Politika prenosi vest da će nemački osnovci morati jednom godišnje da obilaze koncentracione logore. Ministar unutrašnjih poslova Joakim Herman je rekao da je njihov cilj "da odgoje decu tako da mogu da se odupru svim pokušajima ekstremne desnice da ih zavede".
Lično, imam nekoliko problema sa ovim pristupom. Prvo i osnovno, nije posao države, već roditelja, da odgaja decu. Drugo, zašto se ograničiti na ekstremnu desnicu? Ekstremna levica je u Nemačkoj 70-ih godina izvršila nekoliko stotina terorističkih napada. Zašto ne voditi decu da obiđe žrtve? Da ne pominjemo desetine miliona žrtava komunističkih režima u različitim zemljama, između ostalih baš u Istočnoj Nemačkoj.
Treće, kakav je efekat ovoga? Možda se nemačka deca znatno razlikuju od srpske, ali kada sam ja bio klinac, svaki pokušaj popovanja (bilo da se radilo o sidi, pranju zuba, bezbednosti u saobraćaju, polnim bolestima i slično) je nama bio smešan i vrlo moguće kontraproduktivan.
Četvrto, kakav efekat na dečju psihu može da ima izloženost slikama i pričama o zlostavljanju, mučenju, izgladnjivanju i ubijanju?
Poenta je da ako deca sama spoznaju strahote fašizma, njihova emocija će biti mnogo jača i trajnija. Ako ih danas neko natera da nauče da je fašizam najgora stvar u 20. veku, sutra će isto tako neko moći da ih natera da nauče da je fašizam najbolja stvar koja se desila u 20. veku.
A smejao sam se kada sam gledao epizodu South Parka "Death Camp of Tolerance".
10 comments:
Nisam siguran, Marko, da ste ti i Slaviša u pravu što svoj skorašnji evroskepticizam pravdate naglašenim antifašizmom u Evropi. Što nema dovoljno antikomunizma u evropskim školama, to je drugi problem, ali koji nema nužno veze s prvim. Vajmarska republika je mislila da samo roditelji treba da vaspitavaju decu, a onda su im roditelji prosto usipali svoje predrasude i frustracije, a to su, manje više otvoreno radili i neki učitelji, i začas je Hitlerjugend ojačao. Škola treba prvo da sprema decu za rad ali i za život, a to znači život u demokratiji, pod Ustavom i u uslovima sloboda, kakvih takvih koje Nemci uživaju. Između školskog programa u kome decu uče da je naš pravopis najsavršeniji na svetu, i onog koji bi uključivao posetu Srebrenici, jasno je koji bih izabrao i zašto. Zato, samo dođi Evropo, pola ti je oprošteno!
Nije problem u antifasizmu, naravno.
Problem je u tom pristupu da drzava zeli decu da ideoloski usmeri u nekom pravcu. Ja samo mislim da je to opasno. Ako roditelji prepuste drzavi da im decu ideoloski usmerava, danas je to antifasizam, sutra je fasizam.
Ili - danas je ministar Gasa, sutra je Colicka.
Nije uopšte stvar o ideološkom usmeravanju. Obrazovanje o Holokaustu nema veze s ideologijom, mada se doista katkad kroz njega švercuje ova ili ona ideologija - ali to nije argument protiv tog obrazovanja uopšte. Dok god država finansira obrazovanje, mislim da treba da vodi decu u Bergen Belzen i Aušvic a i u Katinsku šumu, u Jasenovac a i u Blajburg. Da se u Evropi stvari menjaju u pravcu neskrivanja istine o zločinima ne samo fašizma nego i komunizma pokazuje i skorašnja deklaracija Evropskog parlamenta o tom pitanju.
Kao neko ko u EU živi i ima priliku da izbliza gleda šta se poslednjih godina dešava, čini mi se da je evroskepticizam momentalno savim na mestu, samo ne znam zašto skorašnji, svi razlozi su tu barem poslednjih deset-petnaest godina, to jest od trenutka kada je, koju godinu nakon pada belinskog zida definitivno postalo jasno da ondašnja EU nema dovoljno mudrosti i snage da shvati globalne promene i efikasno im se prilagodi. Ta vrsta, evroskepticizma, da se razumemo, ni u kom slučaju ne znači generalno i aprirorno odbacivanje koncepta evropske integracije, naročito u njenoj ekonomskoj dimenziji, ali definitivno znači da, ako ta Evropa treba da se gradi prema rozikastim specifikacijama iz Berlina i Pariza, i bolesnim vizijama briselskih crvenih mandarina, to jest da postane nekakav SSSR-light retuširan pastelnom NGO-ističkom potemkinovštinom za 21. stoleće, onda je, kada se sve sabere i oduzme, zaista bolje čak i da EU više ne bude, ili, preciznije, da se EU podeli na dva do tri bloka prema ekonomsko-političkim preferencijama, jer sam sasvim siguran da barem polovina zemalja-članica nema nameru da sa spomenutim perjanicama socijalističkog evrofederalizma apsolvira laganu spiralu nadole u pravcu trećeg sveta... :) Pa u tom kontekstu treba posmatrati i sam antifašizam, i prema, njemu, iako je u normalnim okolnostima, zajedno sa antikomunizmom, deo "obavezne opreme" svakog u pravom smislu liberalno i demokratski mislećeg pojedinca, iz tih razloga biti izuzetno skeptičan, pošto su se u mnogim zemljama današnje EU krilatice o "antifašizmu" pretvorile, s jedne strane, u sredstva za kamufliranje raznih novih i starih "etida" na dobre, stare crveno-totalitarne teme, bilo da se radi o anarhistima, anti/alter/whateverglobalistima, pseudoekološkim neokomunistima ili njihovoj tradicionalnijoj i mimikriji manje vičnoj braći, a sa druge, povijesni "Vanish" čiji je zadatak da stalnim insistiranjem na nekakvoj posebnosti i, tobože, intenzivnijoj monstruoznosti nacizma u odnosu na staljinizam ili maoizam koji su ga po broju žrtava daleko nadmašili (što je, po meni, ordinarna glupost: mislim da se Treći rajh od ostalih, često i mnogo "uspešnijih" državnih i paradržavnih genocidnih mašinerija raznih totalitarnih "flavora" razlikovao uglavnom naglašenom sklonošću za operetski kič koja u kombinaciji sa poslovičnom tevtonskom efikasnošću prosto ima nešto bolje preduslove da zarobi pučku imaginaciju od primitivnog i manje "estetiziranog" terora u blatnjavim, seljačkim imperijama na obodima civlizovanog sveta), ustvari na neki način opravdava i humanizuje gulage i logore za političko prevaspitavanje. To jest, isto kao i antikomunizam, koji se, ako ga ne prati i ne balansira njegov brat blizanac antifašizam, vrlo lako izrodi u aplaudiranje falangama i panegirke vladavini čvrste ruke, tako je i ova vrsta neizbalansiranog antifašizma štetna i opasna, jer vodi ka povećanoj društvenoj toleranciji za razne vrste parazitskih i rušilačkih fenomena, od nebrojenih miliona Evropljana koji, bilo da su dugoročni korisnici socijalne pomoći, NGO-isti koji muzu državne grantove ili dotirani kvaziumetnici i zemljoradnici, u suštini bezočno eksploatišu svoje vrednije i uspešnije sugrađane, do političkih i monopolskih štrajkova, mutivoda tipa Žozea Bovea ili grčkog anarhističkog šljama koji indirektno prouzrokuju milionske štete (kako ni krivim ni dužnim privatnim ekonomskim subjektima, tako i poreskim obveznicima koji izdržavaju čitav taj nemoralni redistributivni cirkus), direktno uništavju tuđu imovinu bez adekvatnih krivičnih sankcija i ugrožavaju tuđe živote. A onda, kao šlag na torti, dolaze obavezne posete koncentracionim logorima koji nešto starije generacije mogu podsetiti samo na nekadašnje samoupravne masaže i obavezno vodanje ni krivih ni dužnih tinejdžera na barem jedu ekskurziju po bilo kakvog stvarnog istorijskog interesa lišenim bosanskim selendrama, jer, ko nije koračao (ili se, realističnije, mrtav pijan klackao na zadnjoj klupi autobusa i slušao, recimo, Bauhaus i The Cure na originalnom Sony vokmenu :) ) "putevima AVNOJ-a", taj, barem teoretski, ne bi trebalo ni da bude pušten da odraste... :) "Putevima AVNOJ-a" ili "Putevima Ajhmana", who cares, meni sve to liči na bezočno maltretiranje i indoktriniranje maloletne dece, i državno ispiranje mozga, koje, čak ni uz rizik da poneki klinac jednog dana postane fašista (mada, po meni, kao što je nasilno vodanje po raznim Jajcima i Fočama, i utucavanje komunističkih ikona u mozak, u Jugoslaviji sasvim sigurno proizvelo pristojnu količinu, srpskih, hvatskih ili inih nacionalnih ekstremista, i ovo vodanje po logorima ima šanse da u smislu produkcije docnijih ćelavaca i crnokošuljaša nadmaši gotovo bilo koji drugi pojedinačan razlog :) ), nijedna zaista slobodna i civilizovana država ne bi sebi smela da dozvoli.
Speakeru,
Postoji više vrsta evroskepticizma. Jednima smeta što je Brisel suviše "crven", a drugima što je suviše "neoliberalan". Jedni izjednačavaju plavo-žute zvezdice sa crvenom petokrakom, a drugi sa svastikom. Ne veruješ? Seti se samo raznih demonstracija u Beogradu tokom 2008.
Uz sve zajedničke primedbe, većina Francuza je odbila evropski Ustav jer je u njemu bilo previše kapitalizma a većina Holandjana jer je u njemu bilo previše socijalizma. Zašto je većina Iraca bila protiv Lisabonskog ugovora, ne smem ni da pomislim, mada mi se javlja da razlog uopšte nema veze s ekonomijom. Dakle, Evropa je politička zajednica u nastajanju, ona još mukotrpno traži svoja pravila igre, greši, posrće, plaća razne zablude, a da nekih od njih još nije (većinski) svesna. Ipak, ideja da se mirnim putem (a ne nekom bizmarkovskom sabljom stvara šira zajednica na našem kontinentu, zajednica koja će baštiniti mir i slobodu, u svetu koji sve više postaje međuzavisan, odlična je, i do sada je donela više mira, a i slobode, nego zamišljeno stanje u kojoj je ne bi uopšte bilo. Uz sve mane, ponavljam.
Što se tiče antifašizma (i antikomunizma), slažem se umnogome s tobom da vodanje putevima AVNOJ-a nije usrećilo ideju "bratstva i jedinstva". Ali, biće da nije problem u samom vodanju nego u pristupu temi. Suviše je bilo falsifikata u toj sutjeskaškoj mitologiji da bi se preveliki broj ljudi na nju trajno primio. Kao što je suviše falsifikata i u suprotnoj, ljotićevsko-obrazaškoj interpretaciji istorije, a i u onoj trećoj, u svojevrsnoj ravnogorskoj mitologiji. Sve to, ponavljam, nije razlog da deca ne vide Jasenovac, Blajburg, Šumarice, itd. Srebrenicu, naročito.
Posebno je u centralnoj (bivšoj "Istočnoj") Evropi tanka granica između antikomunizma i neofašizma, kao i, kod druge vrste ljudi, između antifašizma i neokomunizma. Za jednu Češku, na primer, u kojoj se mržnja prema Romima da seći, postojanje EU, njenog suda za ljudska prava, pa čak i njenih NGO mandarina, prava je blagodet, a ne nesreća. O Srbiji da i ne govorim. Isto tako je za jednu Grčku postojanje EU blagodet, jer bi se inače (verovatno revolucijama) smenjivale vlade koje na kolac nabijaju Turke s vladama koje na kolac nabijaju kuluke.
Pardon, kulake, ne kuluke.
Jel' moze jedno zlo da se nazove zlom bez poredjenja sa ostalim? Jel' moramo danas da izvagamo koliko je inkvizicija bila zla u odnosu na druga nasilna ludila iz tog vremena da bi joj dali pravilnu "ocenu"? Zar nije ono cemu tezimo distinkcija izmedju dobra i zla a ne izmedju dva zla? Potrudimo se onda da deca saznaju vise o nesrecama komunizma a ne manje o nesrecama fasizma samo zato da bi postojao neki imaginarni fer plej.
Marko,
Slažem se potpuno. To što o nedelima komunizma evropska deca još ne uče dovoljno, nije razlog da ne saznaju osnovne stvari o nedelima fašizma.
Ali to ovde i jeste osnovni problem, sto se ne radi o "saznavanju osnovnih nedela fasizma", vec o preterivanju.
Da bi se saznala osnovna nedela fasizma, sasvim je dovoljno razgovarati sa ucenicima, navesti im podatke, pokazati im fotografije, pustiti im cak i neki film (bilo dokumentarni ili neki od hiljada igranih na tu temu), nije nuzno voditi ih po logorima.
To sto postoji par (stotina) hiljada budala koji negiraju fasisticke zlocine meni licno nije dovoljno dobar argument za ovakvo maltretiranje dece.
Marko,
voditi malu decu po logorima je stvarno preterivanje, slazem se. U tom slucaju diskusiju treba usmeriti na to kada i kako se deca uce o fasizmu/komunizmu. Reci da je tu u pitanju preterani antifasizam samo daje argument zagovornicima takvih metoda jer se tesko moze "preterati" u antitotalitarizmu. S druge strane, to sto nema dovoljno antikomunistickog stava je u sustini problem istocne Evrope a ne zapadne. Bivse komunisticke zemlje se jos uvek nisu pozabavile sopstvenim totalitarizmom na nacin na koji je to uradjeno sa fasizmom. Gde su arhive, gde su logori za posetu, gde je otvoren dijalog? Evropska unija moze da zahteva tako nesto od buducih clanica ali, na kraju krajeva, fizicki posao jedino mogu sami akteri da urade.
Post a Comment