENCE ABOUT COMPLEX PHENOMENA? (mozemo li ih nazvati radikalno ignorantnim?). Medjutim, nisam naisla na analizu perverse effects of banking regulation - eto ideje da napises o tome jos jedan dobar clanak.
Naopakih podsticaja ima mnogo, deluju u kombinaciji i teško je reći unapred šta su -- zato je to tako složeno do neprepoznatljivosti. To u nekom smislu prestaje da bude problem podsticaja, postaje problem konfuzije, nemogućnosti da se to prati. Ako pogledaš regulacije koje su u vezi sa finansijskom krizom nijedna pojedinačno ne zvuči glupo, sve imaju smisla, ali zajedno su dovele do kolapsa.
Da, deo problema leži u iluziji da možemo regulacijom da sredimo stvari. Jer osim što je svet kompleksan, mi ne prihvatamo da je kompleksan i onda samo pogoršavamo problem. Takođe ne prihvatamo da se kompleksnije stvari bolje samoregulišu nego što mi možemo da ih regulišemo. Klasična ljudska umišljenost, hubris.
Nisam video ovaj Salmonov članak iz Wired, pročitaću.
Slaviša Tasić: "Ja mislim da je svet mnogo jednostavniji."
opet Slaviša Tasić: "Jer osim što je svet kompleksan, mi ne prihvatamo da je kompleksan i onda samo pogoršavamo problem."
No hard feelings, inače volim kako Slavišin rezon, tako i stil pisanja, ali nisam odoleo...
Yokey,
Bravo za opažanje, razlog je što su to različiti konteksti. Kod prvog sam govorio o motivima ljudi, to je bio odgovor na teorije zavere. Kod drugog se radi o ekonomiji i tržištu, to je već složenije od onoga što se na površini vidi.
Ma jasno je meni, samo bode oči. Valja se ponekad (ili se mora) makar i naknadno ovako lepo obrazložiti kontekst, naročito na ovakvim forumima gde se vazda svaka dlaka cepa načetvoro, pak eto mene da pripomognem u cepidlačenju ;)
"Takođe ne prihvatamo da se kompleksnije stvari bolje samoregulišu nego što mi možemo da ih regulišemo."
Ono sto moras da uzmes u obzir, i kada budes razvijao tvoju studiju o regulatory ignorance - je ethics...
Kako etika regulatora, tako i etika regulisanih subjkata.. To je preduslov svake samoregulacije.
Ja bih, pre rekla 'forced selfregulation'
Post a Comment