Bojan Krišto, direktor aerodroma, je u pravu kada traži da JAT plaća punu cenu aerodromskih usluga kao što je Marko već objasnio. To je tržišni potez i pretpostavljam da bi se zalagao za naplatu pune cene usluga čak i da Srbija nije potpisnik pomenute konvencije kao što bi radio svaki odgovorni direktor jednog preduzeća.
Međutim, izgleda da se poziva na tržište samo kada to ide na ruku instituciji koju vodi. Pre neki dan je Novostima rekao kako smatra da bi država i lokalne samouprave trebalo da subvencionišu lokalne aerodrome. Naš je interes da ispitamo mogućnost ulaganja u te aerodrome u Kraljevu i Užicu. Oni ne mogu biti profitabilni, ali smatram da bi država i lokalne samouprave trebalo da investiraju u te objekte, kako bi se i u tim regionima razvila privreda, turizam, transport voća i povrća u EU.
Bojan Krišto bi trebalo da se odluči da li su subvencije generalno dobre ili loše i onda da se principijelno drži tog stava, a ne da koristi tržišne ili intervencionističke argumente u zavisnosti od interesa preduzeća koje vodi. Bojim se da njegovi tržišni argumenti gube na kredibilitetu ukoliko ih koristi po potrebi.
23 comments:
Koliko ja kapiram tu pricu oko novih aerodroma, neko ce morati da ih subvencionise, ako odluce da ih "komercijalizuju", posto tu od profita nema nista.
On, otprilike, trazi da ih subvencionise opstina, grad, republika, pokrajina, bilo ko, samo ne beogradski aerodrom. :)
Pretpostavljam da negde postoji ideja o formiranju preduzeca "Aerodromi Srbije" koji bi objedinio sve aerodrome i natovario te male beogradskom aerodromu.
Mislim da nikada nije sve crno ni belo. Postoje subvencije koje imaju svoje ne samo političko i socijlno nego i ekonomsko opravdanje. Dobar primer je subvencija veštačke oplodnje kod osoba koje imaju problema da dobiju dete. Izračunato je da u GB ukupan trošak subvencije za dobijanje deteta iznosi 13.000 funti (uključujući i nesupešne i uspešne pokušaje) a da to isto dete plaća porez tokom svog života od 150.000 funti. Znam da će kometari biti u pravcu: porodica koja nema decu bi svakako platila taj trošak. Tačno i netačno. Tačno jer onaj ko ima on će da plati ali je problem što se ljudi teže odlučuju na taj korak jer duže čekaju čime se smanjuje verovatnoća dobijana deteta. Netačno jer je to prilično veliki trošak.
Elem, ako se već složimo da država postiji i da postoje porezi onda ne treba isključiti mogućnosti "pametnih subvencija".
Dole ćete pronaći razmišljanje jednog liberalnog ekonomiste, mog prijatelja Steve Goss-a na ovu temu.
"The economic goal of support to agriculture should be to encourage agriculture’s development as a profitable sector of the economy and as a net contributor to Serbia’s economic recovery. This means that the medium-term increase in returns to farmers should be significantly more than the amount of subsidies paid. Put another way, if the subsidies were paid for a number of years and then withdrawn, would the sector then be more or less competitive than if it had never received subsidies? The goal should clearly be to make it more competitive".
gorane, a pazi ovo: dete, osim sto placa porez, jos je i primalac razlicitih transfera. neki vise, neki manje.
e sada, ako svako placa sam vestacku oplodnju, veca je verovatnoca da ce se na to odlucivati bogatiji. dobro je poznata korelacija izmedju socjalnog statusa roditelja i dece, tj. deca bogatijih imaju tendenciju da sama vise zaradjuju.
dakle, ako se iz epruvete radjaju samo bogata deca, ta ce placate veci porez i manje biti prijemnici transfera, tako da nisam sigurna da tvoja teorija drzi.
Gorane nije lako naći primere gde subvencije ostavljaju pozitivan neto efekat. Uglavnom nije problem izračunati korist od subvencije ali troškovi nisu uvek najvidljiviji. Neke subvencije možda imaju ekonomsko opravdanje ali nijedna nema moralno opravdanje. Bar ja tako mislim, a to je pitanje oko koga se ovde na TR ne slažemo.
Marko, složićeš se da je takve aerodrome najbolje onda poslati u stečaj. Ako lokalno stanovništvo želi da ih osposobi onda neka dobrovoljno prilože. Što se mene tiče mogu da organizuju i referndum o povećanju poreza pa neka odluči prosta većina, iako smatram da to nije fer prema onima koji ne bi plaćali, bolje i to nego da plaćaju svi građani Srbije.
Sada sam se setio jednog primera. Osiguranje automobila je u Filadelfiji najskuplje u Americi, jer je tamo relativno mali broj automobila osiguran pa je veća verovatnoća da će osiguravajuće kuće plaćati i za štete koje ne izazovu njihovi klijenti. Da je osiguranje obavezno, premije bi bile niže.
Pitanje je da li uvesti obavezno osiguranje ili ne? U smislu ekonomske isplativosti odnosno neto pozitivnog efekta, verovatno ima smisla uvesti obavezno osiguranje. Moralno, ne bi bilo fer naterati nekoga da kupuje proizvode koje ne želi.
Mislim da je ovaj primer iz knjige Stephen Levitta "More sex is safer sex."
Gabrijela,
Tvoje zapazanje ima ekonomsku logiku ali kao što rekoh ako već postoji država...
Ja dosta radim u Gruziji, zemlji koja ima jednu od najliberalnijih vlada u svetu. Kod njih tehnički pregled za vozila ne postoji, jer je logika vlasti da je svako odgovoran za svoju sudbinu. Tako ćete tamo videti kola bez kočnica, bez pola šasije i sl. Vrlo opasano ne samo za sebe nego i druge. Takodje oni uopšte ne kontrolišu bezbednost hrane, jer njihov ideolog mr. Bendukidze kaže da restoran u kojem se neko otruje će biti tržišno zatvoren jer niko više neće ići u njega. Jednom sam ga pitao "A ako se otrujem kod kuće"?
Znači ako se složimo da država treba da postoji i da ima mogućnost da nešto menja i ako ta promena može da bude opravdana da se od sviju uzme da bi se drugom dalo a da svi od toga imaju korist. Da li to deluje OK?
Naravno da ne? Jer postoji moralna dilema koju Lazar pominje. A ako političar rezonuje - ja samo činim ono što ljudi hoće jer je moj program bilo subvencionisanje. Da li i onda postoji moralna dilema, ili čak suprotno da li ja sam ja nemoralan ukoliko svi to hoće a ja im nedam.
Ovo je jedan moj tekst o subvencijama. Obratite paznju na gospodje koje se vise bore za poljoprivredne subvencije nego sami poljoprivrednici. Da li im treba onda izaći u susret?
Šta je to u poljoprivredi toliko drugačije
Ne postoji sektor koji je toliko okružen mitovima, brigom, suprotnostima i očekivanjima kao poljoprivreda. Niti postoji sektor koji toliko ujedinjuje sve u lancu, od seljaka do kupca, u jednoj opštoj misli o važnosti poljoprivrede kao aktivnosti koja proizvodi hranu i sela iz kojeg većina nas potiče, da li u jednoj ili deset generacija pre – nije toliko ni važno. Važno je da se na poljoprivredu ne gleda kao na proizvodnju čarapa ili kompjutera niti se na poljoprivrednika gleda kao na nekog ko hoće da nam uvali loš krompir ili paradajz po skupoj ceni. Ne, seljak je neko ko nas hrani i brani.
Istorijski, pre mnogo godina svi su se bavili poljoprivredom. Pa onda malo manje njih, pa još manje i na kraju je ostalo u nekim zemljama samo nekoliko njih, kao na primer u Velikoj Britaniji gde se samo 0.7% populacije radi zemlju ili drži stoku. Medjutim što se broj smanjivao toliko se povećavala njihova važnost. Postajali su čuvari okoline, tradicije, starih veština znanja i mitova - pravi čuvari vatre. Teorijski da ali ne i praktično. Postali su i preduzetnici, trgovci, veleposednici. Sećanje gradjana o pesmi žetelaca, ognjištu, hlebu iz furune i zapećku paorske peći se sve više pretvorilo u automatizovane štale, klimatizovane traktore i rodjake sa sela koji dolaze češće u grad da ugovaraju posao, nego davno odbegli gradjani sto odlaze na selo da posete svoj zavičaj.
Upravo zato ovde postoji jedan paradoks. Dok se u svetu poljoprivrednici bore za svoja prava, pa iako ih je malo uspevaju da se izbore za dobar deo kolača prilikom raspodele budžeta, na Balkanu češće ćete od gospodja iz gradova čuti da „se seljaku mora pomoći” ili „da je poljoprivreda naša najveća šansa”. Ova neraskidiva nit izmedju odbeglih i čuvara vatre je jaka koliko i gospodjino osećanje da je ona ili neki njen predak izdao i pobego u grad. Ne gospodjo, Vi niste krivi. To je samo posledica činjenice da je nekada je jedan čovek proizvodio hranu za sebe i svoju obitelj a danas sa pristupačnom tehnologijom on je u stanju da proizvodi hranu za hiljade njih.
Ako je tako i ako poljoprivrednik je preduzimač kao i svaki drugi otkud onda stalna potreba da se njemu pomaže. Zašto gospodja nikada neće podržati ideju da država otkupi sve čaše ili kišobrane od nekonkurentnog proizvodjača ali će svim srcem podržati ideju da država treba da pomogne seljaku. Uopše, zašto država pomaže poljoprivredu i seljake? I treba li to da radi?
Klasično objašnjenje koje ćete dobiti od profesora što-ih-revolucija-učila-ekonomiju je da država pomaže poljoprivredu da bi umorna radnička klasa kada dodje sa posla imala jeftinu hranu. Potpuno pogrešno, jer ako je cilj da umorni radnici jeftino jedu onda nemoj podržavati poljoprivredu, samo ukini carine i hrana će biti mnogo jeftinija jer Brazilci proizvode mnogo jeftiniju govodinu isto kao i Danci svinjetinu ili Turci paradajz. Da ne pominjem poljsku jabuku, američki kukuruz ili novozelandsku ovčetinu.
Ekonimisti što-veruju-da-bez-predznaka-politička-nema-ekonomije smatraju da „male interesne grupe u tim zemljama, seljaci dakle, tamo imaju veliku političku moć, te kroje agrarnu politiku po svojoj meri, a niko nema politički interes da im se suprotstavi”. Ovo jeste tačno. Američki Farm Bureau okuplja preko 80% svih framera u jednu organizaciju. Još veći procenat ih je u poljoprivrednim komorama ili farmeskim udruženjima u Evropi. Medjutim na Balkanu su svi bolje organizovani od seljaka i da nema gospodja da im pomažu da nešto dobiju od države seljaci se nikada ne bi izborili ni za jednu kunu, dinar, denar, marku ili euro.
Oni što-donose-odluke-a-nisu-ekonomisti izgovore za subvencionisanje poljoprivrede nalaze u činjenici da je zarada u poljoprivredi niža nego u ostalim sektorima (u EU za preko 30%) i da se kao posledica toga javlja napuštanje sektora poljoprivrede (u EU samo oko 2% se bavi poljoprivredom) i odlazak u prosvetu, usluge, trgovinu ili ostale sektore koji obezbedjuju veću zaradu. Posledica je da se ruralna područja napuštaju i zemljište se degradira. A to ne samo da nije lepo na izgled nego ni ekonomski nije najprihvatljivije, jer se pravi veliki pritisak na grad a vrednost seoske imovine se jako umanjuje. Zato poljoprivrednik u EU nije više neko kome je osnovna uloga da proizvodi hranu, nego da čuva okolinu (custodian of the environment). Ako prihvatimo ove razloge kao ispravne, logično se nameću nekoliko pitanja: Koliko je to para koje država treba da nadomesti da bi neko ostao na selu? Pa recimo tih preko 30% razlike u zaradama izmedju poljoprivrednog i ostalih sektora, što bi značilo da u Danskoj sa prosečnom godišnjom neto zaradom od 41.700 EURA sleduje mnogo mnogo više nego Litviji sa 3.600 EURA. Ili drugo pitanje: Da li se ova logika može primeniti na naše zemlje? Ako bi se primenila, bojim se da bi prvo otkrili da je zarada kod drugih grupa (npr. nezaposleni) ili drugih sektora (npr. tekstilni ili metalski) niža nego u poljoprivredi. Otkrili bi možda da je procenat od preko 10% poljoprivrednika u ukupnom zaposlenju isuviše veliki, ili da se Balkan karakteriše još uvek velikim procentom ljudi koji žive u ruralnim područjima, uporedjujući ih sa ostalim EU zemljama. Pa bi prateći tu logiku možda kod nas tebalo uzeti od poljoprivrede i dati nekom drugom.
Na kraju postoje i oni što-veruju-u-nevidljivu-ruku-tržišta i kažu zašto bi uopšte država od nekog uzimala i dala nekom drugom – pa bili to i oni koji nas hrane i brane.
Mislim, ne garantujem, da mnogi naši problemi leže upravo u dilemi šta je moja sama odgovornost a šta je odgovornost države, opštine, institucije, preduzeća. U toj dilemi svako prebacuje odgovornost na drugog i onda je svima lakše jer imaju opravdanje za svoje nečinjenje. Medjutim, isto tako i problem usled istog tog nečinjenja.
Interesantno Gorane. Kaži nam da li ima više trovanja u Gruziji nego inače? Da li su se možda razvila privatna udruženja koja kontrolišu kvalitet hrane i možda izdaju neke sertifikate?
Što se kola tiče, da li to znači da u Gruziji voze automobile i oni koji možda ne bi mogli da ih priušte u drugim zemljama? Jeste opasno, ali kolika je korist? Da li možda imaš neke uporedne brojke o saobraćajnim nesrećama u Gruziji i sličnim zemljama?
Nisam znao te detalje o Gruziji. Jako interesantno.
Usput, čak i kada svi koji su glasali za program subvencionisanja (recimo ustavna većina) i dalje imaš moralni problem jer ne možeš novac da uzimaš samo od onih koji su glasali za tebe. Kada ljudi već toliko vole subvencije onda neka jednostavno taj političar otvori bankovni račun i zamoli svoje pristalice da uplate subvencije sami. Jedno je glasati i tražiti od drugih ljudi da plaćaju a drugo je pokriti račun.
Lazare, ovde se ne radi o "teranju" aerodroma u stecaj, posto oni sada i ne rade, odnosno sada su vojni.
Neko ima ideju da OTVORI te aerodrome za civilni saobracaj i da ih drzi na subvencijama, posto zna da nece moci da prezive.
Gruzija je na čini mi se rangirana na 10 mestu u "Doing business". Ali je jako malo biznisa tamo.
Trenutno je ona jedan veliki eksperiment koji će nam dati odgovor na pitanje "sta se desava kada u zemlju punu korupcije, potpuno neigradjenog političkog tržišta, tržišnih neuspeha, osrednjeg obrazovanja ... uvedeš potpuno liberalni model upravljanja ekonomijom. Mart Laar je savetnik predsednika i on je doneo dosta lepih ideja ali ja nisam siguran da će da funkcioniše. Na primer, u Gruziji je 0% carina ali su jaja tri puta skuplja nego u Srbiji jer postoji uvoznički lobi jer samo partiji bliski mogu da dobiju food safety certiicate za uvoz (dozvoljen po STO pravilima).
U Gruziji preko 50% stanovništva jedini prihod ima od poljoprivrede a uvoze 80% hrane. ...
Kada sam jednom bio u poseti USDA pitao sam gospodju koja me je pratila a koja je zaposlena u USDA "Da li u SAD ima više zaposlenih u USDA ili farmera". Gospodja je rekla "I cannot give you answer now I have to check". Ukoliko SAD sa najizgradjenijim tržištem toliko kontolišu hranu i ne prepuštaju da tržište rešava taj problem - zamisli šta se dešava satrovanjem u Gruziji koja nema uopšte izgradjeno tržište.
Marko, taj neko je onda Bojan Kristo. On kaže da bi bilo dobro da ih država subvencioniše da bi Kragujevac i Užice imali prihode od turizma a njihovi poljoprivrednici pristup EU tržištu. Takođe kaže da Aerodrom Nikola Tesla radi studiju o izvodljivosti.
Meni se ne čini da se on zalaže da se ti aerodromi ne otvaraju iz straha da bi se ne bi prilepili beogradskom aerodromu, već on sam inicira proces i poziva državu da subvencioniše. Aerodrom Beograd bi tako imao korist a građani bi pokupili račun.
Gorane, Gruzija je jako zanimljiva zemlja, ali ni jedan od primera koji ste dali ne prati postulate liberalizma i/ili pravne drzave i licnih sloboda. Neispravni automobili ugrozavaju slobode drugih ucesnika u saobracaju tj pravo na zivot. Trovanje hranom takodje ili barem utice na trosak lecenja. Nije bitno sto je carina 0% ako drzava samo nekima dozvoljava da se njime bave.
Subvencija iako je isplativa na nivou drustva podrazumeva preraspodelu, sto je nefer. Molim vas pojasnite mi taj primer u poljoprivredi - kako na dugi rok ona postane konkurentna i profitabilna? Meni onda zvuci da neki kredit sa grejs periodom od tih par godina do konkurentnosti mora da bude bolje resenje.
A sto se aerodroma tice - pa Bojan je covek koji zna da upravlja samo monopolima, to je uradio sa igrama na srecu, sad bi i sa aerodromom. Ako je toliko za te regionalne, nek lobira onda da se svim samoupravama dozvoli da subvencionisu (ako je do subvencija) izgradnju aerodroma i samostalna poslovna politika kojom bi svima dozvoljavali sletanja, pa kad krenu Skyeurope, Ryan air itd, voleo bih da vidim koliko ce njegov aerodrom biti profitabilan.
Ajde da pokusam, da opravdam neku preraspodelu iako znam da necu uspeti.
Selo u Austriji u kome su seljaci vlasnici pašnjaka na strminama i za koje ne postoji interes da se kose jer je trošak veči od dobiti. S druge strane svi imaju koristi od pokošenih pašnjaka, što zbog erozije, što zbog turista koji dolaze i koji ne žele da vide zakorovljene nego lepe strmine. Seljak nema interes jer se ne bavi turizmom ali ostalih 80% sela koji zavise od turista ima interes da travljak bude poošen. Oni odlučuju da daju subvencije seljaku jer znaju da će turisti prestati da im dolaze ukoliko nemaju lepo održavan pepredele a ne mogu sami da ih kose jer je to lična svojina seljaka.
Znači subvencioniše se nešto neprofitabilno, uzma se od jednih i daje drugima ...
Meni je glavni problem u diskusijama o subvencijama sto su onda one uvek pitanje mere tj dokle ici sa njima. U vasem primeru - a onda su shvatili da bi bilo profitabilnije napraviti bazen jer em nece morati da se kosi trava em ce se naplacivati ulaz. Ali s obzirom da u Austriji nema previse toplih dana godisnje, onda su shvatili da je bolje da bazen ima i pokretni krov. Mozda bi neko da odmori pored bazen pa smo podigli i motel itd itd...zato mi je uvek logicno reci ne svim swubvencijama.
Da, upravo je to problem sa subvencijama - sto se tu ne donosi ekonomska, nego politicka odluka.
Ja se slazem da je u nacelu moguce pronaci primer za korisne subvencije. Ali, kada se odluka o subvencijama prepusti politicarima, onda je situacija potpuno drugacija.
Drugi problem je "nivo" na kojem se vrsi preraspodela. Na nivou sela je mnogo lakse identifikovati ko sta kome placa, tako da ce se neko pobuniti i reci "ej, mi te placamo, a ti ne kosis travu". Ali, ako je to na nacionalnom nivou, pa radnici placaju porez od kojih se seljacima isplacuju subvencije, a onda se zabrani izvoz kako bi radnici dobijali jeftiniju hranu, na racun seljaka, onda je to potpuni haos i bolje da se u to ne ulazi.
Poseban problem je to sto mnogi ocigledni primeri za neophodnost subvencija uopste nisu tako ocigledni. Konkretan primer koji Goran navodi se moze jednostavno DOBROVOLJNO resiti - udruzenje svih koji se bave turizmom mogu ili da kupe pasnjak, pa da ga sami kose, ili da od dobrovoljnih priloga to placaju, ako im je bas bitno. Ako je grupa relativno mala, onda nema potrebe za porezima.
Gorane,
Primjer vam je odličan. Na tragu ste da potvrdite Koazovu teoremu.
"Oni odlučuju" kako i sami navodite, a ne drzava. Ako oni odlučuju zato što su prepoznali interes znači da je tržište sve samo uredilo. Nije potreban neki birokrata da iz kancelarije kaže ovo je dobro za 80% seljaka pa hajde da im uzmemo dio njihovog očekivanog prihoda.
Ako podstoje podsticaji - interes pojedinci će sami reagovati. Nije potrebna država da "pametno interveniše"
cg
Rešenje je jednostavno, ljudi koji se bave turizmom bi trebalo da plate seljacima da kose travu. Znači ne svi poreski obveznici nego oni koji imaju korist. Ne znam koliko Coaseova teorma komplikuje ovaj predlog. Da li neko ima ideju? Mislim da pošto seljaci ništa ne gube a mogu da dobiju da se Coase ne primenjuje.
Recimo da nije u pitanju korov nego polja marihuane i da je turisti gaze i uništavaju, onda bi troškove držanja turista van polja marihuane trebalo da snose seljaci.
Marko
Trenutno jedan od najvecih korisnika poljoprivrednih subvencija u GB je udruženje ljubitelja posmatrača ptica. Ima ih nekoliko miliona i daju članarinu od 10 funti i to je mnogo miliona funti i počeli su da kupuju i kupuju zemljište. Njih je sada više nego farmera i jači su lobi od farmerskog lobija u zalaganju za poljoprivredne subvencije.
Milorade
Ja nisam toliko lud ni glup da na tržišnom rešenju branim subvencije u koje ni sam ne verujem. Moje teze za razmišljanje tokom ovog blogovanja su bile sledeće:
1. Nije sve crno ni belo jer je u osnovi moguće imati korisnu subvenciju
2. Šta ako ljudi hoće subvencije i daju političarima na redovno izabranim demokratskim izborima u državama sa razvijenim politčkim tržištem podršku da uvedu subvencije (slično kao i u našem selu samo na malo većem nivou)? Kakvo je moralno pravo političara da ne poštuje volju ludi koji su ga izabrali?
Ovo sa demokratijom je bitan argument. I ja mislim da biraci prosto vole subvencije i politicari koji obecavaju subvencije imaju vecu sansu da pobede nego oni koji obecavaju ukidanje subvencija.
I to je prosto tako. Mozemo mi da se nerviramo, ali to tesko da ce da se promeni - tako je u skoro svim demokratskim drzavama.
Jedna opcija je promena Ustava kojom bi se subvencije zabranile - nema sanse.
Druga opcija je "Omnibus zakon o ukidanju subvencija i smanjenju poreza", kojim bi se odjednom ukinulo toliko subvencija i porezi toliko smanjili da to ima politicku podrsku. Nije bas nemoguce, ali veoooma malo verovatno.
Coaseova teorema važi samo kad nema transakcionih troškova. Prostim jezikom, kad postoji mogućnost da se seljaci, kosači i vlasnici hotela dogovore ko kome daje subvenciju. Ali to je u realnosti retko kada moguće.
Zato bi subvencije mogle da imaju smisla. Ali kvaka je što je i opcija sa subvencijama dosta neizvodljiva. Moguće je načelno dokazati da nemogućnost sporazuma između kosača i hotelijera (zbog free-rider problema, velikog broja agenata, jednom rečju transakcionih troškova) otvara prostor za subvencije na obostranu korist.
Ali nemoguće je pokazati da neko ume da to izvede. Treba pretpostaviti da vladin službenik tačno zna da na relaciji između kosača i hotelijera postoji nerealizovan interes, koji oni sami ne mogu da realizuju zato što ih ima mnogo pa ne mogu da se dogovore. Kako on to može da zna? Koliko pogrešnih subvencija se da samo zbog toga što neko umišlja da zna gde šta treba podržati? I to da samo govorimo o poštenim i dobronamernim političarima. A šta se tek dešava kad se doda i problem lobiranja i korupcije...
Tako da iako se prihvati teorija "tržišne greške", jako teško je iz toga izvući zaključak da država može da tu grešku prepozna i ispravi je na pravi način. Pojedinačni primeri ništa ne dokazuju, za svaku uspešnu subvenciju može se naći pet protraćenih...
У овој расправи се мање-више сви слажемо.
Наш је проблем што огромна већина гласача у Србији (и ЦГ) гласа за оне који нуде прегршт најразноврснијих субвенција, не разумејући да у исто време гласа за сопствене нето економске губитке. Влада својеврсна општа асиметрија информација.
Питање је како превазићи ту асиметрију... или чекати да нам се игром случаја провуче неки Март Лар, али не као саветник (Грузија) него као доносилац одлука.
ВГ
Gorane,
Ako i postoje "korisne subvencije" one su korisne za jednu (interesnu) grupu, a tesko mogu da budu korisne za sve. Neko treba da ih plati, tj. uvijek postoje "neto ekonomski gubici" kako ih Velja formulise. Drzava je tu los sudac-preraspodjeljivac, bilo zbog poroznih ruku bilo zbog asimetricnih informacija.
Istovremeno, drzava i njena intervencija je najveci transakcioni trosak.
Ako su subvencije korisne za vecinu to samo po sebi ne znaci da putem demokratskog aparata treba okoristiti ih na racun manjine. Ako je svim ostalim stanarima u mojoj zgradi na korist da jedino ja platim njeno odrzavanje to ne znaci da je moja obaveza da platim odrzavanje ako se oni tako(demokratski) dogovore.
Politicari ce naravno vodjeni interesom da budu (re)izabrani podrzati "racun" vecine. Jedino je rjesenje ogranicenje funkcija drzave-politicara. Neki od modela su lijepo predstavljeni u jednom od prethodnih post-ova.
Bilo kako bilo, svima pojedinacno ostaje da glasanjem na izborima ili glasanjem nogama izaberemo prihvatljivu "demokratsku preraspodjelu".
cg.
Post a Comment