Na kraju su ekonomisti razrešili paradoks. Za cenu nije važna samo apstraktna vrednost nekog resursa, nego i njegova retkost. Dijamanti su skupi zato što su retki; voda je jeftina zato što je ima u izobilju.
U komentarima na sportske vesti često se čuje pitanje kako to da su fudbaleri toliko plaćeni, a posebno u ovoj vesti mi je pao u oči komentar gde neko kaže da njegov brat hirurg spasava živote a ne dobija ni 800 evra mesečno, dok jedan sasvim prosečan fudbaler Partizana ima platu od 190.000 evra godišnje.
Odgovor je isti kao i kod paradoksa sa vodom -- hirurzi su jako korisni ali ima ih relativno mnogo više od čak i prosečnih Partizanovih fudbalera. Plata hirurga nije jednaka nekoj apstraktnoj vrednosti hirurga, nego graničnoj vrednosti još jednog hirurga -- onome koliko bismo bili spremni da platimo za još jednog hirurga u zemlji. Izgleda da je društvena vrednost dodatnog hirurga u zemlji oko 800 evra. Mala je jer već ima dosta hirurga. A društvena vrednost još jednog takvog levog beka kao što je ovaj iz Partizana je oko 190.000 godišnje, jer nema mnogo takvih levih bekova.
Naravno, Partizan je društvena firma pa nije isključeno da ponekog i preplate. Ali ovo pravilo važi i u ostalim slučajevima, sa privatnim klubovima, kao i sa ostalim zanimanjima. Cene odslikavaju retkost.
10 comments:
Nije bas SAMO retkost. Sto bi reko (cini mi se) Dejvid Fridman "veoma su retki papiri na kojima se nalazi moj potpis zelenim mastilom, a opet nemaju nikakvu vrednost". Ta retkost mora da reflektuje visoke troskove proizvodnje.
Znaci, nije samo stvar u tome da "nema mnogo takvih levih bekova", vec i u tome da je relativno tesko i skupo napraviti takvog levog beka.
Nisam ekonomista, al mi se cini da je najvaznije ipak da postoji dovoljan broj onih koji su spremni da plate da gledaju bravure levog beka, zar ne? On moze na nogama od zlata da ima kopachke sa dijamantskim kramponima i da bude treniran od vrhunskih majstora fudbala, al ako njegovu veshtinu trziste ne ceni, ipak nishta od toga.
Btw, ovo sa retkoscu resursa mi pomalo lici na onu legendu o kralju Midi ili neku slichnu alhemicarsku rabotu. No ta moc je ipak mit.
Marko,
ja mogu napraviti enormno skup list pergamenta sa mojim zlatnim potpisom, pa on opet nece vredeti nista (tj nista vise od vrednosti komponenti) ukoliko ne postoji neki dodatni razlog zasto je moj potpis vredan za nekog. Kao sto ce moj potpis obicnim mastilom na obicnom papiru biti jako skup ako sam ja neka vazna osoba ciji potpis kupci jako zele da imaju. Gitare sa potpisom Jimmy Hendrixa vrede verovatno duplo ili pet puta vise od istih takvih obicnih gitara. Instrumenti na kojima su svirali veliki rokeri se prodaju za basnoslovne pare, iako su troskovi njihove proizvodnje bili isti kao i troskovi svih drugih slicnih instrumenata. I treba zapaziti da retkost gitare sa Hendrixovim potpisom nije razlog njene skupoce, jer se i ja mogu potpisati na neki Fender Stratocaster koji ce biti jednako redak kao i Hendrixov, al ja moj ipak necu uspeti da prodam za milion dolara.
Ni retkost ni troskovi proizvodnje nisu sami po sebi dovoljni da nesto pretvore u skupu robu ili uslugu; treba traznja. Ko sto rece Brut, ljudi su spremni vise da plate za levog beka, nego za hirurga i to odredjuje cenu. Kao sto su spremni mnogo da plate za Hendrixovu gitaru a nisu za moju (cak i da ih ima sto, svaka od tih Hendrixovih sto bi jos uvek vredela mnogo, mnogo vise od moje "jedinstvene" i nevidjeno "retke").
Pored toliko dobrih postova, evo jednog teskog razocarenja.
"Cene odslikavaju retkost"
"nije samo stvar u tome da "nema mnogo takvih levih bekova", vec i u tome da je relativno tesko i skupo napraviti takvog levog beka."
Bez valjane teorije cena ne mozemo imati cvrste argumente za podobnost mera ekonomske politike. Sve primedbe postaju samo plod ideologije.
Nisam hteo da ulazim u pitanje traznje. Naravno da je traznja bitna.
Ali "paradoks vode i dijamanta" je upravo u tome da za vodom ima mnogo vise traznje nego za dijamantima, a voda je ipak mnogo jeftinija. Upravo to oni tada nisu znali kako da objasne - zasto ovo sto je toliko trazenije i korisnije kosta toliko manje od ovog sto nema skoro nikakvu "upotrebnu vrednost"?
Evo o cemu se radi - recimo da postoji potpuno ista traznja za papirima sa potpisom Dejvida Fridmana i za papirima sa potpisom Miltona Fridmana.
Cak i ako pretpostavimo da ovih drugih ima mnogo vise nego ovih prvih, opet ce biti skuplji, jer Dejvid moze sutra da sedne i da napravi hiljadu takvih papira za sat vremena, a Milton (na zalost) ne moze vise nijedan. Posto je granicni trosak proizvodnje dodatnog papira veoma razlicit, veoma razlicita je i cena.
Znaci, nije samo bitno da li je nesto retko, vec i da li se ta retkost moze relativno jeftino "prevazici", odnosno kakvi su granicni troskovi.
Sad, neko moze da tvrdi da ako su granicni troskovi niski, onda tu i ne mozemo govoriti o retkosti.... Sto mozda i jeste tacno, ali sam mislio da treba dodatno pojasniti da postoji direktna veza izmedju pojma "retkosti" i "troskova proizvodnje".
Sustinski, recenice "dijamanti su retki" i "pronalaženje dijamanata je skupo" su praktično sinonimi.
Nisam ni rekao da je SAMO retkost nego obratno, da je važna I retkost, evo ovde:
"Za cenu nije važna samo apstraktna vrednost nekog resursa, nego i njegova retkost."
Ali to za vrednost ljudi već shvataju i više nego što treba, a retkost ne razumeju - odatle i paradoks sa vodom ili sa hirurzima.
Cenu određuju ponuda i tražnja. Iza tražnje stoje naše preferencije, tj. koliko vrednujemo nešto ili koliko je nešto nama korisno (hirurg, ili nekome Hendriksova gitara znače mnogo). Iza ponude stoje troškovi proizvodnje i retkost resursa. Gde se ta dva susretnu tu je cena.
A mozda je nesto i do pranja novca.
Nisam upucen, ali mi se cini da je mnogo cesca varijanta da kokainski bosovi peru novac kroz sportske klubove, nego kroz kardio klinike.
1. Potrošač - 2. Vrednost - 3. Cena - 4. Troškovi - 5. Proizvod
To je redosled u određivanju cene nekog proizvoda. Potrošač je taj koji se najviše pita.
Slavisa,
ja mislim da moj primer sa Hendriksovom gitarom vazi i za dijamant. On jeste redak, nema sumnje. Ali, ima jos jako mnogo retkih stvari koje nisu uopste skupe.
Da bi nesto postalo skupo nije dovoljno da bude retko, ili da ga je tesko napraviti. Mora da se trazi. Ono sto dijamant cini toliko skupim je to sto je vrlo cenjen kao nakit. Traznja i preferencije su kriticni element koji puku retkost ili oskudnost, ili visoke troskove proizvodnje neke stvari stvari pretvaraju u visoku trzisnu cenu te stvari.
Naravno. Ali ni tražnja tj. preferencije nisu dovoljne - voda je još mnogo traženija od dijamanta pa nije skupa, jer je ima. Znači tražnja i ponuda.
I pošto su oba neophodni uslovi, nema smisla raspravljati šta je od njih važnije. Šta je važnije u razlomku, imenilac ili brojilac.
Post a Comment