Da se vratimo na aspekt cele stvari koji je Marko pokrenuo a koji je možda i interesantniji od pitanja ko je konkretno u pravu a ko ne, a to je - ima li neko ko nije dovoljno kompetentan da sudi o "meritumu" stvari neki posredni indikator, "proksi" za to ko je u pravu, u situacijama poput ove.
Marko je spomenuo jedan takav proksi - spremnost da se kladi. Da, pod određenim pretpostavkama (Marko je spomenuo neke od njih) to može biti korisno. Ali, opet, šta ako se obojica klade? Ili ako zaista postoji asimetrija u odnosu prema riziku? Ili ako neko smatra samo klađenje glupošću i zabavom puka u kojoj ne želi da učestvuje?
Ja nisam ponudio naravno ni toliko, već samo ad hominem argument i intuiciju da je Lubos u pravu: mogao sam da dodam ako dodatni prilog njegovoj reputacijji da ga je Lisa Rendall nazvala "briljantnim" i u predgovoru svoje knjige napisala d abez njega njena toliko slavlejna knjiga "Warped Passages" ne bi bila to što jeste. Svako ko zna nešto o Lisi Rendall znaće da je to kao da vas je Šredinger ili Hajzenberg nazvao briljantnim i zahvalio na vašoj velikoj pomoći pri pisanju knjige. Ali, kao što znamo i najgenijalniji ljudi mogu praviti velike greške: Ajnštajn je dugo odbijao da prihvati kvantnu mehaniku, da ne govorimo o njegovim političkim i ekonomskim idejama koje pre priliče nekom neobrazovanom levičarskom aktivisti.
No, nezavisno od svega ovoga, mnogo zanimljivije pitanje po meni je procedura provere hipoteze koju neko predlaže. To bi mogao biti bolji proksi za to ko je u pravu. Čitajući njihovu prepisku, ja sam shvatio da Landsburg predlaže "kompetentne programere i statističare" da arbitriraju u sporu (misleći pod tim na akademske ljude), dok Motl insistira da je mnogo bolja indikacija činjenica da je Google postavio isto pitanje i rešio ga onako kako on, Motl, predlaže, a kao deo svojih intervjua za zapošljavanje. Motl direktno, i sa dozom omalovažavanja, govori da su ljudi koji rade za vrlo uspešnu multibiolionsku kompaniju kompetentniji od profesora. Čini se da Landsburg ne prihvata taj argument, iako barem do sada nije komentarisao tu Motlovu primedbu.
Ovde smo već na terenu sociologije nauke. Da li bismo verovali "majkompetentnijim ekonomistima" da nam daju objašnjenje recimo ko je u pravu, Slaviša ili ja u sporu oko zlatnog standarda i frakcionog bankarstva? Bernanke? Stiglitz? Fama? Mankiw? Koga bismo odabrali i šta bi vredela njihova ekspertiza? Ili neke privatne investitore, vlasnike firmi sa najvećom tržišnom kapitalizacijom? Da li je statistika različita od ekonomije u ovom pogledu? Sve otvorena pitanja.
U ovom konkretnom pitanju, ja sam bliži Motlovoj poziciji, jer mi se čini da najkompetentniji matematičari i statističari rade u privatnom sektoru. Koliko shvatam banke i investicione firme ne zapošljavaju ekonomiste nego matematičare da im rade analize rizika i formulišu modele. No to je opet hipoteza koju je teško proveriti. Ako neko ima predlog za precizniji način njene provere mogli bismo biti bliži proceni koliko je ovaj proksi adekvatan.
4 comments:
I meni je upalo u oči da se Motl poziva na Googleov test. To je malo čudno i nisam ni siguran u to što kažeš da najbolji fizičari i matematičari rade u privatnom sektoru. Univerzitetske pozicije sa tenurom ne takmiče se sa njima po plati, nego su privlačne zbog fleksibilnog radnog vremena, istraživačkih uslova, grantova. Pogledaj primer Perelmana, možda najboljeg matematičara danas, koji živi u Rusiji i ne interesuje ga nikakav posao, odbija i da primi novčane nagrade. To je prosto drugačiji skup podsticaja od većine ljudi.
Ali to je manje važno, htao sam da kažem da je ovo pozivanje na Google čudno, jer Motl se ne poziva na tržište, nego na jednu firmu. Ja kada verujem u sud privatnog sektora ustvari verujem u mudrost gomile -- mnogo firmi i pojedinaca koji se za svoje pare klade na recimo porast neke cene. To je drugačije od pozivanja na jednu firmu prosto zato što je ona najbolja.
Prvo bih se pozvao na činjenicu da iako je 9 od 10 najboljih fakulteta iz skoro svake oblasti u USA isto tako 10 od 10 najgorih iz svake oblasti je u USA. Što se ne bi moglo reći npr za IT sektor u USA,naprotiv. Ako se želi tržišni odgovor na pitanje onda jeste bolje pitati mnogo firmi,ali suprotstavljati mišljenje nekolicine akademaca Guglovom jeste nerazumevanje veličine i snage firme tipa Gugl. Pobogu oni imaju data centre od kojih svaki vuče struje ko grad od 50000 stanovnika,pa ako to nije indikator nečije snage ja ne znam šta je.
P.S. Motl je u pravu skroz,odgovor na pitanje je krajnje trivijalan i očigledan, Landsberg pokušava da ubaci nove jednačine tamo gde tome nema mesta a to je činjenica da je pol novorođenčeta elementarno slučajan proces,nezavistan od želje roditelja.
Landsburg je do postavke i (naizgled) čudnog rešenja ovog zadatka došao preko teme sa mathoverflow foruma, gde posetioci (koji se moraju ulogovati) daju pozitivan ili negativan rejting određenim odgovorima. Odgovor Douglas Zare-a koji je Landsburg citirao je i dalje najbolje rangiran odgovor na toj temi: http://mathoverflow.net/questions/17960/google-question-in-a-country-in-which-people-only-want-boys.
Čini mi se da je takav forum veoma dobro rešenje koje je lako implementirati kada govorimo o matematičkim problemima (što ovo i jeste), ali verovatno se ne bi pokazalo toliko dobro za pitanja ekonomije, jer bi bilo previše skretanja u priče sa visokom emotivnom komponentom.
PS: Milane,
Rešenje koje Landsburg navodi implicira veoma jasno da za više od npr. 10 porodica ta politika ne bi imala apsolutno nikakav rezultat, jer bi svi ostali faktori koji utiču na pol deteta prevladali, budući da bi očekivana vrednost bila toliko bliska 50%. Ipak, budući da je ovo prevashodno matematički problem, poenta (i to veoma zanimljiva) je da ta očekivana vrednost nikada ne postaje tačno 50%, već se stalno približava toj vrednosti. Motl i sam to kaže kada iznosi vrednost za jednu ili četiri porodice, koje su obe manje od 50%. Molim Vas da pogledate link koji sam naveo na početku ovog komentara.
Stevane,
pročitao sam ovo što si linkovao. I dalje mislim da je rešenje krajnje trivijalno i ne vidim mesta postavci zadatka,jer to što ti navodiš kao poentu jeste,kao što sam u komentarima prethodnih postova napisao,zakon velikih brojeva. Pošto su dokazali nešto što je već u teoriji verovatnoće davno dokazano,dođe mu kao da su izmislili toplu vodu.
Ako posmatraš manji broj porodica ti onda svesno ideš ka tome da sagledavaš problem iz ugla koji je manje tačan,jer zakon jasno kaže da je rezultat 50-50 izgledniji sa što većim posmatranim uzorkom.
A može da se i sa druge strane sagleda-kao što sam već naveo pol bebe je elementarno slučajan proces-šta to znači,pa ne možeš da ubacuješ neke spoljne uslove i da tvrdiš da utiču na rezultat jer onda ni pol bebe ne bi bio skroz slučajan. U kvantnoj mehanici kvant je najmanja količina energije,tako je i u ovom problemu POL bebe je elementarno slučajan a kao takvom nikakvi spoljni uslovi ne utiču na to
Post a Comment