U poslednje vreme možemo čuti argument (ministar Cvetković ovde i guverner Jelašić ovde) da je nedavni rast cena određenih prehrambenih proizvoda rezultat zloupotrebe monopolskog položaja, odnosno kartelskih sporazuma.
Malo razmišljanja bi im pomoglo da shvate da to uopšte ne mora da bude tako. Ako je neko monopolista (recimo Mišković), on ne bi morao da čeka sušu da podigne cenu brašna i hleba, mogao bi to da uradi i ranije. Isto važi i za kartele - da su mogli da se dogovore oko podizanja cena dogovorili bi se i ranije, ne bi čekali sušu. Tako da činjenica da su cene skočile sasvim očekivano kao rezultat niže ponude uopšte nije dokaz da postoji monopolski položaj. Upravo obrnuto, kada se cene ne bi menjale sa promenom troškova, to bi bio dobar indikator monopolskog položaja.
Takav je recimo slučaj sa EPS-om. Šta god da se dešava sa proizvodnjom uglja, nivoom reka, cenama nafte i gasa, EPS naplaćuje istu cenu struje. Da se ne radi o monopolu, ta cena bi morala da varira, da raste kada je proizvodnja skupa i da pada kada je proizvodnja jeftina.
Najbolje rešenje za borbu sa navodnim domaćim monopolima bi bilo ukidanje carina i ostalih uvoznih dažbina (prelevmana i sezonskih carina). Ako bi se ukinuo prelevman na mleko od 8 dinara po litru, kao i carina od 20%, cena mleka bi odmah pala. Sve u svemu Vlada , ako hoće, može vrlo lako da se izbori sa monopolima - treba samo da smanji ili ukine carine i prelevmane. Ako im već nismo bitni mi potrošači, koji pijemo skupo mleko i jedemo skup šećer, možda će ih argument da će time "doprineti održavanju makroekonomske stabilnosti" ubediti da smanje carine. Mada, čisto sumnjam.
No comments:
Post a Comment