Ovogodišnja Nobelova nagrada za ekonomiju mi liči na reductio ad apsurdum iste. Često su i inače ovu nagradu dobijali ljudi koji se više razumeju u matematičke modele ili statistiku nego u bilo kakvu ekonomsku teoriju, ili koji su samo matematički formalizovali neke banalnosti (vidi pod Stiglitz ili Krugman) ali ovogodišnji laureati su nešto posebno. Oni su nagrađeni za to što su, manje više, završili sa svakom teorijom i izjednačili statistiku sa ekonomijom - jedan tvrdi kako je njegova metoda u stanju da koristi statističku analizu da bi razdvojila uroke od posledica u ekonomiji, a drugi ide još dalje - misli da pošto je ionako cilj ekonomije predviđanje makroekonomskih agregata a ne objašnjavanje ičega, treba onda teoriju ukloniti potpuno i baciti se samo na usavršavanje statističkih tehnika.
Najčešće se smatra da je korišćenje statistike u ove svrhe u društvenim naukama vrlo teško pošto imate posla sa svesnim subjektima koji reaguju na podsticaje i svesno odlučuju a ne sa "varijablama" koje možete kontrolisati i manipulisati eksperimentalno. Bilo kakva empirijska ili statistička zakonitost može biti proizvod niza različitih uzroka koji se ne mogu razdvojiti empirijskom ili statističkom, nego samo teorijskom analizom. Empirijska korelacije može biti fiktivna, bez ikakve uzročne relevantnosti, običan artefakt. "Podaci" tj "činjenice" u društvenim naukama su često subjektivni, kako je to rekao Hajek (na užasavanje scijentista).
Dugo se recimo (pogrešno) smatralo da Filipsova kriva koja je pokazivala stabilnu inverznu statističku korelaciju između inflacije i nezaposlenosti znači da vlada može da štampa pare da bi podigla zaposlenost. Kad je stigla stagflacija 1970ih postalo je jasno da nešto nije kako valja sa tom doktrinom i da je navodna kauzalna veza između dva fenomena fikcija. Kako inflacija i nezaposlenost mogu rasti istovremeno ako "empirijski zakon" kaže da su one inverzno korelisane? Frieadman i Phelps su teorijski objasnili da mogućnost stimulisanja privrede višom inflacijom važi na kratak rok, dok na duži rok ljudi ukalkulišu inflatorna očekivanja u svoje poslovne kalkulacije i politika neće imati efekta. Hajek u svom govoru povodom dodele Nobelove nagrade daje klasično teorijsko uobličenje kritike ovakvih teorijskih sujeverja proisteklih iz uverenja da su jedino empirijski opažljive relacije teorijski relevantne.
Dve godine kasnije, Robert Lucas, nobelovac iz Čikaga daje imprimatur mejnstrima ovoj Hajekovoj ideji tvrdeći u svom klasičnom radu da makroekonomski modeli ne mogu biti korišćeni u prediktivne svrhe jer statistički podaci nisu neutralni u odnosu na institucionalne strukture i promene politike. Svaka promena politike utiče na podsticaje, razmišljanja i odluke subjekata, te time fundamentalno menja i "podatke", kao i strukturu samog modela. Više ne znamo šta uzrokuje šta. Stoga su makroekonomski modeli beskorisni za svrhe procene i evaluacije efekata ekonomske politike. Da bi se to postiglo moraju se modelirati ne samo podaci i vremenske serije, nego i ukusi potrošača, tehnologija i znanje tokom vremena. Što kažu Amerikanci, good luck with that!
E sad, 37 godina posle Hajeka i 35 godina posle Lucasa, dolaze dvojice nobelovaca koji koriste statistiku u cilju iznalaženja uzročno-posledičnih veza i koji kažu - batalite teoriju, to je traćenje vremena, mi smo našli zaobilaznicu oko Hajek-Lucasove kritike. Nobelov komitet ovako obrazlaže nagradu:
Although Sargent and Sims carried out their research independently, their contributions are complementary in several ways,” the academy said. “The laureates’ seminal work during the 1970s and 1980s has been adopted by both researchers and policy makers throughout the world. Today, the methods developed by Sargent and Sims are essential tools in macroeconomic analysis.
Posebno se ističe korišćenje njihovih metoda za predviđanje efekata monetarne politike. Kao što vidimo, rezultati nisu izostali. Sargent tvrdi kako njegova teorija pripada onima koje su usavršile makroekonomsko modeliranje i teoriju racionalnih očekivanja koju je razvila čikaška škola. Ali, tu je sad nevolja - ako su očekivanja racionalna i ljudi se prilagođavaju na sve promene koje naiđu i inkorporiraju sve znanje koje imaju, kako je onda moguće da se pojavi "housing bubble" ili nagle recesije? Sargent kaže:
Macroeconomists have done creative work that modifies and extends rational expectations in ways that allow us to understand bubbles and crashes in terms of optimism and pessimism
Dakle, opijum uspavljuje ljude jer sadrži jednu supstancu čija je priroda uspavljivanje. Pesimizam objašnjava recesiju, optimizam bum. Plus statističke korelacije. Jednako je Nobelova nagrada za ekonomiju. Malo grubo ali u osnovi tačno.
6 comments:
Lijepo urađena kritika. Iako se slažem da je korištenje ekonometrije u pravljenju dugoročnih prognoza jalov posao, ne treba ni pretjerivati pa tvrditi da matematika i psihologija nemaju svoje mjesto u ekonomiji. Filipskova kriva je izvučena na osnovu serije podataka duge sto godina i da nije bila zloupotrebljena od strane kejzijanaca, nema sumlje da bi važila do danas. Kombinacijom Filipsove krive i Okunovog zakona izvučena je kriva agregatne ponude. O nagibu ove krive se može rasparvjati ali zar zaista sumljate da postoji? Mislim da je bitnije upustiti se u borbu sa neodgovornim vlastima pa javnosti predočiti ono što vlasti već zanju, a to je da je za ZUT ova kriva (AS) skoro horizontalna. To je lijepo objasnio BIS, u nekom svom radu od prije par godina. Tamo se kaže da značajan dotok deviza u ZUT vodi rastu tražnje ali ne donosi inflaciju zbog toga što rast tražnje brzo biva neutralisan povećanjem uvoza. Bitno je primjetiti da kao što dotok deviza povećava tražnju povećavaju ali ne pomiče RBDP, tako i ekspanzivna fiskalna i monetarna politika čine isto. A valjda nam je cilj da se borimo za manji državni aparat i odgovornu monetarnu politiku.
"O nagibu ove krive se može rasparvjati ali zar zaista sumljate da postoji?"
Za postojanje krive ponude ti ne treba ekonometrija. Kriva ponude je teorijski koncept, ne empirijski rezultat.
Takođe ni merenje nagiba krive nije ekonometrijski rezultat, to je statističko ocenjivanje. To je takođe relativno nesporno sve dok se koristi u parcijalne istorijske svrhe a ne za prognoze ili izvođenje opštih zakonitosti.
Ekonometrija u konteksu koji kritikujemo ovde je pokušaj sagledavanja uzroka i posledica na osnovu empirijskih relacija. Na primer iz opservacije da je ekspanzivna fiskalna politika povezana sa pomeranjem krivu ponude udesno, zaključiti da ekspanzivna fiskalna politika dobra za ekonomski rast. To je nepouzdani način zaključivanja -- inferiorni u odnosu na teoriju o ponašanju ponude i tražnje izvedenu iz ponašanja pojedinca.
Ekonometrija je dio statistike, koliko znam, mada mi to nije jača strana. Kriva agragatne ponude i tražnje se mogu posmatrati i kao statističke veličine, ali to ne znači da se svode na zbrajanje. Ekspanzivna fiskalana politika u određenim okolnostima i može podići RBDP ali ni to nije ovde posebno bitno. Meni je bitno sledeće: analiza ekonomskih pokazatelja (koeficienata) pokazuje da Srbija već deceniju forsira rast zasnovan na tražnji koji je donio trgovinski deficit i inflaciju ali ne i zadovoljavajući rast RBDP-a. Jedina alterativa ovoj politici je rast vođen ponudom (ekonomika ponude) na način koji je Regan provodio u USA tokom 1980.-tih: manja država, manji porezi, povoljno investiciono okruženje. Za Srbiju (BiH, Hrvatsku itd) bih dodao i manja korupcija.
To ne pokazuje analiza ekonometrijskih koeficijenata, nego je očigledna činjenica. Potrošnja i investicije su bile velike, štednja mala -- to je uzrok trgovinskih deficita. To sledi iz osnovne makroekonomske jednačine X-M=S-I + T-G, ne iz ekonometrije.
Ekonomika ponude takođe ne sledi iz ekonometrije niti čak bilo kakve sofistifikovane teorije -- njeni originalni autori nisu bili akademski ekonomisti nego konsultanti i novinari.
Kao i uvek sam sa uživanjem pročitao Ivanov post, i, uz rizik da me proglase za cepidlaku, imam samo jednu zamerku na čisto formalnom planu, naime, piše se "reductio ad absurdum", a ne onako kako je napisano :) Isto, gospodine Đogo, važi i za glagol "sumnjati" koji, barem kada sam ja išao u školu, krao štulu Vuku i odvaljivao Dositeju macole, :)) nije sadržavao nikakvo "lj" (ako je varijantu koju ste upotrebili neki lokalni jezički standard, sad ih ima četiri, pa ne može čovek sve da pohvata, :) u međuvremenu proglasio za legitiman oblik, ponizno se izvinjavam, ali, čak i ako je tako, po sredi bi bila prilično ružna i jezički nelogična forma :) ). Ne zamerite mi, gospodo, ništa lično, samo bih želeo da ovaj blog koji je, po svoj prilici, najpametnije mesto u južnoslovenskom virtuelnom prostoru, ujedno bude i jedno od pismenijih :))
mr Đogo je u dva posta opisao sve probleme.
Post a Comment