1. Ako neka EU država ne prizna Kosovo, da li Kosovo može da pregovara o pristupanju EU? Da li to što neka država nije priznala Kosovo znači da pasoš Kosova tamo ne važi, odnosno da građani Kosova ne mogu tamo da odu? Šta ako neko sa Kosova dobije francusku Šengen vizu sa kojom uđe u Španiju, koja ne priznaje taj pasoš? Da li je tamo legalno ili ne?
2. Koliko ja vidim, na Kosovu će u narednim godinama biti tri vlasti - UNMIK, EULEX i lokalna vlada. Mi jedva izlazimo na kraj sa jednom, Bosni je još teže sa dve, a zamislite tek tri. Da ne pominjem srpsku upravu na severu. Da li sam u pravu da sve tri vlasti imaju neku vlast, ali da se ne zna baš tačno ko šta radi?
3. Šta će se desiti u Bosni kada i oni budu morali da priznaju nezavisnost Kosova ako žele u EU? I onako je sve na staklenim nogama, samo im još treba rasprava o tome.
4. Kako ubediti 50% građana Srbije da nam je EU prijatelj?
5. Kako donošenje relativno drastične mere može da se tumači kao "stabilizacija regiona", u odnosu na održanje relativno mirnog statusa quo?
12 comments:
Pitati koga?
Nekoga ko zna odgovore.
Pravnika/istoricara/politicara?
So many questions, so little time..
valjda je za ulazak potrebna saglasnost svih drugih clanica. Dakle bez toga ne moze.
Doduse nisam siguran sta stoji u ovom novom sporazumu po tom pitanju (Lisabonski)ali mislim da bez priznanja od strane svih clanica od toga nema nista.
Jedini nacin da se ispostavi da priznanje znaci smirenje situacije je da Srbija to prihvati. Onda svi problemi nestaju.
Samo sto koliko ja mogu da procenim Srbija nije spreman to da prizna. Ni sad niti ce biti u doglednoj buducnosti.
Tako da ce mo imati pat sitauciju. Mi smo od pre neki dan zvanicno zaglavljeni, ni tamo ni vamo.
Dobro, to sto smo MI zaglavljeni, to mi je jasno i to ne verujem da brine bilo koga osim nas.
Ali, stvarno mislim da su ovime zaglavili i Kosovo i Bosnu.
Sto se EU tice, naravno da nema clanstva Kosova u EU bez priznavanja svih drzava clanica, ali je moje pitanje bilo da li uopste i pregovori o clanstvu (odnosno o potpisivanju SAA) mogu da se nastave bez priznavanja od strane svih drzava clanica? Do sada je to nekako islo, ali se situacija znacajno promenila.
Nisam siguran ni da bi problemi Kosova bili reseni cak i da Srbija prizna nezavisnost. To bi resilo stvar da je Srbija prihvatila nezavisnost PRE proglasenja nezavisnosti. Onda to ne bi imalo nikakve posledice po Kipar ili Spaniju. Ali, naknadno priznavanje nezavisnosti ne znaci nista za Kipar ili Spaniju.
Takodje, nisam siguran da bi Srbi u Bosni prihvatili nezavisnost Kosova, pa makar da je i Srbija prizna. Ako ni zbog ceg drugog, a ono iz inata.
1. Mislim da je Kosovo i do sada pregovaralo o približavanju EU odvojeno od Srbije. Mada, to je (bila) rana faza približavanja, a ne znam šta će biti kad (jednog lepog dana) dođe do kandidatskog statusa. Što se Šengen vize tiče, mislim da će ona važiti, logično je da tako bude, a samim tim i pasoš u kome je ista (jer je viza ionako sa slikom).
2. Mislim da si u pravu, biće, lud zbunjenog.
3. BiH se ne graniči s Kosovom, pa se pitanje dobrosusedstva i rešenih teritorijalnih sporova, bar tim povodom, neće postavljati.
4. Pitanje je bi li posle WW2 iko ubedio Nemce da su im SAD prijatelj da nije bilo SSSR i njegove blokade Berlina a onda, kao odgovor od strane Zapada, herojske, skupe i spektakularne akcije Berlinskog Airlifta 1949/50. danas se većina nemačkih istoričara slaže da je upravo taj veliki gest Zapada preokrenuo javno mnenje u Zapadnoj Nemačkoj i definitivno sahranio nacističku Prošlost. Drugi primer je naš. Moje, i ne samo moje mišljenje je da je projekat EU "Energija za demokratiju", tokom zime 1999/2000, preokrenuo javno mnenje Srbije od anti-zapadnjaštva (posle NATO bombardovanja) ka evro-optimizmu. Dakle, moj savet EU je da čekaju prvu priliku za neki spektakularni i krupan, ali veoma krupan, gest dobre volje prema Srbiji, da sada ne nude nikakve šargarepe (jer to većina ljudi shvata kao još veće poniženje), nego ponavljam, da čekaju, i da kad bude trebalo reaguju na vreme i doista prijateljski. Naravno, u međuvremenu, i u zemlji treba sačuvati pro-evropsku infrastrukturu, tj. nekoga ko bi umeo da objasni ko nam je (tada) pomogao i zašto, kao što su to radili nezavisni lokalni mediji u zimu 1999/2000.
5. Itekako. To što se tebi čini da je region stabilan uz status quo, to je zato što živiš u Beogradu a ne na Kosovu. Da ti to probam slikovito prikazati. Živiš negde na Kosovu, nemaš posla. Nema MMF, nema stranih ulaganja, nema ni posla, živiš od crkavice koju ti šalju rođaci. Sin bi da posle škole trenira neki sport, ali nema ni kluba ni reprezentacije, pa tako ni nade da će postati Đoković ili Vidić. Kćerka posle škole trese po gitari, ali njena nada da će ikad učestvovati na Eurosongu je preslaba. Dakle, nemate ni hleba (IMF) ni igara (FIFA, Evrovizija), ni nade (koja je i najvažnija). Sve to mi ovde imamo, i vrlo lagodno živimo u poređenju s Kosovarima. Nama smeta šengenski zid kod Kelebije, a oni ne mogu dalje od Merdara, pa čak ni ne vide taj zid. To je nepravda prema njima, to su produžene sankcije Beograda prema celom jednom narodu, koje traju još od 1989. Ne, ne bi tu bilo stabilnosti, i niko ne bi profitirao od 40-togodišnjih pregovora o statusu (za koje se zalagao Aleksandar Simić). Ovako, bar su stvari pokrenute s mrtve tačke. Dok Kosovo ne uđe u UN, naravno, teško da će imati bilo hleba bilo igara, ali ovaj korak su oni morali napraviti. Meni je žao (što Srbija ni za sto godina nije uspela da ih integriše), ali to je tako. Mi u Srbiji samo treba da hvalimo i ljubimo EU što nam nikad nije zavodila sankcije zbog sankcija koje smo mi konstantno održavali prema građanima Kosova.
Marko,
Još da dodam. Možda se pitaš kakve veze ima to što sin nema gde da trenira a čerka da peva. Ima. Onda oni gluvare po ćoškovima, gde ih vrebaju trgovci drogom, ili belim robljem, ili ekstremističkim idejama. Dok ti kao roditelj ne znaš ni kad ni šta radiš, a najviše biješ glavom o zid, kako svima život curi u pesak.
Lighthouse,
pre svega se ne slazem sa vama oko pete tacke. Mislim da je u pregovorima sa Kosovom srpska strana ponudila i clanstvo u IMF i samostalnu sportsku reprezentaciju (kao sto uostalom imaju Hong Kong i Skotska respektivno). Kosovo je moglo da ostvari sve ovo i bez potpune nezavisnosti. Nadasve, uz kompromisno resenje i podrsku Beograda postoje mnogo bolji uslovi za ekonomski razvoj Kosova.
Meni se i dalje cini da je vremensko ogranicavanje nadgledane nezavisnosti, uz poruku Albancima da ce posle tog perioda nezavisnost biti potpuna, a Srbima da ce Kosovo biti reintegrisano, najbolje resenje. Konacan status bi bio donet kasnije u UN SC i prelazni period ga ne bi prejudicirao. To bi dalo i dovoljno vremena Srbima da odluce da li im je Kosovo zaista potrebno, a Albancima da Kosovu u EU granice nista ne znace. Uz to Srbija ne bi bila potpuni gubitnik u ovom trenutku.
Lighthouse:
Meni je jasno da proglašenje nezavisnosti verovatno smiruje tenzije na Kosovu. Ja sam pitao za region. Kako će nezavisnost Kosova stabilizovati situaciju u Bosni, Makedoniji, Srbiji, cak i Crnoj Gori?
Sto se MMF-a tice, to je besmisleno. Kosovo nema svoju valutu, sta ce im MMF? Svetska banka je i do sada radila na Kosovu, a narocito EU. Sa dobijanjem nezavisnosti ce se iznos pomoci smanjiti, a ne povecati. Da ne pricam o stotinama hiljada azilanata koji ce biti prisilno vraceni na Kosovo, jer im vise ne preti opasnost od politickog progona.
Ali, cak i kada se sve to uzme u obzir, nezavisnost je svakako dobra za Kosovo. Pitanje je kakve ce efekte imati na ostale u regionu (cak i ako zanemarimo Srbiju).
Marko,
da li znate zasto je Srbija propustila priliku da formulise svoj sveobuhvatni plan koji bi mogao da bude konkurencija Ahtisarijevom. Ovako neke zemlje medjunarodne zajednice govore kako nije bilo drugog resenja na stolu i da je nesto moralo da se preduzme.
Nasa strana jeste pripremila sveobuhvatni predlog, ali je on u delu koji se bavio ekonomijom bio, po mom misljenju, prilicno nerealan.
Ne bih bas da ulazim u detalje, ali mislim da su zahtevi bili veliki i da ga zato niko nije ozbiljno shvatio.
Lighthouse:"Onda oni gluvare po ćoškovima, gde ih vrebaju trgovci drogom, ili belim robljem, ili ekstremističkim idejama."
Pa, ne bas...Jasno mi je da imate ideju iz medija ili iz nekih knjiga o tome kako u nekim NBGD blokovima pusheri jure decu pa ona upadaju u pakao droge..Medjutim, mozda treba da procitate neke stvari o albanskim porodicnim strukturama i ostalim socijalnim dimenzijama a ne da kreirate nepostojeci svet. Imate, recimo studiju Djerdja Rrapija o porodicnim zadrugama na Kosovu, mozda da pogledate i neki noviji izvestaj Interpola...Vezanost za plemenske i porodicne strukture jeste osnova kriminala medju kosovskim albancima. I ne samo kriminala. Nazalost, modernizacijski procesi koje je doneo komunizam otisli su u rikverc tokom devedesetih, a posebno nakon 1999. Uostalom, o zgrozenosti urbanizovanih Albanaca nad plemenskim dodjoshima koji su preuzeli drzavu, slusala sam iz prve ruke jos 2002. godine u Pristini. Dakle, nece niko malog Albanca da juri na ulici da diluje hors a da to ne zna njegova porodica. No way. Ove snazne relacije postoje cak i kada su clanovi porodica razdvojeni, cak i kada su u drugoj zemlji i cak kada imaju doktorate...
Dalje, Lighthouse: "Kćerka posle škole trese po gitari, ali njena nada da će ikad učestvovati na Eurosongu je preslaba...Ovako, bar su stvari pokrenute s mrtve tačke. Dok Kosovo ne uđe u UN, naravno, teško da će imati bilo hleba bilo igara, ali ovaj korak su oni morali napraviti. Meni je žao (što Srbija ni za sto godina nije uspela da ih integriše), ali to je tako. Mi u Srbiji samo treba da hvalimo i ljubimo EU što nam nikad nije zavodila sankcije zbog sankcija koje smo mi konstantno održavali prema građanima Kosova."
Postoje dugotrajni procesi i stabilne strukture koje ne moze da promeni nijedna drzavna mera. Svakako ne direktno i cesto ne trajno. To ni komunistima nije uvek polazilo za rukom, a oni su bili majstori za socijalni inzenjering (npr. neuspeh iskorenjivanja krvne osvete) Ovo vazi i za Kosovo.
Malo je neobicno porediti ugrozenost necijeg ucesca na Olimpijadi sa ugrozenoscu prava svojine, kretanja i svega sto jos uvek nije maknuto sa mrtve tacke, a o cemu se prica kroz eufemizam da "nije zadovoljavajuce stanje ljudskih prava i da se mora izgraditi multietnicko drustvo"...Ja bih se zadovoljila bazicnim, klasicnim, core liberalnim principima zastite tela, imovine, kretanja. Za multietnicnost, multikulti i svaki vid pervertiranog i mutiranog liberalizma, ne marim mnogo..
Otprilike mislim kao Bocconiano. Ne vidim kako bi Albanci bili blokirani u sportu, kulturi, ekonomiji da su uzeli super-siroku autonomiju koja bi bila orocena na neko vreme, a posle bi sledio referendum. Samo je trebalo da se popusti sa obe strane malo, i to samo kod vremenske dimenzije a ne sustine. Na kraju bi svako dobio ono sto zapravo hoce (ne mislim da bi Srbija za 10 godina kada bude ulazila u EU zelela vise od dobre nagodbe za imovinu i zadrzavanja suvereniteta nad sev.Kosovom)
U medjuvremenu, Albanci su mogli da dobiju i tu stolicu u UN (imale su svoje stolice Belorusija i Ukrajina u vreme SSSR-a, sto ne bi Kosovo). Mogli su da imaju i reprezentaciju i svoju Mariju Sherifovic. A onda bismo se lepo rastali u nekom trenutku, sredili granicno pitanje i gotovo.
Ovako je sve naopako. Cak i ako se stvari srede za 20 godina, Srbi ce uvek kapirati celu stvar kao "terorizam se isplati" a ne kao dobar i razuman deal. A to nije dobra osnova buducnosti. Ne samo u istorijskim udzbenicima.
Post a Comment