Sa skoro tugom sam se prethodnih dana prisećao remek-dela velikog Tokvila o Francuskoj revoluciji gde on, dokazujući da je etatizam u Francuskoj uveliko preovladavao još za Monarhije a samo ozakonjen revolucijom, navodi na desetine primera plemića i trgovaca koji pišu molbe vlastima za izuzeće od poreza ili za subvencije. Pri svemu tome, Tokvil ovo oslanjanje na državu kontrastira sa zdravim tržišnim refleksima ljudi u Engleskoj. Tokom cele knjige on pravi poređenja odanosti slobodi Engleza i slepog poslušništva vlastima Francuza. Na jednom mestu, posprdno naziva sve koji traže subvencije od vlade "usrdnim moliocima".
Tužno je kad više od 200 godina posle Tokvila, Amerika, slično Francuskoj iz XVIII veka postaje nacija "usrdnih molilaca". Finansijske ustanove i banke su prve dobile pare. Sada mole automobilske firme iz Detriota, tu su farmeri, ali su i bibliotekari bogami usrdni molioci, i oni imaju molbu "Njegovom Veličanstvu da ne oporezuje ovog siromašnog oca porodice punim iznosom desetka" (citat po sećanju Tokvila)
Posle odobrenih 700 milijardi dolara za spašavanje propalih finansijskih ustanova i potrošenih već do sada 290 milijardi, finansijsko tržište u Americi tone sve dublje. Sada je Citi Group izgubila pola tržišne vrednosti za tri dana. Već je u izgledu da i oni budu "spaseni". Koliko milijardi će to da košta? CG još nije ušla među usrdne molioce, ali pitanje je dana - svakako se kvalifikuju za usrdnu pažnju i razumevanje Veličanstva, jer su dovoljno veliki.
Mislim da bi Bušova adminsitracija za početak mogla da razmisli o prestanku spašavanja svih tih jadnih "očeva porodice" čija propast bi automatski značila propast ekonomije. Možda stvari krenu bolje same od sebe. Možda bi Buš makar u poslednjem trenutku mogao da uradi nešto čime bi zaslužio stigmu koju mu levičari bez ikakvog osnova daju - stigmu zagovornika divljeg kapitalizma. Možda bi zaista mogao da pusti da neka krupna riba ode pod led, da odbije neku od usrdnih molbi za tuđe pare, i da svet vidi da zbog toga neće pasti tavanica niti početi hiljadudnevni dažd koji će da potopi zemlju, niti će skakavci automatski da obrste livade od Ukrajine do Kanzasa. No, bojim se da je ovo samo wishfull thinking.
5 comments:
I opet u Francuza nema još uvijek recesije,najdulje žive,imaju najmanji broj radnih sati,stalno štrajkaju i piju najbolje vino.Merde!
Molim - nema recesije? Pa kod njih recesija (zapravo stope rasta od 1% ili manje) traje 30 godina bez prekida. I to je u itekakvoj vezi sa brojem radnih sati.
Službeno(za razliku od Njemačke i Italije),u Francuskoj nema recesije iako će i ona doći.Ali s obzirom na toliki utjecaj države na ekonomiju,moraš priznati da im sasvim dobro ide.Ili mi se samo čini,jer previše gledam razglednice iz Pariza.
Detroitski slonovi su priča za sebe. Sindikalno organizovan radnik, sa srednjom školom, zaposlen npr. u GM, radi za 30$ na sat (uzgred, minimalac u SAD je 5.15$ na sat). Nadgleda automatsko sklapanje delova, proizvedenih u Indiji, Brazilu, Kini ili drugde, a krajnji produkt se naziva "američki automobil" (uz to, lošeg kvaliteta). I za to se sada traže subvencije, da se nastavi s hlebom bez motike.
Za to vreme, Nissan i BMW imaju pogone u SAD, zapošljavaju američke radnike (njih oko 130K) i rade sasvim profitabilno. Daje li njima ko subvencije?
Samo potvrđuje tezu da je svaka država zlo... pa makar i "nužno zlo".
(Inače, Francuska je imala jedan period solidnog privrednog rasta tokom 1990-tih, ali onda je došlo do Chiracovog "državnog kapitalizma", i ne znam kako će se iz ovoga izvući.)
Post a Comment