Pages

17 November 2008

Dizajn i katalaksija

Jedan od glavnih razloga zašto sam uvek bio skeptičan prema ulozi ekonomista u društvu, jeste okolnost da je, barem kad se o modernoj ekonomiji radi, većina njihovih argumenata tehničke prirode. Matematizacija i težnja ka rigoroznosti i modelskom mišljenju samo pojačavaju ovu tendenciju. Ekonomisti u najvećem broju slučajeva više liče na saveznike ekonomskih planera nego na njihove protivnike jer jezik kojim govore ohrabruje mišljenje u okviru primitivne intervencionističke paradigme, a ne izlazak iz te paradigme i ulazak u onu Adama Smita. Paradoksalno, ma koliko Adam Smit bio osnivač ekonomske nauke, moderna ekonomija ima malo veze sa njegovim načinom mišljenja koji je bio više filozofski, a manje inženjersko-projektantski. Većina modernih ekonomista (školovanih u neoklasičnoj tradiciji) razmišlja o uspešnom ekonomskom sistemu kao o nuz-produktu efikasnog regulatornog dizajna, u duhu cost-benefit paradigme. Daleko bi nas odvela rasprava o uzrocima ovog stanja, ali je meni vrlo zanimljivo da pratim kako se ta koalicija ekonomsko-tehničkog rezonovanja i napora političara da nametnu što više političke kontrole i centralističkog dizajna nasuprot spontanim tržišnim silama, ogleda u sadašnjoj finansijskoj krizi.

Ekonomskim razmišljanjem o toj krizi dominiraju kategorije poboljšanja kontrole-regulative i izgradnje institucija tj "finansijske arhitekture". Pretpostavka je da su finansijski i ekonomski sistem uopšte neuračunljivi, ali da su regulatori ne samo uračunljivi nego i pametniji. Glavni argument je da tržišta nisu racionalno raegovala na inovativne finansijske instrumente poslednjih godina, ali se ne dovodi u pitanje da će regulatori moći da reaguju bolje.

To je smešna zabluda. Ponekad se osećam apsurdno kada treba da inteligentnim ljudima dokazujem da državni birokrata i regulator nemaju neko više znanje o finansijskim tokovima samo zbog toga što rade za državu. Oni čak ni nemaju motiv da stvari poznaju bolje, za razliku od privatnih investitora. Državne regulacije su pokušaji da se sužavanjem slobode ugovora, tj zabranjivanjem ovih i nametanjem onih akcija poprave rezultati ekonomske aktivnosti. Ali se ne uzima u obzir da i najbolja regulativa uvek reguliše poslednju krizu kako smo sto puta mogli da vidimo. Ali, naš problem je sledeća kriza, a ne prethodna. Regulator ne može da bude toliko sveznajući da može da predupredi buduće krize. Ako bi to mogao, onda bi i centralno planiranje sovjetskog tipa bilo moguće i ne bi nam trebalo tržište uopšte.

Osnovna stvar koju zagovornici regulativa ne vide jesu nenameravane posledice regulacija. Američki bailout finansijskih ustanova je klasičan primer. Ideja je bila da se otkupe loše hartije od vrednosti po višim cenama od tržišnih, sačeka poboljšanje uslova na tržištu i onda hartije prodaju ponovo. Ipak, sada sekretar Paulsen izjavljuje da to neće biti urađeno, da ništa od planiranih 700 milijardi neće biti potrošena na kupovinu loših hartija. Šta se desilo? Vlada je najavom bailouta sprečila jednu normalnu, očekivanu tržišnu reorganizaciju koja bi uveliko olakšala krizu - prodaju loših hartija privatnim investitorima. Na tržištu se uvek pojavljuju firme koje love loše hartije od vrednosti da bi ih popravile i preprodale. Što jeviše tih hartija i što njihova vrednost viša pada, to ovo tržište za njihovo preuzimanje raste i jača. Naravno, cene tih hartija bi bile niže nego što prodavci žele, ali ne bi imali izbora, bez vladine pomoći - bilo bi im bolje da dobiju nešto nego ništa. Kupci bi imali motivaciju da kupe po nižoj ceni mortgage-backed securities i da ih onda, po konsolidaciji i reorganizaciji (to je posao firme-kupca), prodaju po skupljoj ceni. Ali cela operacija je onemogućena zato što je država najavila bailout, i prodavci nisu imali motiv da prodaju nešto za šta će im država platiti više. Time je jedna vitalna tržišna operacija onemogućena, što je pojačalo kreditno zamrzavanje i loše stanje na finansijskim tržištima. Ali, malo ko je sada spreman da vidi ulogu državnih intervencija u tome.

1 comment:

Aleksa said...

Ivan: >> Šta se desilo? Vlada je najavom bailouta sprečila jednu normalnu, očekivanu tržišnu reorganizaciju koja bi uveliko olakšala krizu - prodaju loših hartija privatnim investitorima. Na tržištu se uvek pojavljuju firme koje love loše hartije od vrednosti da bi ih popravile i preprodale... itd... Time je jedna vitalna tržišna operacija onemogućena, što je pojačalo kreditno zamrzavanje i loše stanje na finansijskim tržištima... <<


Evo, Ivane, samo da rezimiramo ovu radio dramu, da i Drazi bude jasno. Dao si odlican shlagvort, jer se sad vidi koja je poslednja linija odbrane. Znaci, sada necemo videti vitalnost trzista na delu, zbog svih ovih masivnih intervencija. Ali, to nikada ne bismo ni mogli da vidimo, jer stvarnost namece svoje propozicije: trzisna zbivanja imaju drustvene posledice. Trziste je drustveni fenomen, a ne neki odvojeni univerzum.

Nisu stradale samo nekakve "firme", nego ljudi, koji su, izmedju ostalog, i glasaci. Posto je sve poprimilio suvise velike razmere i suvise malih korisnika bilo osteceno - koji nemaju kad da prate zbivanja na trzistu i proveravaju sve operacije svojih banaka, osiguranja, fondova, itd., nego se opredeljuju na osnovu glasina/ reklame i nadaju najboljem - vlast je morala da intervenise. Nije mogla da ceka da se trziste samo regenerise, kao guster kojem je neki avlijaner odgrizao rep. To ide mnogo sporo, neizvesno je da li uopste ide, a posledice su neprihvatljive. Sve je postalo politicki problematicno. Previse ljudi je bilo pogodjeno odjednom, naglo se razvilo suvise veliko nepoverenje u institucije generalno, ne samo u trziste. U pitanje je dosao krebilitet Vlasti. Znaci, uzbuna. Naravno da onda sledi intervencija.

Ovakva "odbrana" je tipican primer apstrahovanja (odvajanja) trzista od svega ostalog i njegove fetishizacije. Bas ti se svidja da ga posmatras kao komad devicanskog donjeg rublja, koji nema veze s ljudima (zenama i muskarcima, sve zavisi ko kakav vesh preferira), tim necistim i cudljivim elementom, koji ima porodice, svakodnevne probleme, neka zivotna ocekivanja, koji mora da radi, itd. Branish svoj fetish, ostalo te ne zanima. Ne razmisljas celovito, nego parcijalno, vidis samo trziste, a ne i drustvo, jer ti je Tacherka rekla da drustvo ne postoji. Ali, postoji. To je znala i ona, prosto je morala, takav joj je bio posao. To o drustvu joj je bila samo stilska figura, u funkciji poznate demagogije. Neki su tu retoricku egzibiciju, iz jednog cisto politickog govora, shvatili doslovno.


PS: ADAM SMITH

Zasto se pozivas na Adama Smitha? On je kao ideal video upoznavanje trzisnih mehanizama, sticanje imetka i sto brze povlacenje iz celog tog krkljanca. Zivot je video kao udobne penzionerske dane na nekom seoskom imanju - tacnije, plantazi, po uzoru na americke. Nije bio bas toliko naivan ili sklon poljskim radovima! Imao je uzasno misljenje o posledicama podele rada i masovne proizvodnje. Trzisni mehanizmi su ga fascinirali, kao motor opsteg materijalnog napretka ("nevidljiva ruka", koja uskladjuje "sebicne interese"), ali ih je smatrao nepouzdanim i degradirajucim, izvorom opste zavisnosti, jer tamo gde su svi "kupci" niko nije slobodan - osim, donekle, njegovog idealnog, americkog plantazera:

"...Psihičko zadovoljstvo plantažera veće je od zadovoljstva gradskog trgovca ili proizvođača"; on "sebe smatra nezavisnim čovekom, gospodarem, dok gradski proizvođač uvek zavisi od kupca, te stoga nije slobodan...".

f. 11: "U Smitovoj teoriji, farmer takođe zavisi od kupca, jer farmer sebi može da obezbedi robu iz grada jedino prodajom svojih viškova. U ekonomiji slobodnog tržišta, svi su međusobno zavisni."

Da li pricamo o istom Adamu Smitu? Mozda imaju dva? Mada je odavno poznato koliko je Smithova veza s tzv. "leze-ferom" nategnuta. Svaka ideologija ima potrebu za sto starijim, uglednijim i razgranatijim porodicnim stablom, pa se tu onda nateze i izmislja svasta

Ono prethodno je odavde:

http://polja.eunet.yu/polja453/453-8.htm

Ili pogledajte jos jednom Bogatstvo naroda, ali sve, ne samo ono sto vam se svidja. Meni je bilo muka kada sam prvi put citao, od tog sitnicavog, ciftinskog mentaliteta, ali je opet bilo poucno. Makar nije sve to smatrao moralno uzvisenim; samo fascinantnim i datim, u cemu se onda trebalo snaci