Pages

12 January 2010

Zingales i republikanci

Luigi Zingales, profesor ekonomije iz Čikaga napisao je za časopis City Journal programski tekst pod naslovom „An Economic Agenda for GOP“. Ukratko, reč je o predlogu transformacije ekonomske agende republikanaca, i „odbrani“ ideja slobodnog tržišta, posle koje vam samo ostaje da kažete: „s ovakvim braniteljima kapitalizma, neprijatelji nam stvarno nisu ni potrebni“. Njime se bavim jer on važi za vrlo istaknutog pro-tržišnog ekonomistu. Naprimer, kada je Economist upriličio debatu o kejnzijanizmu, uzeo je Brad De Longa kao predstavnika kejnzijanaca, a Zingalesa kao free market kritičara.

Tekst počinje dobro: republikanci su izgubili kompas, izdali tradicionalne free market principe koje je Regan nametnuo, povećali federalnu potrošnju pod Bušom, izveli bankarske bailoute koji su najsnažniji vid državne intervencije u bankarskom sektoru posle Miteranove nacionalizacije 1980ih itd. Tu je i vrlo dobra poenta da biti za slobodno tržište ne znači i biti saveznik krupnog biznisa koji po pravilu teži protekcionizmu, korupciji i korišćenju države protiv potrošača. Takođe, Zingales poredi Ameriku sa Evropom i zaključuje da se američki model zbog manje regulacije i državnog opterećenja pokazao boljim, i da je ekonomski rast tu bio znatno veći nego u Evropi.

Kola počinju da klize nizbrdo kad Zingales krene da analizira negativne promene poslednjih 20-ak godina u Americi koje su kumovale recesiji, ali i gubitku baze za republikanske politike male regulative i niskih poreza. I posebno kad počne da savetuje republikance šta da učine danas da bi izvadili stvar. Zingales misli da je jedan od glavnih problema što su „plavi koliri“ izgubili pozicije sa globalizacijom, i što je nejednakost porasla:

Though American GDP has doubled in real terms over the last 25 years, median real income has grown by only 17 percent. While the richest 1 percent of the population has almost tripled its real income and the richest 0.01 percent has more than quintupled it, the bottom 10 percent has increased its income by only 12 percent. While in 1980, an average high school graduate earned 26 percent less than a college graduate, in 2005 this gap had grown to 38 percent. The blue-collar “Reagan Democrats” are among those struggling the most.

America’s transition to a service-based economy is one reason for its growing income inequality. A country specializing in manufacturing needs many high-quality (and well-paid) workers. By contrast, a service economy can succeed with a relatively small number of geniuses who design devices like the iPhone and earn millions, while less educated workers have fewer opportunities to make a good living.


Ako vam ovo suviše liči na levičarske mantre protiv Amerike i njenog bezdušnog sistema, sačekajte tek da čujete šta je recept profesora ekonomije iz Čikaga za izlazak iz ovog neveselog stanja. Taj recept je jedna visoko shizoidna kombinacija retorike slobodnog tržišta i stvarnog zalaganja za pojačani državni intervencionizam. Recimo, on kaže da bi republikanci trebalo da se vrate idejama slobodnog tržišta i odbace Bušovo nasleđe u ekonomskoj politici, I da budu više za tržište, a manje za korporacije. Ok, ali kako će to da postignu:

In Republican hands, though, populism could become a strong force for positive change. At the beginning of the twentieth century, facing similar conditions of rising income inequality and popular anger, President Theodore Roosevelt, a Republican, approved a series of fundamental reforms that turned the United States into a modern country. From creating the Food and Drug Administration to trust-busting, Roosevelt used public anger to counterbalance the power of large companies (and monopolies) and create a more efficient and popular form of market capitalism.


Dakle, da imitiraju Tedija Ruzvelta, tvorca progresivne politike u Americi, i jednog od najvećih socijalista i kolektivista među američkim predsednicima u 20 veku. “Efikasnija forma” tržišta koju je stvorio Tedi Ruzvelt i njegov naslednik i sledbenik Vudro Vilson, bi se preciznije mogli opisati kao socijalizam. No, Zingales ne vidi kontradikciju. Prosto, da biste ojačali svoju pro-tržišnu politiku morate je prethodno oslabiti, ugledanjem na socijaliste. Interesantno je da mu nije pao na pamet Warren Harding, stvarni pro-tržišni predsednik u 20 veku, ili možda još bolje Grover Cleveland iz 19-og. Ako je zaista poenta okrenuti se tržištu, kako to da precedent za tu promenu postaje kolektivista i vodeći "progresivac", a ne stvarni liberali među američkim predsednicima? Poenta je kobajagi da se rastući popullizam i revolt protiv Vašingotna "kanališe" i da to ne urade demokrati nego republikanci. Ali, Tea Party pokret, najjača populistička bujica u Americi, koja po novim sondažama ima više pristalica i od republikanaca i od demokrata traži Clevelanda i Hardinga, ne Tedija Ruzvelta. Oni protestuju protiv velike države, poreza i regulativa, a ne traže "moderniji" sistem. Oni traže vrlo starinsku i seljačku stvar - laissez-faire kapitalizam. To sve govori da je profesorova priča o protržišnoj transformaciji republikanaca čista folirancija, i da bi on zapravo da kanališe Tea Party pokret tako što će ga razvodniti i polomiti mu zube. A da republikanci postanu više nalik demokratima (a ne manje kako novi američki populizam zahteva), da dodatno razvodne, a ne pojačaju, svoju odbranu tržišnih principa.

Taj žalosni pad se belodano vidi kad Zinglaes uzme da nabraja konkretne mere koje bi trebalo preduzeti. Recimo, njegova “pro-tržišna” strategija u finansijskoj oblasti se zapravo sastojji u dodatnoj regulaciji! Recimo trebalo bi regulisati kreditne derivative oštrije i uneti dodatnu "transprentnost" u finansijske transakcije! Dalje, trebalo bi sprečiti da firme porastu toliko da postanu “too big to fail”. Drugim rečima, sasvim u duhu “liberala" Tedija Ruzvelta problem je veličina firmi, a ne priroda odnosa između biznisa i politike koja kreira podsticaje za intervencionizam, te terapija i nije smanjenje državnog uplitanja u finansijsku oblast, regulative i garancija, nego dodatna kontrola da bi se obezbedilo da banke i firme ostanu manje.

Ali, Zingales ima program i za socijalnu sferu za reformisane ruzveltovske republikance:
a pro-market party should favor a robust safety net—for people, that is, not companies. Of course, this safety net should be run on market principles as much as possible. For example, unemployment insurance should retain incentives to look for work, and the health-insurance industry should be opened up to competition. But defenders of markets cannot ignore the importance of providing such security for citizens.


Da li ste vi u stanju da nazrete o čemu čovek ovde priča? Socijalna zaštita, ali zasnovana na tržišnim mehanizmima. Da li to znači da je socijalna zaštita u Americi do sada bila nedovoljna i da republikanci treba da se zalažu za njeno povećanje? Ili za smanjenje? Ili da ostane ista? Dalje, za kakvu reformu zdravstvenog osiguranja bi tačno trebalo da se založi reformisani, ruzveltovski “free market” republikanac? Za “pojačavanje konkurencije” ili za obezbeđivanje više “sigurnosti za građane”? Ne može i jedno i drugo istovremeno. Odnosno može, ali to je onda nacrt strategije za izbornu kampanju oportunističkog političara, a ne program stranke koja sledi bilo kakve principe.

Zaista, šta drugo primetiti osim: “sa ovakvim braniteljima kapitalizma, neprijatelji mu stvarno nisu potrebni”.

9 comments:

Brut said...

Ovo je definitivno trend, ta moda samoporicanja liberala. Pada mi na pamet jedna ocena Vaclava Klausa, gde prema njemu 20 godina komunizma možemo podeliti na dve etape: prvih 10 godina su bile pod znakom snažnog pro-market talasa, dok je druga decenija obeležena talasom welferizma. Dok smo devedesetih imali trend kada su se bivši ili loše prikriveni komunisti zaklinjali u tržište, a Šrederovi i Blerovi socijalisti odbacivali intervencionističke politike, dotle, od 2000. naovamo prisustvujemo neverovatnoj sceni, počev sa Bušom Jr., da pro-market političari sprovode dalekosežne intervencionističke zahvate u ekonomiju, a pro-market intelektualci upozoravaju na opasnosti deregulacije i pokazuju visoko uvažavanje za socijalističke ideje.

Naravno, nije prvi put da neki "čikaški dečak" pokazuje sklonosti prema populističkim rešenjima u ekonomiji, pa time i sklonost ka socijalističkim idejama, što je, između ostalog, ambivalencija prisutna u ovoj školi još kod njenog osnivača, Frenka Najta, koji je imao jake afinitete prema jakobinskoj ideji "opšte volje".

Brut said...

lapsus: "20 godina komunizma možemo podeliti na dve etape"

treba: 20 godina post-komunizma

Željka Buturović said...

navedena strategija je upravo bila mccainov pristup - uostalom, teddy roosevelt je mccainov idol. cak i da je validna (sto nije), rino filozofija vodi u izborni poraz.

Saša said...

Nema mesta optimizmu! Definitivno su u Republikanskoj stranci pristutne neke socijal-nacionalističke tendencije... Jako loše!

Željka Buturović said...

naprotiv, kako stvari trenutno stoje, situacija nikad nije bila bolja. republikanci jednostavno ne mogu da poslusaju ovakve "pametne" savete, sve i da hoce. prosto, nijedan njihov kandidat koji bude zastupao bilo sta slicno ovome nece moci da prodje republican primary, osim eventualno kad bi bilo nesto u vermontu. cak i mccain, koji je dugogodisnji senator i bivsi predsednicki kandidat se bori rukama i nogama da uopste bude ponovo kandidovan od strane republikanca u arizoni.

Ivan Jankovic said...

Da, to je tacno, republikanci ne slusaju ljude poput Zinglaesa, vec pre ekipu koja stoji iza Ron Paula (Lv Mises Isntitute iz Alabame) i slicne, dakle "ekstremiste". Sondaze pokazuju da je virtuelna Tea Party popularnija i od republikanaca i od demokrata. Zato republikanski kandidati moraju da maksimalno skrenu u desno u ekonomskim stvarima ako hoce da uopste zadrze sansu da prodju primaries.

Recimo Cahrlie Crist, bivsi guvernet Floride koji se kandidovao za upraznjeno mesto u federalnom Senatu (inace tipican mekejnovski RINO kandidat) nalazi se na ivici poraza od mnogo mladjeg, manje poznatog i siromasnijeg kandidata Marca Rubija. Ali Rubio ima reputaciju fiskalnog jastreba, i Crist koji je ranije bio vrlo popularan i pre 6 meseci imao 25% poena podrske vise, sada se nalazi pred verovatnim porazom. To se desava sirom zemlje.

Brut said...

Ne poznajem toliko političku scenu u SAD, ali verujem u Željkine i Ivanove procene. Dobro je da je tako, a mislim da to ima veze i sa poslovičnim američkim "anti-intelektualizmom". U Evropi je drukčije, tu je tradicionalno uloga intelektualaca i njihovih (fix-) ideja mnogo značajnija u oblikovanju politike, kao i, posledično, veća ideologizovanosti političara. Obama je tu izuzetak, kao kadar akademskog establišmenta, on je pokazao visok stepen ideologizovanosti i intelektualizma, zbog čega više liči na nekog evropskog socijaldemokratskog demagoga starog kova, nego na klasičnog američkog političara. Dobro je da mu pada popularnost, a pogotovo je dobro ako je to zbog ovih njegovih osobina. Ono što je ovde važno, mislim, jeste da "intelektualizam" nikako ne znači i odanost načelima, kao što ni pragmatizam ili anti-intelektualizam ne znače uvek i izdaju principa.

U nekoliko poslednjih postova na TR mogli smo, štaviše, videti da je situacija upravo obrnuta. "Poštena inteligencija" je mnogo koruptivnija i sklonija izdaji principa za koje se navodno zalaže. Odanost principima oni nazivaju ideologizovanošću, a svoje fix-ideje bi rado voleli da predstave kao rezultat osetljivosti za realne probleme i ozbiljne analize. A mogli smo i videti koliko su osetljivi kad im se na to ukaže.

The Hero of Crappy Town said...

Dobro Ivane moraju da skrenu u desno kako kažeš ali mogu da to ucine samo u vokabularu a da se to ne odrazi na njihovoj politici kada jednom zajašu na vlast.

Mislim da je Reagan dobar precedans za to.

Željka Buturović said...

ne radi se samo o vokabularu, jer je vokabular promenio i charlie christ pa mu to ne pomaze. radi se o tome da svaki republikanac koji se percipira kao deo stare ekipe ima velikih problema da postane kandidat. christ je prakticno vec gotov, ali toga ima i na drugim mestima. npr. u kentakiju rand paul razvaljuje "zvanicnog" kandidata GOP-a iza kojeg je stao mitch mcconnell (vodeci republikanac u senatu).

jedna od najvaznijih promena je rezultat siroko distribuiranog finansiranja. u sustini, moc stranke proizilazi iz toga sto ima para kojima pomaze kampanje pojedinancih kandidata za opste izbore. medjutim, tehnologija sad dopusta da gradjani direktno finansiraju kampanje pojdinacnih kandidata i na taj nacin, u velikoj meri, direktno odredjuju ko ce biti kandidat GOP-a. liberali su to koristili u slucaju obame, a sad su se i konzervativci razmahali. primera radi, kandidat republikanaca na specijalnim izborima za senat u masachusetsu je u ponedeljak dobio 1.3 miliona dolara od obicnih gradjana - centrala GOP-a niti moze niti hoce da u njega toliko ulozi.