Odličan tekst Branka Milanovića o proglašenju Beograda za najbolje mesto za provod. Ključna rečenica je:
I upravo danas možemo da osetimo kako će se komparativne prednosti Srbije ispoljiti u onim oblastima o kojima uopšte ne mislimo, i gde ih nijedna strategija razvoja neće videti.
30 comments:
Odlican tekst, sa austrijskom poentom. Trziste je sudiste uma gde ljudi tek otkrivaju svoje preferencije, ono sto zele, a ne neoklasicarska infantilna metafizicka fantazija o trzistu kao mestu na kojem ljudi ostvaruju svoje preferencije i zelje, shodno analizi troskova i koristi. Nisam siguran da bi sam Branko Milanovic priznao da ovaj uvid duguje austrijancima.
Ništa se ne brinite, kada ovi iz beogradske administracije budu angažovali hrvatsku agenciju Horvat da im radi strategiju razvoja turizma, vrlo brzo će pozitivni efekti spontanog razvoja turističke ponude biti poništeni.
Avaj, u srbijanskom društvu nedovoljno je raširena, u stvari skoro da i ne postoji svest o tome da država i političke partije nisu u stanju (i kad bi htele - ne mogu!) da obezbede mir, niske poreze i podnošljivu administraciju. Što se više trude da ih obezbede, biće sve više sukoba, sve većih poreza i sve gora i skuplja administracija. Razvija se samo ono što nekako ostane izvan uticaja države i politike. Sve ostalo stagnira i propada.
Kanda je (sa zakasnjenjem) video svetlost. No, bolje ikad nego nikad. Nadam se samo da sada nece da se vrati pisanju tih istih strategija i projekata u Svetskoj banci koje je ovde tako lepo "situirao", kao i studija u kojima dokazuje kako globalizacija uvecava siromastvo.
I Branko Milanović, i dosadašnji komentatori, gube iz vide jedno: svega ovoga ne bi bilo da su se gradske vlasti Beograda posle 2000. povodile za nekim drugim gradovima u Srbiji, ili za susednom prestolnicom Skopljem, pa administrativno ograničile vreme rada kafića, restorana, prodavnica, na 12 ili 01, kao što su to predlagali, a u opštinama gde su bili na vlasti i sproveli, dosadašnji Milanovićevi favoriti "narodnjaci" (domaća, bahata varijanta EPP koja se od svoje evropske ideološke braće razlikuje "samo" po tome što nije pro-evropska, a s druge strane još i mrzi tržište, mnogo više nego oni koji se ovde predstavljaju kao levičari), konkretno Voja i Velja. Gradski propis u Beogradu po kome kafana samo mora da radi u neka vremena, a van toga još i može da radi ako vlasnik odluči, umesto da grad odredjuje kad ona ne sme da radi, u osnovi je turističkog buma Beograda. Ja se iskreno nadam da će tako i ostati, da nikom nikada neće pasti na pamet da omladinu "brani od štetnih uticaja" tako što će policajisati radno vreme kafića, niti da prava zaposlenih brani tako što će iz političkih kabineta određivati koje je radno vreme jednog kafića "humano", da li ono od 7-14, ili ono od 20-03.
Saša
ne bolje je Niku Bulića šefa turističke zajednice Hr.
Recimo njegova je žena na Anonimnom konkursu dobila par miliona za slogan " Hrvatska raj na zemlji"
u pola cene bi snislila recimo
"Srbija - paklena zabava"
Situacija s mladim turistima u Beogradu je za sada apsolutno win-win. Dobro njima, dobro beogradskim hotelima i ugostiteljstvu. Ipak, nije da prosvećenijem delu Beograda ne smeta image Beograda vezan prvenstveno za splavove, nije da mnogim komšijama ne smeta buka iz kafića, nije da popovima ne smeta što i naši mladi izlaze kasno uveče. Ipak su sve to male kolateralne štete, koje zemlja koja je siromašna a hoće da privuče goste iz imućnijeg susedstva mora da prihvati i ukalkuliše. Mnogi turisti dolaze u Beograd u stvari zbog jeftinog piva, dozvoljenog pušenja i produženog radnog vremena. Ipak, što je najvažnije, ne prave probleme, naprotiv, njima ovdašnji majmuni (ili bolje reći, zlikovci i štetočine) prave probleme, kad ih povremeno na smrt pretuku, kao onog Francuza (ne shvatajući da je jedan pretučeni stranac jedno radno mesto manje, da su time direktno svom bratu ili sestri upravo uništili radno mesto vodiča, kelnera, sobarice, itd). Što se tiče prosvećenijih Beograđana, njihova želja da Beograd bude centar kulture i kongresnog turizma je OK i na duži rok verovatno prava stvar, ali ne vidim da zbog toga treba išta menjati u odnosu prema sadašnjim gostima i ambijentu koji za njih stvaramo. Ti mladi ljudi će vremenom završiti studije, biti sve situiraniji, i interesovaće ih još štošta sem piva i bučnog provoda. Ima vremena da sve to dođe, svojim spontanim tokom i u svoje vreme, i da Beograd celoj toj generaciji do kraja života bude privlačna destinacija, i za provod a i za posao. Nemama ništa protiv "strategija" razvoja ovog ili onog ako se svode na ono što je normalna funkcija minimalne države, a to je stvaranje institucionalnog i eventualno infrastrukturnog ambijenta za razvoj "toga i toga". Za dolazak većeg broja mladih željnih provoda, treba olakšati ulazak low cost avio-kompanijama (Beli Šengen je baš prilika, jer je on tim komapnijama doidatni podsticaj, jer doijaju nove mušterije, za put u oba smera). Verujem da postoji mnogo prepreka razvoju kongresnog turizma gde Grad može nešto da uradi (bolje veze s aerodromom i bolje organizovan prevoz uopšte, još sređenije stanje s taksistima, putokazi i uopšte napisi na raznim jezicima i pismima, itd, itd). Što se tiče kulture, Beograd će biti kulturni centar - vrlo jednostavno - onoliko koliko njegova kulturna scena bude zanimljiva i relevantna, i tu ne vidim šta može bilo kakva državna strategija da promeni. Ili?
Lighthouse,
Ako je minimalna država = vojska + policija + sudovi, a čini mi se da je Nozik tako definiše, onda mi nije jasno kako u to da se upakuje "stvaranje institucionalnog i eventualno infrastrukturnog ambijenta za razvoj toga i toga". U minimalnoj državi nema vladinih "nezavisnih" agencija i javnih preduzeća. Inače nije minimalna država. Možda bi se u minimalnoj državi moglo doći do nekog pravnog ambijenta, ali državni "institucionalni i infrastrukturni ambijent" sasvim neizbežno prevazilazi okvir minimalne države. Tako da, ako se zalažemo za minimalnu državu, moramo da odustanemo od državnih strategija i stvaranja ambijenta.
Perice,
Pod "država" sam podrazumevao i lokalnu samoupravu. Na primer, popločavanje trotoara i ulične sijalice nisu ni vojska ni policija ni sudstvo nego infrastruktura. Ni sijalice nisu iste u kvartu koji je samo stambeni i onom gde su muzeji, ili kafići, ili hoteli, ili šta god drugo. Napokon, "institucionalni" ambijent znači pravila igre. Tih pravila u svakom velikom gradu, čak i u najminimalnijoj državi, ne može biti malo. Suviše je razmahnutih ruku i osetljivih noseva na malom prostoru da bismo se njihovim sudaranjem bavili samo post festum. Nešto, i to ne malo, se mora i unapred predvideti, zašto da ne i regulisati. Minimalizovanje (kao i decentralizovanje) države samo po sebi nije cilj, nego sredstvo da ograničenja slobode pojedinca, svojinskih i svih drugih ljudskih prava bude što manje. Onoliko koliko je nužno da bi ih svi uživali pod jednakim uslovima.
Ne sumnjam Lighthouse da su Vam namere dobre, ali to o čemu pričate nije minimalna država. Nisam protiv popločavanja trotoara i uličnih sijalica, tj. nisam protiv infrastrukture, samo kažem - u minimalnoj državi toga ne može da bude. Te stvari su izvan države, u privatnoj sferi, regulisane i eventualno obezbeđene tržištem. A ako ih obezbeđuje država, onda je ta država veća od minimalne, takvu državu minarhisti, ako su stvarno i dosledno minarhisti, moraju da odbace. Inače su foliranti. Minimalna država može da ima i "lokalnu" organizaciju, odnosno lokalnu policiju i lokalne sudove. Ne može da ima javna komunalna preduzeća. Ako ih ima - nije minimalna.
Daleko bilo da se zalažem za o(p)stanak javnih komunalnih preduzeća. Ulice treba da popločavaju privatne kompanije, ulične sijalice da postavljaju i održavaju privatna preduzeća. Jedino gde je država (ili bolje, lokalna samouprava) potrebna je da sve to plati, jer nema ko drugi, a neophodno je. Alternativa je da svako od nas u džepu stalno nosi baterijsku lampu, da kriminala bude više pa policija i sudovi uposleniji (samim tim skuplji), da se lome noge i vratovi na svakom koraku a pešaci ginu kao muve. U Londonu je tokom WW2 u saobraćajkama, od upadanja u šahtove i rovove, kriminala i drugih uzroka vezanih za zamračenja poginulo ljudi skoro koliko od bombardovanja. A ulična rasveta je samo vrh ledenog brega. U gradu ne može ni da gradi ko, šta i koliko hoće a da potencijalno ne smeta drugima. Daleko od toga da zagovaram političko-birokratsko-urbanističko svevlašće (čitaj, najstrašniju korupciju), ali pravila, i to ne malo, će u svakom gradu uvek morati biti, da ne bi bilo više nesreća i više sudskih sporova (a u situaciji zakrčenja sudova, uzimanja pravde u svoje ruke) nego stanovnika.
Političko-birokratsko-urbanističko svevlašće (čitam, najstrašnija korupcija) postoji i tamo gde ulice asfaltiraju privatne kompanije, na primer u Srbiji. Lek za korupciju nije u tome da umesto državnih rade privatne kompanije - korupcije može da bude isto toliko pa čak i više. Drugim rečima, tzv. privatno-javno partnerstvo je nastavak korupcije (krađe i pljačke) drugim sredstvima. To nema veze sa minimalnom državom. Radi se o mimikriji, sakrivanju velike i svemoćne države iza tankog vela outsourcinga.
Lek za korupciju i ideja vodilja na putu prema minimalnoj državi je poštovanje privatnog vlasništva. Privatni zemljišni posed, privatne zgrade, privatne ulice, privatni trotoari i sijalice. Ukratko - privatni gradovi, greenfield gradovi i akcionarska privatizacija postojećih. Sve dok nema vlasnika postojaće problem što postoje potrebe ali nema ko da plati pa mora da se otima.
Lighthouse, zasto plasiti ljude polomljenim nosevima, rasirenim rukama i WWII da bi se opravdao opstanak lokalne birokratije, koja ce nasim parama da placa makar i privatna preduzeca koja ce zauzvrat da najbolje podmazu predsednika mesne zajednice ili kucnog saveta? A posao ionako nece uraditi. Kod mene nedelju dana poplocavali trotoar i ostavili nedovrseno, pa bakice i dalje lome noge, iako nije WWII. Doduse, ne zivim ni u Londonu. A verovatno ni predsednik mesne zajednice a ni opstine ne zive u mojoj ulici. Doduse, kazu da ima neki glavonja u komshiluku, al on ionako ima landrovera, pa ne lomi noge ko ja.
Perice,
Privatno zemljište i privatne zgrade da, svakako, ali ulice ne mogu biti privatne, osim u malim naseljima, ili u prigradskom području, više kao izuzetak i rezervat nego kao pravilo. Uostalom, opet se postavlja pitanje ko će da ih popločava. Pogledaj samo kako izgledaju liftovi u Srbiji, gde su stanovi privatizovani, pa shodno i hodnici, liftovi i stepeništa. Ko će da natera komšinicu s prvog ili drugog sprata da plaća za lift, a vozi se više od mene? Ko? Pa, država, u kom god hoćeš obliku, zvao se on čak i sub-mesna zajednica, samo ako iza nje stoji državna prinuda.
Što se PPP tiče, nisam toliki pesimista. Ona nisu raj, ali jesu napredak i vode bitnom smanjenju korupcije u odnosu na JKP. Nema ovde mesta da o tome razglabam, ali mogu nekom drugom prilikom.
Brute,
Ulice u Beogradu objektivno jesu u užasnom stanju, ali je napredak ostvaren u zadnjih 9 godina najveći ikad u tolikom periodu. U odnosu na beogradske ulice 4. oktobra 2000, ove su neprepoznatljive. I stvarno, to kažu svi iseljenici kad prvi put posle 10-20 godina dođu s Naurua, N.Zelanda ili Čilea.
Kad pomenuste beogradske ulice, kod Starog Merkatora, kad padne kiša, napravi se bara preko celog trotoara i neko je taj problem rešio tako što je postavio 2 cigle da ljudi mogu da pređu preko bare.
Lokalna samouprava može sasvim lepo da funkcioniše. Pogledajte sajt indjija.net i kako je implementiran sistem 48 (http://www.indjija.net/code/navigate.php?Id=290). Da imam takvu lokalnu vlast, ne bih razmišljao o privatizaciji ulica i bandera. :)
Saša, o ovome smo pričali pre par dana, kad si rekao da se na TR skupljaju manje-više istomišljenici. Vidiš li koliki je ideološki rov između Lighthousea i mene? Za mene je država metod pljačke, za Lighthousea - neophodan uslov civilizovanog života. Zato su definicije ključne. Na primer, kako Lighthouse definiše minimalnu državu? Koje su tj. gde su granice državne prinude u njegovoj minimalnoj državi? Dok takve stvari ne odredimo, nema diskusije jer nema komunikacije kad reči imaju različito značenje za sagovornike.
Lighthouse, problemi koje opisujete i za čije rešenje državnu prinudu smatrate neophodnom su posledica nepoštovanja privatne svojine od strane baš te države. Na opljačkanoj "nacionalizovanoj" zemlji, državna građevinska preduzeća zaštićena od konkurencije napravila su stanove koji su dobijani "na korišćenje". Niko nije vlasnik ničega. To je funkcionisalo izvesno vreme, a sad kad se ispostavilo da je čitava šema neodrživa, traže se brzinska polurešenja. Onom ko probleme posmatra površno, jasno je da treba ojačati državnu prinudu i dovesti narod u red. Onome ko tako misli, pozivanje na "minimalnu državu" služi samo kao paravan za prikrivene socijalističke ideje i real-socijalističku praksu. Ako međutim želimo da steknemo dublji uvid o pomenutim problemima kao simptomima bolesti - etatizma - onda postaje jasno da put ka izlečenju nije "more of the same shit" nego deetatizacija. A državu nećemo smanjivati tako što ćemo joj širiti ovlašćenja, već naprotiv, tako što ćemo joj sužavati prostor za delovanje i oslobađati prostor za dobrovoljnu saradnju ljudi. Štaviše, ako prepoznamo državu kao glavni izvor problema, kao najvećeg neprijatelja privatne svojine, nećemo rešenje problema odlagati unedogled polovičnim "rešenjima" nego ćemo joj presuditi najkraćim mogućim putem.
Tiki,
"Srbija - paklena zabava" je odličan slogan :-)U stvari, ako je on bio zajebancije radi, čist pogodak u metu, ali pogoadk u metu je i ako ga posmatramo ozbiljno. Dodao bih, čak i da ima izuzetan marketinški potencijal. Mada je moj lični favorit bio i ostao: "Srbija - tri boje ljubav". Šta god to značilo?
"A državu nećemo smanjivati tako što ćemo joj širiti ovlašćenja, već naprotiv, tako što ćemo joj sužavati prostor za delovanje i oslobađati prostor za dobrovoljnu saradnju ljudi."
Perice, ovu vašu izjavu potpisujem. Ni ja ne zagovaram širenje, nego sužavanje ovlašćenja države. Gde ste čitali da sam se zalagao za neko novo ovlašćenje države, koje ova već nema? A jesam za ukidanje nekih od ovlašćenja koja danas ima. Razlika između mene i vas je u tome što ja ne verujem da je moguće niti da je poželjno oduzeti državi SVA ovlašćenja, a vi mislite da jeste.
"Štaviše, ako prepoznamo državu kao glavni izvor problema, kao najvećeg neprijatelja privatne svojine, nećemo rešenje problema odlagati unedogled polovičnim "rešenjima" nego ćemo joj presuditi najkraćim mogućim putem."
Nisam za preke sudove. Država jeste glavni izvor problema, iz čega ne sledi da je treba pogubiti. Ja sam za reformu države, tako da ova ima manje ovlašćenja, da bude efikasnija, ograničena i bolje kontrolisana.
Pa najveći problem libertarijanizma (baš i ne volim tu reč, nekako je rogobatna) je ujedno i njegova možda najveća vrlina. Sa jedne strane dijalog koji proizilazi iz "ideoloških rovova" iscrpljuje ono što ja zovem "enerigiju delovanja", a sa druge strane čini ga vitalnijim od bilo koje druge poznate ideologije, jer se kroz taj dijalog dolazi do rešenja koja ljudima u drugim ideologijama, koje su sklone psihologiji krda, ne bi ni u snu mogla pasti na pamet. Anarho-kapitalizam je, barem što se mene tiče, dugoročni cilj kome treba težiti, ali ne bi trebalo tek tako isključiti minarhizam, jer ja na minarhizam gledam kao "next step" ka anarho-kapitalizmu, koji je budimo realni jako daleko. Prema tome, složiću se sa pericom da put ka izlečenju nije "more of the same shit" nego deetatizacija, s tim što mislim da je i za Lighthouse-a, minarhizam samo deo procesa deetatizacije, kao što je i za mene. Drugim rečim, svi mi imamo isti cilj, samo nam se sredstva razlikuju. Ovim poslednjim nemam nameru da podilazim bilo kome, niti da nekakvom "intelektualnom" mimikrijom pokušavam da se svidim svima. Stvar je potpuno jasna. Nozik koji je minarhista nije nikako u pravu, kada tvrdi da anarho-kapitalizam nije moguć. Međutim, razlika između mene i njega je što ja u minimalnoj državi vidim samo evolutivnu fazu u razvoju anarho-kapitalizma i što smatram da ljudima "korak po korak" treba objasniti i pokazati koristi od minarhistički determinisane deetatizacije, a onda ih preko uspešnih primera minimalne države "psihološki" pripremiti i trenirati za anarho-kapitalizam. Bitka po bitka, dok se rat ne dobije. Danas u svetu na prste jedne ruke možeš izbrojati minimalne države, ako su to uopšte minimalne države. Do anarho-kapitalizma, pokušaću da budem slikovit, Levijatanu se mora oseći još mnogo glava.
A glave mu se mogu oseći samo konceptom minimalne države, jedino što to mora da bude izvedeno brzo, simultano i hirurški precizno na više glava odjednom, da ove ne bi ponovo izrasle.
"Ja sam za reformu države, tako da ova ima manje ovlašćenja, da bude efikasnija, ograničena i bolje kontrolisana"
Lighthouse,
Svoj komentar sam pisao pre vašeg, ali sam ga očigledno poslao posle vas, tako da nisam siguran da li sam dobro procenio vaše stavove. Prema tome, ako je minimalna država za vas samo "next step" ka anarho-kapitalizmu onda smo na istoj talasnoj dužini. Nisam ni ja preke sudove i radikalna rešenja, trenutno sam skloniji gradulizumu, ali stvar je u tome da državu može "kontrolisati" samo država, a to je začarani krug iz koga nema izlaza. S druge strane, ako se i ne slažemo, to nije nikakav problem, pošto sam siguran da se slažemo u barem 93.7% stvari :-), kao što se i sa pericom slažem u barem 94.3% stvari :-) Ovih 0.6% je za anarho-kapitalizam :-) U svakom slučaju dobro je da ovakve diskusije postoje, ako ni zbog čega drugog onda zbog, kao što bi perica rekao, oštrenja intelektualne sablje.
Saša,
Ja ne verujem u mogućnost potpunog ostvarenja anarho-kapitalizma u bilo kojoj sagledivoj budućnosti. Pokušaj da se on ostvari prečicom može samo da dovede do suprotnih rezultata, do čiste anarhije, iz koje bi proisteklo prirodno stanje, a iz ovoga diktatura surovija od većine današnjih država. Kao ideal kome se postepeno teži, pak, AK je OK, možemo mu se asimptotski pribiližavati i utoliko ću još dugo smatrati da ja i pristalice AK idemo istim putem u istom smeru.
Lighthouse,
naravno ne verujem ni ja da je anarhija ostvariva u sagledivoj budućnosti, ali verujem da je pokretanjem procesa permanentne deetatizacije moguće uspostaviti društveni okvir za konkurentsko nadmetanje agencija za zaštitu koji će demonopolizovati mogućnost primene sile koja je u apsolutnom vlasništvu države i tako onemogućiti ograničavanje slobode pojedinca. Za mene je stvar jasna i proces permanentne deetazizacije bi trebao da ide sledećim redosledom: država, minimalna država, ultra-minimalna država, anarhija. S tim što anarhija i nije deo tog procesa, nego njegov završetak. Samo problem je što uopšte nismo odmakli od prvog koraka. Naprotiv, "evolucija" je čini mi se krenula u suprotnom smeru, pa postoji opasnost da se monopol sile pojedinačnih država zameni monopolom sile nekakvih nadnacionalnih institucija. Mada, s druge strane, možda je to i dobro? Lakše je odseći jednu glavu, nego stotinu. Ko će ga znati? Ako posmatramo logički, perica je sa svojim anarho-kapitalističkim stavovima, slutim inspirisanim Rotbardom, potpuno u pravu. Međutim, u praksi mi nismo ni započeli sa ustrojavanjem nekog minarhističkog globalnog poredka, tako da bi po meni "energiju delanja" prvo trebalo usmeriti ka tome, pa onda kada se to pokaže uspešnim i kada se dovoljan broj ljudi ubedi u ispravnost tog puta, napraviti sledeći korak. Ali avaj, jedno su pisanije, a drugo je život. Trenutno mi je prioritet da minimiziram uticaj budala koji upravljaju državom u kojoj živim, pa ću tek onda da se posvetim uspostavljanju minarhizma i pripremanja terena za anarho-kapitalizam :-) Pri tome mislim da su diskusije koje se s vrmena na vreme rasplamsaju na ovom blogu, prilično dobar način da čovek ostane u formi i da ne klone duhom.
Knowing your enemy is the first step toward victory. Ilitiga, da bi uopšte mogli da krenemo sa praktičnim ustrojavanjem minarhističkog projekta, moramo biti načisto s tim ko je neprijatelj odnosno šta je osnovni problem. Rotbard daje odgovor: neprijatelj je državni aparat a izvor problema je opštenarodno uverenje da je za civilizovan život neophodno agresivno nasilje vlasti nad stanovništvom, držanje stanovništva "pod kontrolom". Državni aparat prisilnom indoktrinacijom stanovništva održava ovu praznovericu i time sprečava oslobođenje stanovništva od nasilne kontrole i eksploatacije. Jasno je da eksploatacija ovde ne znači kapitalistički sistem proizvodnje (kao što tvrdi Marks) nego pljačkanje stanovništva takozvanim porezima, akcizama, taksama, doprinosima, kao i inflacijom (monetarnom inflacijom - rast mase silom nametnutog medijuma razmene) od strane državnog aparata koji poseduje monopol sile. Kad je ovo jasno, jasan je i put do rešenja - deetatizacija. Praktični koraci deetatizacije su: restitucija, deregulacija, privatizacija.
Nema potrebe da restitucija bude "permanentna".
Poznato je kako se to radi "kako treba". Opljačkani se obeštećuju vraćanjem originalne imovine, ili najsličnije imovine, u naturi a ne bezvrednim državnim papirima. I to bez odlaganja, restitucija mora da se završi pod hitno, kao svako sudsko izvršenje.
Deregulacija znači stavljanje van snage svih zakona kojima državni aparat sebi uzima u nadležnost - nameće silom - ulogu arbitra, regulatora ekonomskih odnosa. Nema potrebe da deregulacija bude "permanentna" - radi se o jednokratnom objavljivanju u službenom glasniku. Odugovlačenje s tim značilo bi da je državni aparat sposobniji od tržišta da zadovolji potrebe stanovništva.
Privatizacija svih preostalih "državnih funkcija" (javnih preduzeća i ustanova) sprovodi se prodajom, sa ciljem da se što više novca prikupi i u što većoj meri obeštete vlasnici "stečenih prava", dotadašnji obveznici penzionog i zdravstvenog osiguranja, kako bi mogli da sebi kupe privatne penzije i zdravstveno osiguranje. Opet nema razloga da to ide "permanentno" odnosno postepeno. To je posao koji treba uraditi najbrže moguće i potpuno deetatizovati društvo.
Pravda ne treba da "čeka". Zakasnela pravda je nepravda. Deetatizacija je sprovođenje pravde i da bi bila efektivna treba da bude sprovedena hitno - pritom ne kažem i ne mislim: brzopleto, nego - promišljeno i efikasno.
Znači, put od Levijatana do minarhije ne mora da traje više od par meseci. Ako smo zaista rešili da to uradimo.
Šta dalje? I minimalna država je opasna, ako je monopol sile. Dakle, da bi onemogućili recidiv u državu-Levijatan, moramo eliminisati monopol sile. Podsećam da je državni aparat sebi prisvojio ekskluzivno pravo na agresivnu silu (da bi nesmetano pljačkali stanovništvo) i na odbrambenu silu (da bi sprečili da neki drugi bandit pljačka stanovništvo). Državni aparat stavlja stanovništvo u ulogu stoke. Da bi ovu situaciju popravili, mora biti eliminisan monopol na odbrambenu silu a agresivna sila mora biti zabranjena. Dakle stanovništvu mora biti vraćeno pravo na odbranu odnosno mora mu biti dozvoljeno da se naoružava da bi pretnja samoodbranom bila kredibilna i odvratila potencijalnog nasilnika. Bez prava na posedovanje i nošenje skrivenog oružja, pravo na samoodbranu je farsa. Zabrana agresivne sile praktično znači onemogućavanje prisilne konfiskacije bogatstva od strane agresivnog nasilnika - porezi, akcize, doprinosi, nametanje medijuma razmene ("nacionalna valuta"). Sve svoje usluge državni aparat u minarhiji mora da prodaje i konkuriše privatnim bezbednosnim agencijama i privatnim sudovima. Koliko će minarhijski sudovi i policija trajati odrediće tržište.
Vojska je element ultraminimalne države koji će, kao i drugi (bivši) elementi države, biti mnogo ozbiljniji, moćniji, efikasniji na tržištu nego dok su deo države. Ekonomija ultraminimalne države je slobodna i zato mnogostruko efikasnija i bogatija nego etatistička. Ultraminimalna država je mamac za agresivne, pljački sklone Levijatane i istovremeno svetionik za porobljeno i pljačkano stanovništvo (drugih) Levijatana. Kredibilno odvraćanje agresije zahteva "jaku, lepu i okretnu" vojnu organizaciju. Etatistička vojska nije u stanju da odgovori ovim zahtevima, naprosto je nesposobna. Državna vojska takođe mora biti deetatizovana da bi bila dovoljno efikasna kao faktor odvraćanja od agresije. Ovo deetatizovanje nije denacionalizovanje. Već sam pisao o postupku akcionarske privatizacije sa prednošću za male kupce akcija, kojom se vlasništvo nad privatizovanom kompanijom "raširi" na mnogo malih vlasnika i time sprečava monopolizacija. Na taj način se sprečava da vojna sila dođe pod kontrolu malog broja ljudi. Treba imati u vidu i to da faktički naoružani narod predstavlja već sam po sebi faktor odvraćanja vojne agresije.
Dražava, čak i ultraminimalna, postoji sve dok može prisilno da se finansira, da pljačka. Država nestaje kada eliminišemo pljačku. Naravno da se ultraminimalna država daleko lakše podnosi nego Levijatan, ali problem je u tome što i ultraminimalna država predstavlja zlo seme. Ne zagovaram eliminaciju ultraminimalne države zbog onoga što ona jeste nego zbog onoga što bi mogla biti - Levijatan. Mada, priznajem, iz ovih uslova, ultraminimalna država izgleda vrlo primamljivo.
Perice,
ne moguće je pronaći logičku grešku u tvojim stavovima. Samo jedno pitanje: Da li se slažeš da je npr. minarhija samo evolutivna faza u nastanku anarhije? Ako se slažeš, onda nema potrebe da ulazimo u diskusiju, jer delimo zajedničke stavove. U tome je poenta. Jedina razlika je što ti veruješ da je anarhija moguća u bliskoj budućnosti, a ja verujem da je moguća u dalekoj. Ko je od nas dvojice u pravu? E to niko neće znati, dok se to ne dogodi! Kao što rekoh, ciljevi su zajdnički, ali se sredstva i vremenska perspektiva razlikuju. Evo su neke od stvari sa kojima se posebno slažem:
1) Rotbard daje odgovor: neprijatelj je državni aparat a izvor problema je opštenarodno uverenje da je za civilizovan život neophodno agresivno nasilje vlasti nad stanovništvom, držanje stanovništva "pod kontrolom".
2) Državni aparat stavlja stanovništvo u ulogu stoke. Da bi ovu situaciju popravili, mora biti eliminisan monopol na odbrambenu silu a agresivna sila mora biti zabranjena.
3) Ultraminimalna država je mamac za agresivne, pljački sklone Levijatane i istovremeno svetionik za porobljeno i pljačkano stanovništvo (drugih) Levijatana.
4) Dakle stanovništvu mora biti vraćeno pravo na odbranu odnosno mora mu biti dozvoljeno da se naoružava da bi pretnja samoodbranom bila kredibilna i odvratila potencijalnog nasilnika. Bez prava na posedovanje i nošenje skrivenog oružja, pravo na samoodbranu je farsa.
5) Naravno da se ultraminimalna država daleko lakše podnosi nego Levijatan, ali problem je u tome što i ultraminimalna država predstavlja zlo seme. Ne zagovaram eliminaciju ultraminimalne države zbog onoga što ona jeste nego zbog onoga što bi mogla biti - Levijatan.
Evo sa čim se ne slažem:
Znači, put od Levijatana do minarhije ne mora da traje više od par meseci. Ako smo zaista rešili da to uradimo.
Može da bude, ali ne mora da znači. U teoriji ne bi trebalo da traje više od par meseci, ali u praksi ima da traje otprilike koliko će potrajati demontaža države blagostanja u Švedskoj. Jebi ga, ljudi ne vole da brinu sami o sebi, nego vole da o njima brinu tata i mama i država. Tako je lakše i toga se ne bi odrekli po cenu da se prolije krv. Tuđa, ne njihova.
Saša,
mislim da se slažemo i tamo gde izgleda da se ne slažemo. Potpuno si u pravu kad kažeš da ne znamo koliko će demontaža Levijatana u praksi trajati - ostaje da vidimo. Nismo vidoviti a jasno je da stvar može da krene različitim putevima. Ali nema sumnje u pogledu toga da su zakoni kojima se Levijatan nameće ništa više nego konvencije. Kako su proglašeni, tako mogu biti stavljeni van snage, potezom pera. Ovo nije visoka teorija nego notorna i očigledna činjenica. Da bi nasilje prestalo, dovoljno je da nasilnik odustane od njega. Da bi ropstvo nestalo, dovoljno je da robovlasnik kaže robovima - slobodni ste. Ono što sprečava kretanje ka slobodi nisu nekakvi neumoljivi prirodni zakoni nego uverenja ljudi koja se MOGU promeniti trenutno. Kažem "put od Levijatana do minarhije ne mora da traje više od par meseci", znači kažem - ne mora, ne kažem - neće, jer možda hoće, možda će trajati mnogo, mnogo duže, ako priroda Levijatana ostane nejasna i sakrivena od javnosti.
Da li se slažem da je npr. minarhija samo evolutivna faza u nastanku anarhije? Pazi sad: za anarhistu jeste, za minarhistu nije! Evo zašto. Anarhista razume prirodu Levijatana, jasno mu je da homo sapiens da bi bio čovek, mora da se bori protiv pljačke svim sredstvima koja su mu na raspolaganju. Znači anarhista nije a priori protiv države nego protiv pljačke, protiv agresivnog nasilja, protiv životinjskog nasleđa homo sapiensa. Anarhista je protiv države jer je država metod pljačke i porobljavanja. Minarhija je (u lošoj, šupljoj teoriji - u utopiji) umerenija, uzdržanija pljačka i porobljavanje. Ali, budući da je monopol sile, minarhija zadržava praktičnu moć arbitrarne prinude, jer je stanovništvo i dalje razoružano i nemoćno da se odupre. Utopija je nadati se benevolentnosti minarha, vlastodršca u minarhiji. Ne moramo da eksperimentišemo, dobra teorija, razumno rasuđivanje je dovoljno. Minarh nije svetac nego grešni smrtnik, ako jedan neće, sledeći će upotrebiti silu da potčini ljude. Minarhista je utopista, nada se da će piramida postavljena na vrh ostati u tom položaju jer je u ravnoteži. Anarhista minarhiju vidi kao nezaobilazno ali samo trenutno stanje, kratkotrajnu fazu u procesu demontiranja monopola sile, ni po čemu posebno značajnu. Minarhista hoće vodu da pretvori u vino, nasilje u vrlinu i zato nema izgleda da uspe. Minarhizam je koristan samo kao faza intelektualnog razvoja od zbunjenosti u koju nas dovodi državno obrazovanje (dresura) do razumevanja realnog stanja stvari. Fridman, Ajn Rend, Rotbard, Perica. :)))))))
Post a Comment