Bihevioralna ekonomija nije spas

Još jednom ću se nepozvan pridružiti raspravi. Vojislav Pejović piše:

"Evo, dakle, po meni glavne stvari: sadašnja ekonomska teorija, ozbiljna i elegantna, koja operiše, ako se ne varam, u skladu sa hipotezom o efikasnom tržištu (a koja se, opet ako se ne varam, zasniva na pretpostavci da su ekonomski akteri savršeno racionalni u svojim odlukama) očigledno nije u stanju da objasni potrese kakav je trenutna ekonomska kriza. ... Nadao sam se, nažalost uzalud, da će se profesor bar jednom riječju osvrnuti na očigledne nedostatke trenutno dominantne ekonomske teorije i prakse, i ko zna, možda pomenuti istraživanja u okviru relativno nove discipline, imenom behavioral economics. (Za one koji još uvijek nisu čuli: pomenuta disciplina spaja ekonomiju, psihologiju i neurobiologiju, i jasno pokazuje da se ljudi u ekonomskim transakcijama ne ponašaju kao racionalni automati. Očigledan cilj je razvijanje modela koji bi mogli da objasne i predvide pojavu pogubnih ”mjehurova”.)"

Ovo je problematično iz dva razloga. Prvi je što se većina tržišnih ekonomista uopšte ne oslanja na pretpostavku o savršenoj racionalnosti. Neki ekonomisti, kao "novi klasičari" iz Čikaga upotrebljavaju savršenu racionalnost kao pretpostavku u modelima, ali čak ni oni ne tvrde da su ljudi savršeno racionalni u svim svojim odlukama, nego kažu da je takvo pojednostavljenje korisno kao pretpostavka. Pošto se individualne neracionalnosti uglavnom potiru, na kraju rezultat ispadne kao da su svi bili racionalni. A još tržišniji ekonomisti, bliski austrijskoj školi, ne veruju ni u to nego upadljivo stavljaju u prvi plan ograničenost ljudskog znanja. Stiglitz, koji je za neracionalnosti na tržištu dobio Nobelovu nagradu, pre svih citira Hayeka u afirmativnom smislu (ne slaže se sa njegovom politikom, ali priznaje da je Hayek prvi sagledao problem nesavršenih informacija na tržištu). Zato da kažem jednom za svagda: savršena racionalnost nije pretpostavka efikasnog funkcionisanja tržišta. Naprotiv, tržišna koordinacija je mehanizam borbe protiv naših individualnih iracionalnosti.

Druga stvar, bihevioralna ekonomija je možda dijagnoza, ali sigurno nije lek za ispravljanje ljudskih neracionalnosti. Bihevioralna ekonomija je rekla neke važne stvari, primetila da ljudi ponekad ne reaguju na cenovne podsticaje kako mi očekujemo ili da su nekad podložni psihologiji krda, što su sve stvari koje se ne uklapaju u idealni model racionalnosti. Svi ovi nalazi se takođe mogu kritikovati, naročito to što psiholozi nalaze iracionalnosti u labaratorijskim eksperimentima sa studentima, dok je u stvarnom svetu važnija neka druga vrsta racionalnosti. Ali ako zanemarimo sve to i uzmemo bihevioralne ekonomiste zdravo za gotovo, opet je jedna stvar primetiti postojanje nekih iracionalnosti, a druga umisliti da se one svesnom intervencijom mogu ispraviti. Problem sa bihevioralnim ekonomistima je kada otkrivanje iracionalnosti prebace u politički ili ekonomsko-politički domen i hoće da ih nekom vrstom državne intervencije "isprave".

I tu upadaju u fundamentalnu grešku diskriminacije među akterima -- tržišni akteri su po njima iracionalni smrtnici, dok su akteri u političkoj sferi sveznajući anđeli. Nadam se da ću uskoro moći da linkujem moj članak koji izlazi u sledećem broju Critical Review, gde govorim o tome da se bihevioralna ekonomija, umesto ovakvog pristupa, mora tretirati kao mač sa dve oštrice. Tu sam posebno uzeo "overconfidence", ili preteranu i neopravdanu samouverenost u svoje znanje, kao jednu iracionalnost koju su psihilozi dokumentovali, i tvrdio da je ona veoma prisutna u političkoj sferi. Specijalni slučaj samouverenosti je, opet psihološki dokumentovana, naša iluzija da uspešno razumevamo neke jako složene pojave i mislimo da su prostije nego što jesu. Državni regulatori, kao i svi ostali ljudi, uključujući i vrhunske eksperte, sistematski precenjuju svoje znanje i razumevanje složenih pojava -- a jedna takva neverovatno složena pojava koja samo na površini izgleda jednostavno, je tržišna ekonomija. Zbog takve iluzije, zanemarivanja da postoji obilje mogućih uzročno-posledičnih veza za koje uopšte ne znamo ili ih nemamo u vidu, regulatori često iz najboljih namera krenu da nešto u ekonomiji popravljaju (npr. jeftini stambeni krediti), i završe sa sasvim drugačijim, nepredviđenim i neželjenim posledicama (npr. finansijska kriza).

Tako da nam bihevioralna ekonomija sama po sebi, kada se primenjuje po jednakim aršinima, ne kaže ništa protiv tržišta a u prilog efikasnosti državne intervencije. Naprotiv, može da nam kaže i suprotno. Neracionalnost na tržištu se skupo plaća, pa su ljudi jako motivisani da razmišljaju ispravno. Osim toga, na tržištu se individualne iracionalnosti uglavnom prevazilaze mehanizmom konkurencije, gde manje racionalni akteri automatski ispadaju iz igre. Konkurencija je u tom smislu evololucioni mehanizam, neracionalni ispadaju, a u igri ostaju oni racionalniji. Isti mehanizam kod državne intervencije ne postoji. Ako je uvedena regulacija "neracionalna", pogrešna, štetna, loše smišljena, ona ne može nestati konkurencijom. Država ima monopol na regulaciju i kada njeni akteri greše posledice snosimo svi.