Pages

10 February 2010

Beda ekonomije

Ako zaista hoćete da se osvedočite u svu bedu današnje ekonomske nauke, ne gledajte šta viđeni ekonomisti imaju da kažu o slobodnoj trgovini, o regulacijama, o državnoj potrošnji ili fiskalnim stimulusima - gledajte novac. To je pitanje na kome najveći šampioni slobodnog tržišta prihvataju najočiglednije besmislice, ignorišu elementarne istorijske činjenice i izvode maštovite ekstrapolacije iz lažnih činjeničkih tvrdnji i nazivaju to naukom, upadaju u stalne logičke kontradikcije koje se tolerišu samo zato što bi njihovo priznanje podrazumevalo odbacivanje intervencionističkog "konsenzusa" o tome dokle se sme ići u kritici države a da ostaneš "ozbiljan" i respektabilan itd.

Sećam se da je Rothbard u jednom intervjuu govoreći o svom "zakonu komparativne slabosti" po kome ekonomisti "teže da se specijalizuju u onome u čemu su najgori" kao primer naveo Miltona Friedmana, koji je po Rothbardu sjajan u svemu, osim u monetarnoj teoriji, ali je izabrao baš njome da se bavi. Kad gledate Friedmanov rad, on je zaista briljantan i kao ekonomista tako i kao politički pisac; recimo njegova teorija permanentnog dohotka je jedan od najvažnijih originalnih doprinosa u zadnjih 50 godina a o značaju knjiga "Sloboda izbora" i "Kapitalizam i sloboda" ne treba ni trošiti reči. Ali, njegov tretman novca je čisto magijsko bajanje. On veruje da se stabilnost ekonomije može obezbediti poštovanjem određenih statističkih relacija između različtih proizvoljnih matematičkih varijabli poput količine novca, brzine opticaja, opšteg nivoa cena itd. To je čisto bajanje jer nema nikakve veze sa realnim zbivanjima u ekonomiji, sa načinom kako ljudi donose odluke i njihovim posledicama, već samo sa manipulacijom besmislenim statističkim prosecima. Kao kad vrač misli da će da prizove kišu plesom oko vatre, tako i Friedmanov monetarni planer misli da će da prizove ekonomsku stabilnost ako učini da MXV bude jednako PXQ. Kao da je važno šta dobiješ kad izvedeš prosek iz svih cena, a ne kako povećanje novčane mase utiče na odnose različitih individualnih cena međusobno trgovinom povezanih faktora proizvodnje i dobara. On je ozbiljno verovao, i ubedio masu pro-tržišno orijentisanih ekonomista u to, da je pravi način da se izoluju monetarni faktori koji doprinose cikličnim nestabilnostima da centralna banka povećava novčanu masu po konstantnoj godišnjoj stopi koja bi išla u korak sa porastom proizvodnje. Znam masu ljudi koji smatraju "Fridmanovo pravilo" paradigmom free market monetarnog režima. U stvari je reč o vrlo nesrećnom pokušaju primene monetarnog centralnog planiranja.

Upravo sam pročitao jedan novi tekst Jamesa Buchanana o najnovijoj krizi. Ne treba nikome ovde objašnjavati kakav je genije James Buchanan, da je praktično "izmislio" public choice, da je dao subjektivističku teoriju troškova u knjizi Cost and Choice koja po mom skromnom sudu predstavlja najbolji tretman tog pitanja ikad, da je dao vrlo razvijenu teoriju konsittucionalne ekonomije, tj analize alternativnih konsitutcionalnih aranžmana i njihovih uticaja na ekonomske ishode itd. Ali, kad dođe do novca, Buchanan zvuči "kao da je jeo bunike". Ovaj novi tekst je razočaravajuća kolekcija filozofiranja na prazan stomak, tj bez jasnih policy implikacija ("čim čujem za reč "institucije" mašam se za pištolj" - Jankovićeva adaptacija mudrosti dr Gebelsa), i potpunih besmislica koje verujem ni Nebojša Katić ne bi potpisao. Recimo, Buchanan kaže: "The events of 2008 demonstrated that markets will not work with money anarchy.". Da li ovo znači da je U SAD postojao zlatni standard 2008 godine? Da nije bilo ključne centralno-planske ustanove zvane Fed koja je 10 godina pokušavala da spreči recesiju politikom jeftinog novca, a u jednom periodu i negativnih realnih kamatnih stopa? Čitaocu ostaje samo da lupa glavu na šta pisac misli kad kaže "monetarna anarhija".

Pogledajte njegove recepte kako da se "konstitucionalizuje" novac i izađe iz ove anarhije:
We are left with the in-between prospect of establishing and enforcing a set of constitutional rules that will, on the one hand, limit the range and scope of disorderly anarchy, while, on the other, isolate the monetary sector from political efforts at manipulation.


Ovde vidimo taj tipični socijalistički ideal nepristrasnog tehnokratskog centralnog planiranja, pošteđenog "politizacije", tj demokratske kontrole. Ne sumnjam da on smatra da je revizija "poslovanja" Feda koja je najavljena nedopustiva politizacija. Birokrata, kao Bog koji hoda zemljom, mora da bude pošteđen političkog "pritiska", kako ans je još Bizmark naučio. On zna najbolje, rukovođen sveštenikom centralno-planske religije, zvanim ekonomista.

Koje konretne institucionalne reforme Buchanan predlaže:
Radical rethinking is required here—a rethinking that has not occurred since the Great Depression.
Individual choices to shift nominally valued assets among differentially leveraged accounts cannot be allowed to generate multiplier effects over the whole system. Some modern equivalent of one hundred percent, or full, reserve banking must finally be installed and enforced. The Glass-Stegall efforts to separate deposit and investment banking should presumably be updated and put in play. Some extension application of the antitrust laws to the banking conglomerations seems to be in order here.


Dakle, kao što vidimo "konstitucionalizacija novca" je samo učevno, visokoparno ime za ojačavanje monopola centralne banke i državne kontrole nad novcem generalno. Posebno je zanimljiva ideja primene antitrusta na banke - time se namerava sprečiti banke da porastu suviše da postanu too big to fail. Ista promašena politika koja je do sada primenjivana samo na industriju, sa istim, predvidivim posledicama: stagnacija, rent-seeking, promocija neefikasnih poslovnih organizacija i birokratsko arbitriranje umesto tržišnih podsticaja i odluka.

Kad je reč o ponovnom uvođenju Glass-Steggalovog zakona, što Buchanan takođe predlaže, ja sam u početku mislio da je ta teorija o kobnoj deregulaciji banaka kao uroku krize neka Posnerova privatna idiosinkrazija i deo te njegove staračke konverzije u kejnzijanizam. Sad vidim da ima još staračkih konverzija (nedavno sam čuo još jednog ekonomistu do koga jako držim, Deepak Lala, kako takođe ponavlja unedogled tu istu glupost o deregulaciji). Buchanan dakle, isto kao i Posner (i Lal), veruje da je stapanje investicionog i komercijalnog bankarstva dovelo do sloma, ili bar doprinelo slomu. Nema veze što ništa slično Glass-Steggalovom zakonu nikad nije postojalo u Kanadi (naprotiv, ovdašnje banke su "finansijski supermarketi", i to oduvek), čiji je finansijski sistem ipak uvek bio mnogo bolji i stabilniji od američkog, i nije kolabirao 2008. Sve mere koje je on nabrojao znače proširenje državne kontrole nad novcem i bankama, i jačanje centralnog planiranja. Čak i full-reserve bankarski sistem je motivisan ne željom da se spreči krađa, prevara i podsticanje poslovnih ciklusa, nego željom da se centralnoj banci omogući da lakše kontroliše ekonomiju.

Ove stvari nisu ograničene na neku usku grupu. Naprotiv, predstavljaju opšti trend i konsenzus. Zapanjujuće svedočanstvo kako vere u centralno monetarno planiranje, tako i sumraka elementarnog razumevanja novca, je recimo kad slušate debate kolika treba da bude kamatna stopa. "Tržišni" ekonomisti kažu viša, "inflacionisti" što niža. Problem oko koga se slažu i jedni i drugi je da centralna banka treba da pronađe "optimalnu kamatnu stopu". Kao da je kamatna stopa neki proizvoljan broj kojim se onda može licitirati. Ko da više. Ne, kamatna stopa nije proizvoljan broj, ona igra neku ulogu u koordinaciji ekonomskih aktivnosti: to je najvažnija cena u tržišnoj privredi! Cena kapitala! Cifra koja nam govori kakva je stopa vremenske preferencije publike, tj koliko svog dohotka ljudi žele da štede i investiraju za sutra, a koliko da troše sada! Ako tu cenu probaš da kontrolišeš politički, podrivaš same temelje tržišne privrede, jer cifre više ne odražavaju ekonomsku realnost indvidualnih odluka potrošača i ivnestitora, nego tvoje preferencije kao centralnog planera. Centralni bankar, i svi pro-tržišni ekonomisti zajedno s njim, misle da oni to bolje znaju iz glave. Kao što hemičar zna koja je optimalna temperatura topljenja aluminijuma, tako i "komeptentan" centralni bankar treba da zna kakva treba da bude "optimalna" kamatna stopa. John Taylor ("protržišni" monetarni ekonomista) čak ima matematičku formulu kako se "optimalna" kamatna stopa izračunava iz drugih makroekonomskih agregata. Prosto neverovatno.

Ja mislim da postoji vrlo elementarna konceptualna greška koja inače razumne ljude vodi u ponavljanje ovakvih besmislica i ignorisanje najočiglednijih fakata kada je reč o novcu. Reč je o verovanju da je novac po nečemu specifičan, i da je uloga vlade da obezbedi da on bude "neutralan" u odnosu na cene i proizvodnju. Zadatak vlade se vidi kao tehnička optimizacija. Imamo jedno oruđe, jedan alat, jedan spoljašnji dodatak tržištu koji omogućava da samo tržište funkcioniše, i vlada treba da omogući da taj alat funkcioniše kako treba. Da bude "neutralan" tj ne kvari igru. Kad pogledate malo pažljivije, videćete da su tumačenja svih velikih monetarnih slomova koja daju mainstream neoklasični ekonomisti poput Freidmana, Buchanana, Lala i svih ostalih, uvek zapravo naracije o nekom inženjerskom promašaju vlade da napravi dobar novac, da uspešno centralno planira u monetarnoj sferi. Recimo, vrlo je karakteristično Friedmanovo tumačenje Velike depresije. Ona je bila tako drastična po Friedmanu samo zato što centralna banka nije upumpala dovoljno kredita u sistem da predupredi deflaciju i bankrot banaka. Drugim rečima, nije bilo dovoljno inflacije! As simple as that. Friedmanovi sledbenici često kažu da je on ovim osporio tumačenje Velike depresije kao greške tržišta i pokazao da je bila reč o državnoj grešci. Ali, propuštaju da napomenu da je Friedman zapravo kritikovao vladu što nije više intervenisala, a ne manje, što je svoju ulogu brige za novac prepustila tržištu. Friedman je uvek tvrdio da je Hajek naneo ogromnu štetu svojim zalaganjem za likvidacionizam, tj da tržište samo reguliše poslovni ciklus, likvidacijom loših investicija. To mora da bude sprečeno državnom intervencijom. Uloga monetarne politike je upravo u tome - da ostavri Kejnzov san o odsustvu poslovnog ciklusa. Isto tako, Posner, Lal, Buchanan i ostali smatraju danas da je vlada omanula da se dovoljno pobrine za novac, i time zeznula tržište - inžinjerski promašaj samo ovaj put u vidu deregulacije banaka, i joše nekih drugih stvari. No, u svakom slučaju, problem monetarne nestabilnosti nije proizvod državnog mešanja u oblast novca, nego nekompetentnog centralnog planiranja. Treba unaprediti inžinjering, a ne izbaciti državu. Kao što država organizuje vojsku, tako mora da omogući još jedan spoljašnji uslov za funkcinisanje tržišta - novac.

Jedini izlaz odavde je da se shvati da novac nije spoljašnji uslov za funkcionisanje tržišta koji treba da obezbedi vlada, nego deo tržišta: roba koja zbog svojih superiornih karakteristika postaje najpre vredan artikal, a tek onda univerzalno razmensko sredstvo. Novac je uvek na slobodnom tržištu nastajao spontano, tj anarhički, postupnom evolutivnom selekcijom, ne naredbom vlasti. Ovo je suština čuvene Mizesove "teoreme regresije", ali i suština shvatanja nastanka i suštine novca koju su razvili klasični ekonomisti i marginalisti, od Hjuma i Smita, preko Rikarda, Mengera i ostalih, sve do u XX vek. Prosto je zapanjujuće da se "protržišni" ekonomski nobelovci, kad je reč o novcu, ponašaju kao nikad nisu pročitali ni redak od Adama Smita ili Karla Mengera.

Problem je što najveći free marketeers danas u monetarnoj teoriji ne slede klasične ekonomiste i marginaliste, nego krekopotove i inflacioniste 18-og i 19-og veka, poput britanskih merkantilista i nemačke istorijske škole, u svom verovanju da je novac briga vlade i da centralna banka treba da ga kontroliše. Otuda sve ove prividno neobjašnjive besmislice koje govore i zastupaju. Priznanje da je ikad čitao Smita, Hjuma, Mengera ili Misesa, prisililo bi recimo Buchanana da prizna i da je celokupan sadašnji monetarni sistem nelegitiman, tj zasnovan na elementarnim teorijskim i istorijskim greškama, na doktrinama koje su najboji ekonomisti 18 i 19 veka (kojima se on inače divi) ismevali kao puke praznoverice. I da je stoga "anarhija" otpimalan monetarni sistem. To je jedan od važnih razloga (uz pozitivističku metodologiju) zašto ekonomija danas, da se kantovski izrazim "nije izvedena na sigurnu stazu jedne nauke", već tavori kao neka vrsta ezoteričkog magijskog bajanja i alhemije. Novac je ključna stvar u ekonomiji, a njegovo shvatanje među mainstream ekonomistima danas je vrlo primitivno.

8 comments:

Strile said...

UH, post je pravi brainstorm! Ekonomija u jednoj lekciji :) Cestitke, majstore!

tiki said...

ma ne sikiraj se Ivane , ni tehničari neznaju šta je naelektrisnaje, šta je masa, šta je vreme , šta je energija .
Pa ipak nekako sklapamo ova naša sokočala .
Ako je Augostin ( i isihasti) teologiju postavili kao apofaktičku :Ja neznam šta je Bog,ali znam šta nije.
Tako i ja neznam šta je (po svojoj suštini ) energija al znam šta nije
tako verovatno i ekonomisti neznaju šta je novac ,al znaju šta nije

Igor said...

Ivane:

Izuzetno poucan post. Moram priznati da su meni licno libertarijanske ideje o monetarnoj politici najteze svarljive. Da li je povratak na gold standard stvarno odgovor? Ili ce trziste vec pronaci idealni medij razmene?

Pre koji mesec sam procitao "End The Fed" Ron Paul-a, i njegova argumentacija jako dobra i pristupacna, mada sam ja jos uvek skeptican. Cak i mnogi konzervativci (poput George Will-a) smatraju Paul-ove stavove oko monetarne politike pogresnim.

Mozda je to samo posledica paradigme u kojoj smo odrasli pa se ekonomoski sistem bez centralne banke ne moze zamisliti. Vise bi trebalo o tome pisati i ovde na TR-u. Kada se govori o monetarnoj politici, vecinom se raspravlja o tipu kursa ili o prelasku na evro, a ne o osnovnim pitanjima poput ovih. Mada mozda ni ovde na TR-u ne postoji o tome konsenzus?

perica said...

Super post.
Rothbard o novcu:
What Has Government Done to Our Money?
http://mises.org/books/whathasgovernmentdone.pdf
i
The Mystery of Banking
http://mises.org/Books/mysteryofbanking.pdf

Saša said...

Vrlo pučan post.

Vlada said...

Šta bi naši ekonomisti (Katić, Kovačević, Bajec...) rekli na ovo:

"Kameron Verker, ataše za trgovinu Ambasade SAD u Beogradu, kaže da visok deficit u robnoj razmeni Srbije sa SAD nije veliki problem i da je uobičajeno da jedna zemlja u razmeni sa nekim regionima ostvaruje suficit, a sa drugim deficit. Podseća da Srbija ima suficit u robnoj razmeni sa zemljama u regionu, potpisnicama Cefta sporazuma."

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=02&dd=11&nav_id=410371

Marko Paunović said...

Pa naravno da to prica - on je Amerikanac, a sufici je na njihovoj strani! :)

Anonymous said...

Svaka cast Ivane , sjajno kao i obicno .

Molim za link na kome mogu da saznam nesto vise o "zakonu komparativne slabosti" . Stvarno je to zanimljiv fenomen . Margarit Jursenar ga u Hardijanovim Memoarima pripisuje caru Hadrijanu . Parafraziram : " Dokle bi smo dogurali , kad ljudi ne bi trosili vreme na ispravljanje svojih mana vec na razvijanje svojih talenata " .