Bihejvioralna ekonomija je propast

Već smo diskutovali o problemima do kojih dovodi preterana matematizacija ekonomije. Ja mislim da je opasnost koja preti od bihejvioralne ekonomije još veća, jer je to ludost u začetku, čiju je terminalnu fazu sada teško zamisliti pa zbog toga može da izgleda bolje od statusa-kvo. Staviše, oni koji kritikuju nivo matematičke apstrakcije u ekonomskoj nauci su često medju najglasnijim zagovornicima bihejvioralne ekonomije, jer to vide kao raskid sa nerealnim pretpostavkama i najbolji način da se ljudska bića realistično opišu.

Radi se o naizgled razumnoj ideji: pošto su u osnovi ekonomskog ponašanja ljudska bića, ekonomisti treba da se prvo bolje upoznaju sa njihovom psihologijom. A najbolji način da se to uradi je da se skoncentrišemo na inkrementalno sakupljanje informacija o ljudskom ponašanju putem laboratorijskih eksperimenata i raznih korelacionih studija, to jest metodološkim ako ne i tematskim pretvaranjem ekonomije u psihologiju. (Ekonomija nije jedina oblast u kojoj se dešava ovaj proces - slična stvar se dešava i u filozofiji pod imenom "eksperimentalna filozofija").

Ovo je, po mom mišljenju, vrlo loša ideja. Ono što je ekonomistima potrebno za dobru teoriju je, u suštini, aproksimacija čoveka, to jest ljudske prirode, koja će istaći njegove, iz perspektive ekonomije, najrelevantnije strane. Psiholozi su do sad prikupili više nego dovoljno podataka da se napravi takva sinteza. Ali, uopšte nije slučajno da posle više od sto godina, ona i dalje ne postoji. Generisanje novih inkrementalnih podataka o ljudskom ponašanju neće voditi ka boljem već lošijem razumevanju suštine čoveka.

Zašto je to tako? Dobrim delom problem se svodi na ono da se "od drveća ne vidi šuma". Kao rezultat svog empiricizma, psiholozi nisu u stanju da odvoje bitno od nebitnog. Svaka pojava, bez obzira koliko praktično irelevantna, je potencijalno poglavlje u udžbeniku psihologije. Jedini uslov je da postoji instrument koji može da je detektuje i izmeri, što omogućava da se nad njom sprovede odgovarajući statistički ritual. U meri u kojoj ekonomisti budu prihvatili metodologiju psihologa i sami će se naći u haosu beznačajnih empirijskih fenomena.

Evo kako to otprilike izgleda u psihologiji. Kao udžbenički primer Kuhnovske "nezrele nauke", psiholozi su podeljeni u klanove specijalizovane za pojedinačne pojave. Ne postoji nikakvo očekivanje da teorija bilo kog takvog klana bude u skladu sa podacima bilo koga ko se ne bavi istovetnom temom. Primera radi, klan koji se bavi "osetljivosću na odbacivanje" ljudi koje su uvredili ili napustili njihovi partneri, ne oseća nikakvu obavezu da se bavi podacima koje su skupili evolucioni psiholozi koji se bave odnosom izmedju polova, osim ako ih ovi direktno ne prozovu. To prozivanje je, medjutim, vrlo malo verovatno jer psiholozi koji misle da je neka pojava irelevantna mnogo češće ignorišu nego što se sukobljavaju sa onima koji se bave tom pojavom. Jednostavno, teško je, a imajući u vidu trenutne metodolške običaje praktično nemoguće, dokazati da nešto nije bitno. Kao rezultat, ekspert za neku psihološku pojavu je skoro bez izuzetka neko ko precenjuje njen značaj.

U svojoj disertaciji (iz psihologije) sam, izmedju ostalog, pokušala da objasnim u kojoj meri je izvikana teorija poput prospect theory u kontradikciji sa fundamentalnim psihološkim fenomenima koji nominalno ne spadaju u oblast 'donošenja odluka' (psihološko ime za bihejvioralnu ekonomiju). Taj primer ilustruje opštiju činjenicu da bihejvioralna ekonomija ne pruža bolju, nego detaljniju ali istovremeno nepotpunu i veoma iskrivljenu sliku ponašanja.

Po meni, što se više ekonomisti budu bavili psihologijom, to će prikupljenje informacije biti ne samo beskorisnije već i štetnije. Kao i u psihologiji, stvoriće se interesne grupe oko pojedinačnih fenomena koje će ignorisati svaku paradigmu koja ne uključuje njihove rezultate. Desiće se ono sto se u psihologiji dešava svaki put kad neko, poput Pinkera, izadje sa velikom sintezom - stotine onih svrsishodnost čijeg rada je dovedena u pitanje će graknuti kako je sve to mnogo komplikovanije i kako je ignorisao xyz.

Kako bi to moglo u praksi da izgleda pokazuje knjiga "Animal spirits" - papazjanija proizvoljno odabranih psiholoških opservacija koje su teorijski nepovezane i čija je relevantnost u opštem slucaju pod znakom pitanja. Zbog toga ću uvek pre da stanem na stranu mejnstrim ekonomista, poput Pesendorfera, nego bihejvioralnih ekonomista koji u osnovi zadržavaju slabosti mejstrim ekonomije a njene vrline zamenjuju slabostima psihologije. Bihejvioralna ekonomija nije bolja vrsta ekonomije, već kombinacija najgorih osobina obe oblasti.

Alternativnim pravcima (poput austrijske skole) bihejvioralna ekonomija će veoma da oteža posao. Delimično zato što će postaviti novi standard "naučnosti" koji ce ih staviti na marginu. A delimično zbog pomeranja naglaska sa ponašanja tj. izbora na verbalni izveštaj i aktivnost delova mozga kao fundamentalnih kriterijuma opravdanosti izbora. Ova tendencija otvara novi prostor za paternalizam jer omogućava "neutralnim" posmatračima da tvrde da osoba nije trebalo da kupi nove cipele budući da sken mozga i popunjeni upitnik ukazuju da se taj izbor nije hedonistički isplatio.

Navedeno su samo neke moguće negativne posledice. Ne treba zanemariti i ogroman oportunitetni trošak - znanja koja neće biti prikupljena zato sto će se ekonomisti zamlaćivati izvodjenjem psiholoških eksperimenata. Ekonomisti treba da se prevashodno bave ekonomijom, a kad konsultuju psihološku literaturu, da se bave sintezom mnogo šireg opsega informacija od onih koje pruža bihejvioralna ekonomija.