Ja ne znam ništa o finansijskom funkcionisanju klubova pa moram dosta da pretpostavljam, ali pitanje koje postavljam je gde onda odlazi novac koji bi klub platio, ali zbog ovog ograničenja ne može da isplati igračima? Prihodi klubova su toliki koliki su -- od ulaznica, reklama, TV prava, prodaje dresova i ostalog. Kada se svima propiše maksimalni iznos koji mogu da potroše na igrače, onda svi igrači uglavnom proporcionalno budu plaćeni manje nego što vrede. Ali šta je sa ostatkom prihoda? To može biti samo ekstra profit vlasnika klubova, a na račun igrača.
Sa ovim u vidu, iako je proklamovana ideja salary capa izjednačavanje finansijskih sposobnosti klubova i izjednačavanje lige po kvalitetu, najverovatnije je da su njegovi inicijatori ustvari sami vlasnici kubova baš zbog toga što im to donosi dodatnu zaradu.
Znamo da propisana minimalna zarada izaziva porast nezaposlenosti, jer se poslodavcima ne isplati da zapošljavaju. Ali maksimalna plata je jednako loša. Ona nema dramatičnog uticaja na podsticaje za zapošljavanje kao što je slučaj sa minimalnom, ali daje sličan primer kako nepromišljeno instiktivno zalaganje za socijalnu pravdu može da dovode do neželjenih i na kraju nepravednih efekata.
Ne verujem da bi oni koji simpatišu salary cap ikada podržali ideju da se svim igračima, bolje i slabije plaćenim, zakine po dvatesetak procenata plate koju bi inače dobili, da bi otišlo u džepove vlasnika klubova, koju su salary cap sami i možda baš zbog toga i izmislili. Ali prosto zato što vide da su najplaćeniji među igračima plaćeni 'nerealno' mnogo, ljudi su skloni da podrže ideju ograničenja plata. Međutim, to je još jedan primer sklonosti da iz dobrih namera, ali nepromišljeno, podržimo politike koje nam mirišu na nekakvu socijalnu pravdu, ali čiji su efekti ustvari suprotni od onoga što smo hteli. Evo ranijeg posta o istom fenomenu na drugim primerima.
6 comments:
Ne verujem ni ja da bi građani, koji inače podržavaju ideju da se siromašnima pomogne, pristali da im se zakine pedeset-šezdeset procenata plate koju bi inače dobili, da bi to otišlo u džepove političara i zaštićenih monopola i oligopola ("javnih preduzeća"). Prema zakonima koje naravno prave oni koji od njih imaju najviše koristi, niko i nikada građane neće ni pitati čemu su skloni. Zaluđivaće ih "socijalnom pravdom", "pravnom državom", "Evropom", "Kosovom", "ekonomskom krizom", ...
U NBA postoji i minimalna plata, kao i nekakav minimum za veterane koji pristaju da igraju za "kikiriki" u boljim ekipama kako bi najzada s domogli trofeja, pa poseban finansijki algoritam prilikom trejdova... Mnogo zezalica da bi se timovi učinili ujednačenijim a time takmičenje zanimljivije=isplativije. Bolje bi im bilo da da uvedu ispadanje iz lige na osnovu rezultata, i da predju na transfer sistem kao u ostatku sveta.
ja inače smatram da su sportaši previše plaćeni. Zato ne idem na utakmice . ne gledam prenose i te ne konzumiram reklame tokom njih.
i to je to
ko misli da su preplačeni , ne plaća ih.
Al zato uživam eksploatirati odlikaše iz fizičkog, zlobno štreberski :)
Tiki:
Kamo sreće da je tako. I te kako ih plaćaš! Športski klubovi su javna preduzeća - kako to da se političari upinju da budu u upravnim odborima? Ima tu neke fajdice, sigurno. Sprortski objekti? Gradski, opštinski,... Reprezentacija? Državna "dika i ponos" ili "sramota" ali - o trošku svih, pa i onih koji misle da ih ne plaćaju.
Država: "To što te prenosi ne zanimaju i što misliš da su sportaši previše plaćeni, to je u redu, imaš pravo na lično mišljenje. Ali te to ne oslobađa obaveze da plaćaš. Taman posla! Gde bismo završili kad bi svako plaćao ono što hoće!"
Ko su glavni sponzori međunarodnih takmičenja, kojekakvih olimpijada, univarzijada i ostalih šarada? Javna preduzeća! Ministarstva! I to je to.
Sjajan članak!
Post a Comment