Thomas Sargent i Christopher Sims su ovogodišnji dobitnici Nobelove ili tačnije nagrade švedske centralne banke za ekonomiju. Obojica spadaju u mejnstrim, po standardnim kriterijumima su već decenijama u vrhu akademske ekonomije i izbor nije iznenađenje.
Malo je čudno da se u ovakvom trenutku opšte diskreditacije makroekonomije iz pravih ili pogrešnih razloga, nagrada dodeljuje makroekonomistima. Makroekonomija je diskreditovana ne samo zbog nemogućnosti da predvidi krizu, nego i zbog toga što se ispostavilo da se akademska ekonomija uopšte nije ni bavila stvarima od važnosti. Na primer, sa koje god strane da gledate na svetsku ekonomsku krizu pitanje finansijske regulacije je u njenom centru. Ali time se ekonomisti uopšte nisu bavili, veza između regulacije i ekonomije je ostavljena pravnicima i praksi -- ekonmisti su se bavili rešavanjem jednačina tako da se zadovolje uslovi ravnoteže u izmišljenom matematičkom modelu čitave ekonomije.
Po meni je jedna od najvećih neispričanih priča poslednjih nekoliko godina premeštaj akademske debate na blogove, to je prava tiha revolucija koju niko nije primetio. Od akademika se i dalje očekuje da objavljuju radove u naučnim časopisima, ali debata se sada uopšte ne vodi tamo. Posebno kada se radi o makroekonomskim pitanjima, glavnim pitanjima ekonomske politike, vidimo da se debate koje vodeći ekonomisti današnjice vode teško mogu povezati sa bilo kakvim teorijskim doprinosima savremene ekonomije. Naprotiv, vode se na mnogo praktičnijem nivou, gde su od savremenih teorijskih "dostignuća" mnogo važniji pravilna upotreba osnovniih ekonomskih koncepata, intuicija, ideologija, upućenost u politiku, zakonodavstvo ili ekonomsku istoriju. Dostupnost koju sada imamo svakodnevnim razmišljanjima Paula Krugmana, Johna Taylora ili Grega Mankiwa o relevantnim temama ogolila je ono što se sumnja odavno -- da je akademska ekonomija u poslednjih tridesetak godina postala uglavnom irelevantna. Vrlo je teško povezati stavove koje o pitanjima inflacije, nezaposlenosti, budžetskog deficita ili fiskalne politike imaju Krugman ili Mankiw sa teorijskim modeliranjem ili empirijskim nalazima prisutnim u časopisima akademske ekonomije.
Dvojica ovogodišnjih Nobelovaca su predstavnici upravo takve, sterilne, izolovane i irelevantne akademske ekonomije. Sims se najviše bavio ekonometrijskim metodama u makroekonomiji, ali to je Sizifov posao. Ekonometrija je u makroekonomiji neupotrebljiva ne zato što raniji metodi nisu bili dovoljno napredni, nego zbog prirode ekonomije kao društvene nauke, kao sveta gde ne postoje konstantni odnosi između veličina da bi se oni mogli meriti i onda koristiti za predviđanje budućeg ponašanja.
Za Sargenta sam prvi put čuo pre skoro deset godina, kada sam se suočio sa ovim njegovim udžbenikom -- prelistajte sadržinu preko linka sa leve strane i biće vam jasno zašto je akademska ekonomija irelevantna. To je klasičan primer onoga što je Hayek zvao "scientism" ili "privid znanja"; što je Rothbard zvao "plašt nauke", ogrtač čija je svrha da stvori privid naučnosti; paralelno onome što je Tesla mislio o Ajnštajnu:
"...[a] magnificent mathematical garb which fascinates, dazzles and makes people blind to the underlying errors. The theory is like a beggar clothed in purple whom ignorant people take for a king ... its exponents are brilliant men but they are metaphysicists rather than scientists ..."
Iako se kasnije bavio drugim stvarima, Sargent je najpoznatiji kao rani zastupnik teorije racionalnih očekivanja, za koju je potreban poseban post.
5 comments:
Slaviša,
nažalost ne mogu da se složim sa tobom oko suštine ovog posta. Baš zbog toga što je ekonomija društvena nauka, u kojoj se ocjene donose na osnovu različitih nijansi sive, ekonometrija je potrebna kao instrument dokazivanja čiji su stavovi bliže realnosti. Inače, kako bi ti ubjedio recimo ove iz NBS-a, da je potrebno da prestanu da manipilišu kursom? Kako, da nije cijenovnih izvoznih i uvoznih elastičnosti, kratoročnih i dugoročnih uticaja kursa na inflaciju, (odsustva) korelacije referentne stope na srednjoročne kamatne stope itd. Kako bi dokazao Vladi da pretjerana javna potrošnja direktno vodi rastu trgovinskog deficita da nije dohodovne elastičnosti uvoza. Kako? Lijepom riječju!?
Pri tome imam osjećaj da se u liberalnim krugovima ekonometrija nerejetko izjednačava sa planskom privredom i uopše regulacijom što takođe ne mora da bude tačno. Nije sporno ni da se vrijednosti skoro svih koeficienata malo brže ili sporije mjenja ali upravo zbog toga je i izmišljena rekulzivna ocjena i mjerenje graničnih vrijednosti.
Sve te zakonitosti koje si naveo su proizvod teorije, ne statistike -- sve te relacije između uvoza, izvoza, inflacije, deficita itd. Ako to pokušaš da izvedeš iz statistike možeš dobiti nešto jako pogrešno. Tako su dobili Filipsovu krivu, iz statističkih korelacija, pa su tvrdili da inflacija smanjuje nezaposlenost.
Kad imaš teoriju, onda možeš upotrebljavati ove parametre koje si naveo za ocenjivanje efekata. Ali ne može se iz njih izvoditi teorija i opšte zakonitosti, statističko ocenjivanje efekata je samo deo ekonomske istorije. Možeš oceniti prethodne elastičnosti ponude ili tržanje da vidiš kako su bile povezane sa prethodnim deficitom -- to ti možda daje neku ideju efekata ali to je sve. Ne možeš iz toga izvoditi nikakvu teoriju; i ne možeš iz toga čak ni predviđati buduće deficite -- jer osim elastičnosti koje se mogu promeniti, ima mnogo varijabli koje se menjaju, a koje u svom merenju nisi mogao i ne možeš da kontrolišeš.
Zapitaj se ovako:
1. Na koje važno ekonomsko pitanje je empirijska analiza dala konačan odgovor?
Oni stalno daju nekakve odgovore, ali zbog pobrojanih problema sa izborom modela i kontrolabilnošću varijabli ti odgovori su skroz suprotni. Nijedna rasprava nije rešena empirijski -- ako je ekonomija negde napredovala to su bili teorijski uvidi. Empirijske analize su "dokazale" skoro sve moguće suprotstavljene tvrdnje u ekonomiji danas.
2. Ako empirijska analiza doprinosi istini, da li vidimo da među ekonomistima danas postoji više slaganja o raznim pitanjima nego pre 50 godina?
Ni približno. Fizičari imaju kontrolisane eksperimente, zato mogu lakše empirijski dolaziti do saznanja -- i zato su osnovna pitanja fizike, kao i većine empirijskih nauka rešena. U ekonomiji ne postoji slaganje ni oko najosnovnijih pitanja, jer se empirijski može dokazati bilo šta. Obama je imao trilion dolara stimulusa, nezaposlenost je porasla i empirijski zaključak je šta? Oni koji su podržavali stimulus podržavaju ga i sada i empirijski dokazuju da je efekat bio dobar (vidi Mark Zandi); oni koji su bili protiv isto empirijski dokazuju da nije imao efekta. I to govorimo o jednom velikom merljivom potezu, trilionskom stimulusu, u jednoj osnovnoj oblasti, uticaj fiskalne politike na GDP i zaposlenost.
Dometi ekonometrije su ograničeni ali nisu zanemarljivi. To nam pokazuje upravo Filipsova kriva. Izvučena regresionom analizom postala je ekonomska teorija. I djelovala je dok se nisu očekivanja prilagodila.Većinu gornjih koeficienata za Srbiju sam, ili izvukao, ili pročitao radove boljih (statističara) od mene i u njima se sve ove teorije potvrđuju, a ne demantuju.
Tačno je i da su rezultati istraživanja često suprotni, ali zato što se radi o anagažovanim istraživanjima. Sve to ipak ne znači da liberali treba da dignu ruke od ekonometrije jer ako to uradimo, po mom mišljenju, bitku smu unapred izgubili. Danas stav koji nije potkrepljen matematičkim pokazateljem uvjek ostaje upravo to - stav i ništa više...
1. Znači Filipsova kriva je jedini ekonometrijski doprinos teoriji koji si naveo -- i dokazano je pogrešna. Bila je tačna nekad i negde, ali to je upravo i poenta -- ekonometrija može izmeriti relacije prisutne na jednom mestu u jedno vreme, ali to nije isto što i spoznavanje opštih ekonomskih zakonitosti što je svrha teorije.
2. Ekonometrijska bitka se uveliko vodi već 50 godina i pobednika nema. Po meni to nije argument za nastavak borbe, nego za zaključak da metod nije dobar, da empirijska analiza nije pouzdan način za dolaženje do teorijskih istina.
"Kako bi dokazao Vladi da pretjerana javna potrošnja direktno vodi rastu trgovinskog deficita da nije dohodovne elastičnosti uvoza. Kako? Lijepom riječju!?"
sto da ne? to je daleko jednostavnije a ima ne manje izglede na uspeh.
Post a Comment