Plate direktora

Od početka je bilo jasno da od smanjivanja plata direktora javnih preduzeća neće biti ništa. I, moram priznati, mislim da je to dobro.

Priče o tome kako će se "plata vezati za rezultat" su dokaz da se taj neko ili pravi blesav, ili da neće da se suoči sa realnošću - rezultat državnog preduzeća koje ima monopol se praktično ne može nikako vezati za rad direktora, bilo da se radi o gubitku ili dobitku. Ne kažem da rezultat firme ne zavisi od rada direktora, već da je, kada preduzeće ne funkcioniše na slobodnom tržištu, praktično nemoguće "izolovati" efekat menadžmenta.

Nekoliko primera... Šta tačno znači to što će Železnice Srbije napraviti gubitak od više od 100 miliona evra koji će biti pokriven iz budžeta ove godine? Odgovor je da ne znamo. Možda je to rezultat nedovoljne tražnje za železničkim uslugama, usled slabe domaće industrije, možda je to rezultat niskih cena, možda je rezultat prevelikog nasleđenog broja radnika, možda je rezultat previsokih troškova održavanja pruga i vozova. Možda međunarodni transport jednostavno zaobilazi Srbiju jer nije deo EU, pa ne žele da gube vreme na graničnim prelazima. A možda je i rezultat pogrešnih poslovnih odluka koje donosi menadžment. Ako ne znamo šta je od ovoga uzrok, a naročito ako su svi ovi uzroci tačni, kako onda znati da li menadžment dobro radi ili ne? Možda bi gubitak bio i veći da menadžment nije toliko sposoban?

Ili, recimo, Aerodrom Beograd. Menadžment Aerodroma ima veoma mali uticaj na prihode Aerodroma - ne mogu da utiču na broj putnika, a cenu im određuje vlada. Šta je direktor kriv (zaslužan) ako se broj putnika smanji (poveća), ili ako vlada odluči da smanji (poveća) cene?

Možda će neko predložiti da bi dobro bilo vezati uspeh direktora ne za profit, već za troškove, odnosno dobrim direktorima smatrati one koji smanjuju troškove. Ali, to nije dobro, jer bez troškova nema ni prihoda. Kako napraviti dobro preduzeće ako te vlada motiviše da ne ulažeš niušta i da ne privlačiš kvalitetne ljude? Znači, ne ide ni sa smanjivanjem troškova.

Dodatni problem je što profit ne pokazuje na pravi način kvantitet i kvalitet napora koji menadžment ulaže. Ekstreman primer su kasarne, ili zatvori. Mislim da niko neće sporiti da su to veoma teški i zahtevni poslovi. Biti direktor zatvora ili kasarne (naravno, ne zovu se "direktori", ali to je suština) je veoma teško, a profit po definiciji ne postoji. Da li to znači da direktor zatvora, koji ima pod sobom nekoliko stotina zaposlenih i nekoliko stotina opasnih ljudi koje pokušava da tu zadrži i koji možda prete njemu i njegovoj porodici, ne treba da ima relativno visoku platu, samo zato što ne pravi profit? Naravno da ne.

Kako onda motivisati direktore javnih preduzeća da dobro i pošteno rade? Ja mislim jedino ekstremnom transparetnošću. Ova preduzeća uglavnom nemaju konkurenciju, tako da je pozivanje na poslovnu tajnu najčešće dokaz da nešto kriju. Praktično ništa ne sme da bude poslovna tajna u ovim preduzećima. To znači da najmanje sledeći podaci moraju da se objave na njihovom sajtu: koliko je, po svim mogućim osnovama, sumarno isplaćeno svakom pravnom i fizičkom licu, sa računa firme (svi dobavljači, svi zaposleni, sve ostalo). Drugo, javan mora da bude i spisak svih dužnika, sa iznosom duga i obrazloženjem zašto dug nije prinudno naplaćen, ukoliko je dužnik u docnji. Treće, ugovori sa svim dobavljačima i klijentima treba da budu javni, uključujući prodaju i kupovinu imovine. Meni je jasno da mnogi dobavljači ne bi ovo želeli, jer bi tako njihovi konkurenti mogli da vide uslove pod kojima nešto prodaju, ali šta da im radim - ako žele da posluju sa javnim preduzećima, morali bi da pristanu na to. Sledeće, svaka odluka koju donese menadžment bi morala da sadrži obrazloženje zašto je doneta i pod kojim pretpostavkama. Tako bi javnost i Vlada mogli naknadno da procene kompetentnost menadžmenta. Znači, ne samo odluke upravnog odbora i direktora, već i detaljno obrazloženje zašto je u tom trenutku baš takva odluka doneta.

Naravno, najlakše rešenje bi bilo da se uvede konkurencija gde je to moguće i da se dignu ruke od svih neprofitnih ciljeva (očuvanje zaposlenosti, "pristupačne" cene, "kupuj domaće" i slično). To je sada sasvim moguće uraditi u Železnici, u delu koji se bavi prevozom, zatim u proizvodnji struje, u mnogim komunalnim delatnostima, naravno i u avio saobraćaju. Međutim, opet ostaje pitanje Aerodroma, Puteva Srbije, železničke infrastrukture, prenosa struje, Srbijašuma, Srbijavoda, Skloništa i mnogih drugih.

Pitanje procedure izbora menadžmenta, koje pominje Nemanja Nenadić u linkovanom tekstu u Blicu, jeste bitno, ali ne i ključno. Ključna je struktura podsticaja sa kojima se menadžment suočava. Ako je nekome dozvoljeno da radi šta god hoće i ako zna da je veoma mala šansa da to izađe u javnost, činjenica da nije član nijedne stranke neće tu biti velika prepreka za mahinacije.

Šukalo od palube

Nagledali smo se u naslušali (a nažalost i dalje slušamo) kandidata za alhemičare, metamenadžere i nadrilekare. Bilo ih je i ima ih među pretendentima na sve pozicije, a zajedničko je što su njihovi nalazi i konsekventni predlozi vredni kao hrpa lanjskog snega, čak i ako zanemarimo sušu kao elementarnu nepogodu u zemlji koja leži na dve velike reke i sistemu kanala. Današnji laureat ne puca visoko kada je reč o svojoj poziciji, a moje ključno pitanje je koji nivo ekonomskog neznanja mora da ima urednik ekonomsko/poslovne rublike najčitanijeg veb sajta u Srbiji, odnosno kogod iz Vampirske telegrafske agencije, pa da prenese šuketanje sekretara Odbora za građevinarstvo PKS, štagod se krilo iza ove pozicije na vizit karti. Čovek je rekao da je vrednost državne imovine Srbije cirka 182 milijarde evra i da za 30% nje postoje zainteresovani strani investitori.
Meni je iz ove izjave jasno zašto su se mnoge firme u Srbiji borile da ne moraju da plaćaju članstvo u instituciji koja ima ovakve analitičare i glasnogovornike. Ja neću da se bavim popisivaštvom jer je naš rad na blogu volonterski, a popis je jedna ozbiljna aktivnost, ali moram da iznesem nekoliko logičkih argumenata.
1. Ako je zainteresovanost na 30%, a imovina vredi 182 milijarde, to znači da se neko interesuje da investira 54,6 milijardi. Ja sam imao mnogo primedbi na to kako je DS vodila zemlju, ali nikada nisam ni pomislio da bi bili toliko nesposobni da izgube izbore, a da im toliko novca leži na dohvatu ruke. I sa 10% tog "interesovanja" oni bi sada bili vlast i to bez neželjenih partnera, a BoTa predsednik. Dakle, nema ovo veze sa životom.
2. Ako procenitelj kaže da je vrednost imovine 182 milijarde, a u nekoj od narednih rečenica da državna imovina nije popisana, kakva je to procena? Evo ja kažem da državna imovina vredi 1.000 milijardi evra. Ili možda 50 evra?
3.Da li je moguće da bi MMF prevideo takav divan izvor za uravnoteženje budžeta?
4. Koja je to uopšte imovina? Mi za 100% jedne od dve top kompanije u državnom vlasništvu možemo dobiti maksimum 2 milijarde i to da pevamo od sreće, a pre će biti da ne možemo ni 1,5 milijardi. Evo dodajem tu EPS i šta ćemo dalje. Raspale kasarne koje nisu sve u centrima prosperitetnih gradova, državna zemlja, neprivatizovane firme, šume i livade vrede oko 175 milijardi. Ma da, dođi juče, ulagač bi na tome trebao da ima čist prinos od 17,5 milijardi evra godišnje i mnogo mazohizma pa da to kupi.
5. Ono što je zaista tačno je da treba popisati državnu imovinu jer se njome loše upravlja, a svaki dinar je dragocen. I odmah potom je treba privatizovati ili rentirati. Tako se najbolje stavlja u funkciju razvoja.
6. To što se neko interesuje ništa ne znači. Moja sfere interesovanja su takođe velike, ali to ne znači da ću se baviti intermodalnim saobraćajem u milijardama evra ili proizvodnjom krompira za Mek.
Laureat ni kriv ni dužan dobi više pažnje od ostale gospode iz Kluba multiplikatora, zašto ne znam ni sam.

Rat i ekonomija

Za sto godina na današnju makroekonomiju gledaće se kao što se sada gleda na pseudonauke poput eugenike ili frenologije. Izgleda kao nauka, nije lako za razumevanje, autoriteti mudro zbore i puk ih obično ne razume, državne strukture ih prihvataju ili aktivno podržavaju. Sistem je uhodan, proizvodi nove đake i favorizuje one koje drže liniju i tako uspeva da nastavi mitove i dok sve više i više autsajdera uviđa da je car go. To počinju da naslućuju i sami autoriteti, ali veliki broj njih je lično i profesionalno duboko investiran u disciplinu da ne može to tek tako sebi priznati.

Evo primera: Paul Krugman i Martin Feldstein, dva vodeća svetska makroekonomska autoriteta, na suprotnim stranama ideološkog spektra (Feldstein je republikanac, za Krugmana već znamo), slažu se u jednom -- rat bi bio najbolje preostalo rešenje za izlazak iz sadašnje ekonomske krize. Ne predlažu nekakav konkretni rat, ali govore "teorijski", sa ekonomske tačke. Tako je rekla nauka. Podigneš javnu potrošnju, poraste multiplikator, poraste GDP, a to je krajnji cilj ekonomije kako je oni vide.

Ovo je, naravno, klasična zabluda razbijenog prozora, o kojoj smo toliko puta govorili. Ako deca razbiju prozor, tačno je da se kreira posao i povećava promet staklorescu. To je ono što vide Krugman i Feldstein. Ono što ne vide je, da bi bez razbijenog prozora novac koji je otišao na njegovu zamenu bio upotrebljen za nešto drugo. Tako bi se stvorila nova, neto vrednost, a zamenom prozora resursi su potrošeni samo da se stvari vrate u prethodno stanje. Razbijanje uništava, a ne stvara vrednost. Krugman je pokazao ovo nerazumevanje već jednom kad je posle 11. septembra tvrdio da teroristički napadi mogu biti i dobra vest za američku ekonomiju, jer će podstaći građevinski industriju (i nove prozore bukvalno).

Apsurd se još bolje vidi ovako -- pošto pravi rat košta života, zašto ne bi, čisto kao sredstvo ekonomske politike, vodili jedan masovni lažni rat? Proizvoditi rakete i lansirati ih u okean, graditi kasarne pa ih rušiti, voziti tenkove i marširati vojsku levo i desno po teksaškoj pustinji, pucati u vazduh i tako dalje. Tako će se kreirati tražnja jednaka pravom ratu, multiplikator i sve to. Šta vrhunski makroekonomski autoriteti današnjice misle, da li bi to podstaklo ekonomski prosperitet? Ako ne, u čemu je razlika?

Što je rekao Orvel, morate biti intelektualac da biste poverovali u takvu glupost.

Koliko su se stvari promenile

Građani zauzeli vojne objekte u Novom Sadu

Grupa koju čine predstavnici više od 20 nevladinih organizacija, grupa građana, udruženja, ali i pojedinaca nešto posle 12 sati obila je kapiju napuštene kasarne “Dr Arčibald Rajs” u Futoškoj ulici kako bi taj objekat pretvorili u društveni centar.

Zvuči kao neka vest sa Njuza, a nije. 

Verovatno nema bolje ilustracije toga koliko su se stvari promenile u prethodnih 10-ak godina. Neko može činjenicu da se ljudi ne plaše da okupiraju kasarnu lošom, neko može da je smatra dobrom, ali niko ne može da ospori činjenicu da stvari nisu kao što su nekada bile.

Što se mene tiče, ovi događaji ponovo otvaraju pitanje upravljanja neiskorišćenom državnom (ne samo vojnom) imovinom.