Komentari na Slavišin post o javnom dugu su me "naterali" da napišem poseban post o ovoj temi. Striktno ekonomski posmatrano, način finansiranja je irelevantan. Da bih objasnio zašto, dajem sledeći primer. Pretpostavimo da je bogatstvo naroda 100 miliona dolara. Treba da se napravi most koji košta 10 miliona. Kamatna stopa je 5%. Raspravlja se da li da se most finansira kroz jednokratni porez, ili da se uzme kredit od EBRD-ja na 10 godina, pa da se kamata plaća godišnje.
Prva opcija, kroz jednokratni porez znači da građanima prve godine ostaje samo 90 miliona. Za 10 godina, uz kamatu od 5% to naraste na 135 miliona (da pojednostavimo stvar, pretpostavljam da svi daju pare u banku na 10 godina). Druga opcija ostavlja građanima 100 miliona u prvoj godini, ali banci za 10 godina treba da se vrati 15 miliona (10 miliona + 500.000 godišnje za kamatu). Za 10 godina, građani opet imaju 135 miliona.
Suština je u tome da je način finansiranja potpuno irelevantan. Jedina bitna odluka je da li uopšte treba praviti most. Ako treba, obe opcije su podjednako dobre. Ako ne treba - onda su obe podjednako loše.
Inače, radi se o konceptu koji je poznat pod imenom Rikardijanska jednakost i koji nije baš opšteprihvaćen. Odnosno, na prvi pogled je tačan, ali je napravljeno nekoliko pretpostavki koje ne moraju da budu zadovoljene u svakom slučaju.
UPDATE: Jedan od komentatora potpuno opravdano kaže da bi isti argument mogao da se primeni i na privatno zaduživanje, čime osporava validnost argumenta koji sam ja izneo. Međutim, državno zaduživanje jeste suštinski drugačije od privatnog, jer država ne može da "nema para". Država UVEK može da dođe do para kroz povećanje poreza jer su na dovoljno kratak rok sve poreske osnovice neelastične, ili prosto konfiskacijom imovine. Na kraju krajeva, uvek može da uvede glavarinu ili da naštampa pare i da tako isfinansira šta god da hoće. To ne rade samo zato što je nepopularno (čitaj, izgubili bi sledeće izbore).
8 comments:
Kakva je to misteriozna računica bre!?
Ako je bogatstvo naroda 100 miliona, država im uzme 10 i napravi most - onda je bogatstvo naroda opet 90+most=100 miliona. A ako država uzme kredit čije vraćanje košta 15 miliona onda je bogatstvo naroda 100+10-15=95 miliona.
I otkud se onda zaduživanje isplati!?
Radi se o tome da se obracun pravi 10 godina kasnije.
Za tih 10 godina njihovih 90 miliona naraste na 135 (uz 5% godisnje kamate, to je 4,5 miliona godisnje, puta 10 godina = 45 miliona).
U drugom slucaju pocetnih 100 miliona naraste na 150 (5 miliona godisnje, za 10 godina 50 miliona), ali se do tada plati 15 miliona (500.000 godisnje za kamatu, a glavnica tek po proteku 10 godina), pa im opet ostaje 135.
Marko, izvini, ali sve više zvučiš kao državni ekonomista - apologeta.
Zašto bi bogatstvo naroda raslo po stopi koja je jednaka kamatnoj? Možda su preduzimljivi i ono raste po većoj - i ode ti računica. Primer ti je mnogo nategnut da bi nas ubedio u nešto što ne stoji.
I treba da se izvinjavas! Salim se naravno.
Poenta je da nacin finansiranja nije bitan. To znaci da fokus treba da se pomeri na pitanje "da li nam nesto treba", a ne da bude na pitanju "a kako cemo to da platimo".
Prava pitanja treba da budu na sta drzava trosi javne pare i da li nam to stvarno treba, a ne koliki su deficit i javni dug.
Sad se slažemo potpuno.
Odgovor na pitanje "Šta nam treba?" ne postoji jer svakom od nas treba nešto drugo, a i ono što je isto - treba nam različitog kvaliteta i/ili u različito vreme, itd. Pravo pitanje je "Šta mi treba?" i "Mogu li ja to sebi da priuštim?".
Država treba da troši pare na jako malo stvari a to će jedino biti izvodljivo ako država ima malo para što će reći ako su porezi vrlo niski. To je naravno razlog što država potiskuje priču o porezima na margine. Mislim da bi najvažniji cilj TRa i Katalaksije trebalo da bude širenje ideje o štetnosti i neophodnosti drastičnog smanjenja poreza.
"Prava pitanja treba da budu na sta drzava trosi javne pare i da li nam to stvarno treba, a ne koliki su deficit i javni dug."
naapiso sam nesto na slavisinom postu, da se sad ne ponavljam. Mislim da su vazni i javni dug i deficit, a posebno je lose akoje deficit veci od rasta gdpa. Da li mislis da bi bilo svejedno da danas Srbija ima 40 milijardi dolara javni dug i godisnju obavezu otplate od 4 milijarde. Tako su mnoge tzv. zemlje u razvoju mislile pa su usli u spiralu novog pozajmljivanja da bi vratili stare dugove jer nisu mogli politicki da sprovedu smanjenje potrosnje.
Slazem se da je pitanje javnog duga, i uopste javnih finansija mnogo slozenije nego sto sam ja to predstavio u svojim postovima. Na zalost, ovo je ipak blog, pa nemam mnogo mesta.
Sto se tice prezaduzivanja.... Ja ne mislim da je sve jedno da li je ili nije Srbija zaduzena 40 milijardi. Međutim, mislim da to ipak nije ključna stvar. Ključno pitanje bi bilo na šta su te pare potrošene.
Da su zemlje u razvoju pametno upotrebile pare (recimo, na jačanje sudstva, ili za izgradnju osnovne infrastrukture, umesto u čeličane ili ruske raketne sisteme), danas bi im poreska osnovica bila dovoljno povećana da ne bi morali da brinu o prezaduženosti.
Ostaje pitanje da li drzava uopste treba da investira u bilo sta, ali ovde pretpostavljam da bi mogao da se nadje, sto bi rekao magistar Ilic "projekat", koji se isplati finansirati drzavnim parama.
Post a Comment